OLIVER IVANOVIĆ, predsednik Srpske liste za Kosovo
i Metohiju
Nezadovoljstvo
predlogom Martija Ahtisarija za rešenje kosovske krize je očekivano. Kosovski
Srbi koji podržavaju politiku odlazećeg premijera Srbije, organizovali su
proteste i odbacili taj predlog. Albanci okupljeni oko nekadašnjeg studentskog
lidera Aljbina Kurtija takodje su se pobunili. Rezultat njihovog
nezadovoljstva: dva poginula, više desetina povredjenih i uhapšenih. Novi
srpski parlament, na konstitutivnoj sednici, usvojio je skoro jednoglasno
rezoluciju kojom taj predlog odbija. Samo petnaestočlana poslanička grupa okupljena
oko lidera LDP Čedomira Jovanovića, izjasnila se protiv tog teksta. Medjutim,
srpska javnost je, i pored većinskog izjašnjavanja za rezoluciju, prilično
podeljena o ovoj temi. Evo kako ovaj
problem vidi Oliver Ivanović, predsednik
Srpske liste za KiM. Za razliku od srpskih političara, koji na problem
gledaju iz Beograda, Ivanović sa
porodicom živi i radi na Kosovu.
Šta je danas kosovska realnost?
Ivanović:
Situacija sa Kosovom je posledica dogadjaja iz 1999.godine, kada je naša zemlja
bombardovana i kada je jednoj nacionalnoj manjini, albanskoj nacionalnoj
zajednici, data prilika da formira svoju državu. To ugrožava naše interese.
Učinilo nas je potpuno nebezbednim. Rezultat je 200 hiljada proteranih, mnogo kidnapovanja
i ubistava. Naravno i kriza koja traje. Medjunarodno prisustvo nije nam pomoglo
da budemo bezbedni na svojim ognjištima.
Marti Ahtisari je obelodanio svoj
predlog za rešenje Kosovskog satusa. Kako Vam on izgleda?
Ivanović:
Ahtisarijev predlog treba pažljivo prostudirati. Mislim da ga ne treba potpuno
odbaciti, jer on ima neke stvari koje neznatno
poboljšavaju našu svakodnevicu. Ali, svakako ne treba prihvatiti onaj
deo koji predvidja elemente nezavisnosti i koji Albancima daje atribute
državnih institucija – da sklapaju medjunarodne ugovore, učestvuju u
medjunarodnim organizacijama, uključujući i članstvo u UN. Mislim da bi na tome
trebalo bazirati naš koncept. Kosovo ne može samostalno postati član UN, ne sme
imati sopstvenu vojsku, ne sme jednostrano menjati granice. To bi, uz izvesne
restrikcije u spoljnoj politici, za početak bilo sasvim dovoljno. Drugo, u
njegovom paketu postoji i deo o decentralizaciji. On nije zadovoljavajući, ali
za početak predstavlja mali pomak. Mislim da bi trebalo naći meru izmedju onoga
što je naš pregovarački tim tražio i ovoga što je Ahtisari ponudio. To bi moglo
da bude povećanje broja opština sa još nekim kompetencijama, što bi dalo
priliku da se Srbi sami organizuju, da upravljaju svojom sudbinom i tako se
održe ovde. U protivnom, bićemo prepušteni direktnom kontaktu sa Albancima. A
to do sada nije bilo dobro.
Pomenuli ste direktan kontakt. Da li
je moguć zajednički život na Kosovu?
Ivanović:
Ja mislim da jeste, uz odredjene preduslove. Srpska zajednica je mnogo pretrpela.
Ona je potpuno razbijena na Kosovu i Metohiji, dezorijentisana i
dezorganizovana. Mora da se homogenizuje i da se ohrabri. Da proba da napravi
direktan kontakt kroz zajedničke institucije. Kod Albanaca mora da se smanji
agresivnost tako što će medjunarodne pravne institucije limitirati slobodu da
se puca na sve i svakoga; da se ugrožava ljudstvo i imovina. Ta dva elementa će
smanjiti euforiju i agresiju kod Albanaca a istovremeno će ohrabriti Srbe. Onda
ćemo se negde sresti. Ne postoji alternativa, pogotovu ne da se živi u nekim
potpuno zaštićenim enklavama. To nije neka budućnost, jer će se šok od izlaska
iz tih enklava javiti pre ili kasnije. Prema tome, gotovo izvesno je da će,
zbog te besperspektivnosti, zatvorenosti i ksenofobije koja će nas obuzimati s vremena na vreme,
Srbi odlučiti da, malo po malo, odlaze prema Srbiji, gde se osećaju mirno i
lagodno. Znači, mi moramo popraviti odnose sa Albancima. Nema drugog rešenja.
Ali, mi u toj komunikaciji sada nismo ravnopravni. Zato moramo imati instrumente
koji će nas učiniti ravnopravnim sa njima. Samim tim i Albanci će biti
zainteresovani da razgovaraju sa jakim predstavnicima naše zajednice. Naravno,
uz medjunarodno prisustvo, vojno i političko.
Skupština Srbije usvojila je
rezoluciju kojom se Ahtisarijev plan odbacuje. (Vuk Drašković je rekao da je
ona za domaću upotrebu). Kako Vama izgleda ta odluka parlamenta? Jesu li
pregovori mogući uz taj tvrdi stav?
Ivanović:
Mislim da je to zaista namenjeno domaćoj političkoj sceni. Mi Srbi smo skloni
da demonstriramo, da okrećemo poruke prema nama samima. To nije dobro. Od tih
poruka ne strepi niko, ni medjunarodna zajednica, ni NATO, ni EU. Ni Savet
bezbednosti. Niko se zbog toga puno ne sekira. Te poruke se uvek cene prema
efektima koje treba da proizvedu. Mislim da nije dobro da mi i dalje dajemo
populističke izjave kao da mi imamo kontrolu nad situacijom. A ustvari mi tu
kontrolu nemamo. To nam je bukvalno oduzeto još 1999.godine. Na žalost, nizom
pogrešnih političkih poteza doveli smo do bombardovanja, sankcija...Bilo je
pokušaja da se to popravi. Imali smo uspone i padove. Na žalost, stalno
ponavljamo istu grešku, uveravajući sebe da se to neće dogoditi. Mi moramo da
razgovaramo sa svetom. Naši sagovornici su Brisel, Vašington, Moskva, ali i
Pariz, London, Berlin, Rim... Tu se kreira politika, a ne kod nas na ulici i u
domaćim medijima.
Ima mišljenja da je za Srbiju bolja
nezavisnost Kosova nego ovakvo nerešeno stanje. Šta Vi mislite?
Ivanović:
To je besmisleno. Za Srbiju je bolje sve nego nezavisnost. Srbija nema nameru
da upravlja Kosovom na način kako je to radio Milošević. To je greška koju smo
skupo platili. Ali, Srbija nema nameru da se odrekne tog dela teritorije. To je
deo našeg srpskog identiteta. To ne važi samo za Srbe na Kosovu, već za sve Srbe
u svetu. To je deo naše istorije. Naša epska poezija podeljena je na tri
ciklusa: pretkosovski, kosovski i pokosovski. Reč Kosovo je u svakom od njih.
Niko ne pravi distancu zbog toga što živi u nekoj zapadnoj zemlji. Pre ili
kasnije, kad predje tridesetu, mladi Srbin počinje da razmišlja o tome odakle
je, kako to izgleda. Njegovo interesovanje raste.
Na parlamentarnim izborima i na
referendumu za ustav Albanci nisu glasali. Naši političari stalno ponavljaju:
ne damo Kosovo! – kao da misle samo na teritorije, a zanemaruju činjenicu da
tamo živi i jedan narod. Ima li Beograd viziju kosovske budućnosti?
Ivanović:
To je tačno. I taj pristup bitno slabi našu pregovaračku poziciju. Naša
vlada mora o Albancima da govori kao o
svojim gradjanima ako želi da Kosovo bude deo teritorije Srbije. U protivnom,
ako vodimo rasprave samo o teritorijama, onda ćemo izgubiti borbu. Dovešćemo u opasnost još 110 hiljada Srba
koji su ostali da žive ovde. Naša vlada tom pogrešnom retorikom zaobilazi tu
činjenicu čime stvara kod javnog mnjenja pogrešnu predstavu. Brisanje Albanaca
sa biračkih spiskova je nelegalno. Nijedan pravni akt to ne omogućava, osim ako
je neko pravosnažnom sudskom presudom izgubio pravo glasa. To što oni
decenijama ne žele da koriste svoje pravo, je druga stvar. Ali, to je njihovo
pravo. Ja bih rado uveo zakonsku obavezu da se izadje na izbore i to bi onda
dovelo do diferencijacije na one koji ispunjavaju zakonsku obavezu i one koji
ne poštuju zakon. Svet nema ni malo razumevanja za bilo kakve bojkote. Mi smo
doživeli mnogo osuda zbog bojkota izbora na Kosovu u novembru 2004.godine.
Da li naglašeno insistiranje na
preambuli Ustava otežava nastavak pregovora?
Ivanović: Mislim da mi precenjujemo
preambulu. Važno je šta mi kao narod mislimo, možemo li da prihvatimo
otcepljenje Kosova ili ne. Mišljenje naroda će se pokazati na izborima. Videli
smo nedavno da su Koštunica i DSS krenuli u kampanju sa punim ustima Kosova i
doživeli totalni poraz. Njegov izborni rezultat je ispod deset odsto. Ne može
se narod više varati na tu foru. Kada kažu da Kosovo treba da ostane u sastavu
Srbije, narod očekuje da kažu i kako. I, ako smo deo Srbije, onda treba da kažu
šta Srbija za nas ovde može da uradi. To će zadržati ljude. Uz svu tu strašnu retoriku
i bubnjeve, mi nismo još čuli poruku ni premijera ni predsednika ovdašnjim
Srbima. Niko im nije rekao ostanite ili idite. To je neoprostivo. Ljudi ovde
nisu spremni da odluče sami. Oni su kroz dugi vremenski period onesposobljavani
da sami donose odluke. Naučili su samo da slušaju nalog, naredbu, sugestiju iz
vlasti Srbije, a to ovoga puta ne stiže. Neko mora da im to kaže – da ostanu i
sačekaju rešenje statusa ili da pakuju kofere i idu. Mislim da je to što nema
poruke neodgovornost prema ovom narodu. Oni iz Beograda ne vide dobro situaciju
na Kosovu.
Da li je moguće da na Kosovu žive gradjani, a ne Srbi, Albanci...?
Da se ne prebrojavaju po
nacionalnoj pripadnosti?
Ivanović: Moguće je samo ako se prestane sa nacionalnom
homogenizacijom. Ako se odustane od kriterijuma svrstavanja na jednu ili drugu
stranu. Ali, to će trajati veoma dugo. Sumnjam da ćemo skoro biti u prilici da
govorimo o gradjanskom društvu, a ne državi ovde na Kosovu. Mislim da je, za
sada, bolje da se držimo nacionalnih opcija – ne nacionalističkih! Jer princip
pripadnosti naciji predstavlja neki zaštitni mehanizam. Ako bismo se sada
razbili u neke gradjanske opcije, mislim da Srbe ne bismo mogli ni
organizovati, ni braniti, što su naši vitalni interesi. Viši nivo tolerancije
neophodan je kod obe strane, ali će proći prilično vremena da se on postigne. A
to je uslov za normalan život bez obzira kojoj naciji pripadamo.
Albanski
narod je izgledao jedinstven. Poslednji neredi, hapšenja i žrtve daju drugačiju
sliku.Kakva je to poruka?
Ivanović: Oni uopšte nisu jedinstveni, imaju mnogo razlika i
sukoba. Poznato je da Albanci često svoje medjusobne političke sukobe rešavaju
upotrebom oružja. Ovo što se dogodilo je borba jedne manje grupe i jednog
pojedinca, koji su zakasnili za izbore, za podelu političkog kolača. Sada je
procenio da će ovim agresivnim nastupom skrenuti pažnju na sebe. On igra na
frustraciju onih Albanaca koji nisu zadovoljni ovim tokom dogadjaja. Te
radikalne grupe Albanaca misle da nema uopšte potrebe da se razgovara sa
Beogradom, a kamoli da se dogovara rešenje. Cilj Aljbina Kurtija je da krajem
ove godine njegov pokret preraste u partiju i da se sa tim oreolom pokuša da
animira izvestan broj glasača i dobije na izborima mesto u parlamentu. Njegova
politička ambicija je jasna, ali sredstva kojima se koristi nisu ni politička
ni demokratska. To nosi veliku opasnost. Jer, kada neko povuče okidač, to
neminovno vodi adekvatnom odgovoru sa druge strane. Bojim se da će u tom
raspletu biti više žrtava nego sada.
Predstoji privatizacija. Šta se može očekivati?
Ivanović: Mi na privatizaciju nemamo mnogo uticaja. Halabuka
u domaćim medijima nema nikakvog smisla. Dok je Nebojša Čović vodio
Koordinacioni centar mi smo u UN pokušavali, pa čak i uspeli da zaustavimo.
Posle je došlo do kadrovskih promena u Koordinacionom centru. Te promene često
kod nas imaju odlučujući uticaj. Sad je to više više priča za domaće medije.
Kritika medjunarodnog predstavnika i medjunarodne zajednice ne proizvodi ama
baš nikakav efekat. To je samo pokušaj da se domaćim biračima predstavimo kao
pravi borci za srpsku stvar. Problem Kosova se, kao što sam rekao, rešava u
Njujorku, Moskvi, Vašingtonu... ali i u evriopskim prestonicama. Srbija mora da
ima uvid u to i treba da dobije deo od privatizacije. To je bolje nego
insistirati na njenom blokiranju. Ona se, očigledno neće zaustaviti. Više od 90
odsto preduzeća je privatizovano i ne može se vratiti nazad.
Vi
sa porodicom živite na Kosovu. Kakav je život tamo?
Ivanović: Prilično je
neizvesno i zabrinjavajuće. Svi živimo sa zebnjom, od danas do sutra i čekamo
rasplet dogadjaja. Brine to što nemamo nikakvih jasnih instrukcija. Naprotiv,
imamo pretnje Albanaca. I zaoštravanje sa naše strane, koje je potpuno
neosnovano. U takvoj situaciji, mnogi će odlučiti da decu prebace u Srbiju. A
to je najbolji put da se izgubi sve. Podsećam, Srpska Krajina je pala onda kada
su porodice otišle. Jer, onaj koji se na prvoj liniji fronta borio, više nije
brinuo o porodici, nego samo o kući. Kuća nije jak motiv. Zato mislim da je to
loš koncept. Mi moramo ići ka smirivanju stanja a ne zaoštravanju odnosa jer će
to zaoštravanje pogoditi pre svega Srbe.
Imate tri sina. Kako oni doživljavaju tu situaciju?
Ivanović: Svaki na svoj način. Najstariji sin ima skoro 25
godina. On ovde studira. Srednji je završio fakultet u Beogradu, a najmladji je
u osnovnoj školi. Svako je u svom svetu. Kao svaki roditelj brinem o njima, ali
nastojim da ih osposobim da svako brine o sebi. Ja njihove odluke poštujem i ne
utičem na njih. Otac i majka su tu da pomognu.
Ima li rešenja za Kosovo?
Ivanović: Ja se nadam da će svet shvatiti da nema šanse da
se rešenje nameće i da pregovori moraju da traju duže. Limitiranje pregovora
rokovima nije dobro. Oni treba da predju u ozbiljnu fazu i da se približe stavovi.
Na žalost, mislim da su obe strane ukopane u svojim stavovima, jer su obe u
svom javnom mnjenju predstavile situaciju nerealno. Naša strana tvrdi da ima
kontrolu nad situacijom, a ja tvrdim da nema. Kontrola je u rukama medjunarodne
zajednice. Albanci su u još goroj poziciji, jer su obećali nezavisnost kao
gotovu stvar. Sada se ispostavlja da to nije baš tako i da oni o tome moraju da
razgovaraju sa Srbijom. A to ih potpuno dezavuiše u njihovom javnom mnjenju.
Sada će biti vrlo teško rezultate predstaviti kao svoj uspeh i to će se osetiti
već na prvim izborima krajem ove godine. Dakle, mislim da političke elite, koje
su sada na sceni, ne mogu naći kompromisno rešenje. Biće potrebno još bar pet
- šest godina, možda deset, kada budemo
svi bliži Evropskoj uniji. Tada će nove političke elite, sa više smisla za
kompromis, naći neko rešenje.
Našu situaciju komplikuju i nerealne ambicije nekih naših
političara koji žele da po svaku cenu ostanu na vlasti. Birači su rekli svoje i to svi treba da
shvate. Demokratija je da se prihvati odluka birača. Ko je dobio više glasova,
taj treba da formira vladu. Jedino takvu vladu svet će priznati kao relevantnog
sagovornika. U protivnom, tretiraće nas kao banana državu, a takvim državama se
nameću rešenja.
Šta
biste poručili kao Srbin koji živi na Kosovu?
Ivanović: Prvo, rekao bih da se od Kosova ne sme odustati.
Gubitkom Kosova, Srbija će izgubiti državu. To je sasvim sigurno. Posledicama
nikako ne bismo mogli da se ponosimo. Nijedan političar, a pogotovu ova garnitura,
nije izabrana da bi izgubila deo teritorije. Naprotiv, oni su izabrani da
državu sačuvaju. Ono što je vrlo važno u toj borbi, moraju se koristiti samo
sredstva koja svet priznaje. Moramo pridobiti većinu u Kontakt grupi i
demokratskom svetu. Hoćemo li da budemo deo sveta, moramo poštovati pravila.
Svet takodje mora da računa da će se pojaviti lanac sličnih
rešenja, da će ta ideja eskalirati, bez obzira što oni o Kosovu pričaju kao o
specijalnom slučaju. U tu priču oni ni sami sebe neće moći da ubede. Biće ih
svuda u svetu, a pogotovo u Evropi. Oni će biti nasilni, vrlo slični Kosovu, uz
upotrebu sile i veliki broj žrtava.
Treba
ohladiti glave i mirno razgovarati. U protivnom, nova nestabilnost na Balkanu
je sasvim izvesna..
Sena
Todorović
