субота, 29. јул 2017.

KAKAV SE DIJALOG MOŽE VODITI SA LAŽOVOM?


 DIJALOG-POSLEDNJA SLAMKA SPASA A.VUČIĆA


Za reč nedelje mogao bi se proglasiti DIJALOG! Aleksandar Vučić je prošle nedelje izbacio taj predlog kao konopac spasa davljeniku koji sve više tone.

Sa kim to i o čemu predsednik-premijer-kralj-car... Srbije želi da vodi dijalog? Moglo bi se razumeti na mnogo načina. Jedno je sigurno, vešti manipulator, svaki put kada svojom politikom zaglavi u ćorsokaku, izbacuje novu parolu, kojom uspe da i najbistrije, najoštrije kritičare svoje politike, prevesla... da politički preživi preusmeravajući naciju na sporedni kolosek.

Zašto je to Vučiću potrebno u ovom trenutku? I na planu spoljne politike i na domaćem terenu sve češći su "odroni" na njegovom putu.

Šta je unutrašnji dijalog? Sa kim Vučić želi da ga vodi? Sa poraženom opozicijom, kojoj se svaki put podsmeva i ponižava je, preteći da će ih opet pobedjivati kad mu padne na pamet? Sa "lopovima", "izdajnicima", "stranim plaćenicima", "neradnicima"... "nepatriotama"... "ubicama".... "ološem"...."? Sa gradjanima Srbije koje njegovi kerberi svakodnevno polivaju fekalijama sa skupštinske govornice, na konferencijama za novinare... a on pri svakom gostovanju na Pinku ili Hepiju? Sa ljudima koje njegovi prvi saradnici Stefanović, Martinović,Gojković, Orlić....zapljuskuju potocima pljuvačke... toliko gadno da se čoveku povraća kada prolazi pored starog zdanja parlamenta!

Ili možda sa narodom koga je opljačkao? Sa radnicima koji,kao u "Goši" dve godine nisu primili platu koju su zaradili? Sa roditeljima bolesne dece koja sa užasom odbrojavaju svaki SMS, čekajući da se prikupi novac za njihovo lečenje? Sa novinarima koje na konferencijama naziva ološem? Sa porodicama i decom ubijenih majki, koje vlast nije zaštitila iako je bila obavezna? Sa penzionerima, koje je oglobio da bi zatim njihov novac "oprao" preko Beograda na vodi? Sa nezaposlenim mladim intelektualcima koji ubrzano pakuju kofere i kupuju kartu u jednom pravcu? Ili možda sa porodicama žrtava poslednjeg rata, koje još tragaju za kostima svojih poginulih članova?...

Dug je spisak onih koji imaju mnogo razloga da sa Vučićem ne žele ni da prodju istom ulicom, a kamoli da se o nečemu dogovaraju. Da se dogovaraju o onome što je upropastio, uništio, prodao...?

Možda Aleksandar Vučić misli da unutrašnji dijalog treba voditi sa kosovskim Albancima? Unutrašnji(!) ako i dalje Kosovo smatra srpskom teritorijom? Ali, onda pre dijaloga treba rešiti još jedan problem  - jesu li oni gradjani Srbije, ili je srpska samo kosovska zemlja,bez ljudi? Uostalom, taj srpsko-albanski dijalog traje već skoro deceniju. Započeo ga je Borko Stefanović, u vreme predsednikovanja Borisa Tadića.

Vučić je preko 25 godina u politici. Nikada se nije dogovarao niti je spreman na dijalog sa bilo kim. On je sada u procepu izmedju spoljnih pritisaka da odradi ono za šta je dobio podršku da se popne na tron, jer je vreme odlaganja i laganja isteklo - i unutrašnjeg nezadovoljstva prevarenog naroda koji mu je pružio bezrezervnu podršku i poverovao njegovim obećanjima boljeg života. Štrajkovi i pobune gladnih sve su češći.

Računi sa svih strana stižu na naplatu. Sad više nije dovoljan Ivica Dačić i SPS da deo odgovornosti preknjiži na njih. Skandali, pljačke, propadanje, urušavanje države prevazilaze granice mogućeg. Treba spasti sopstvenu glavu!

Zato Vučić ponovo poseže za oprobanim modelom manipulacije - zabaviti narod temom koja će, privremeno, prekriti sve. A dok se narod ponovo osvesti - on će se već negde udomiti.

Aleksandar Vučić je mnogo puta rekao šta hoće. Zato najnoviji poziv na dijalog može da se protumači jedino kao zahtev da se njegova volja široko prihvati, legalizuje!

Ne vidim o čemu bi uvaženi predsednik SANU prof.Kostić, direktor YUCOM Milan Antonijević, Dragan Šutanovac, Saša Janković, Boris Tadić, Saša Radulović, Boško Obradović, Sanda Rašković Ivić.... vodili dijalog sa predsednikom Srbije. Razumem zašto bi to učinio Čeda Jovanović.Ali, to je druga priča.



петак, 21. јул 2017.

UVEK UZ VETAR! PA, NEK' KOŠTA ŠTA KOŠTA!

Davno, na samom pocetku mog rada, kada je Komunisticka partija odlucivala o svemu, kada protesti i strajkovi nisu bili ni zamislivi,a kamoli ostvarivi, desilo mi se prvo isterivanje pravde. Direktor, narodni heroj, poslanik u Saveznoj skupstini, sa autoritetom i zaslugama koje su tom vremenu i nivou bile primerene, dobio je za službenu upotrebu,kao važan kadar, "Fiat 1800" -  limuzinu kakvu sam samo tada videla i nikad više. Moj drug iz omladinske organizacije bio je njegov licni šofer, a šoferov rodjeni brat sekretar komiteta Srebrenice.

I direktor, inače dobar čovek, odobri mom drugu Ahmedu  da isproba auto. Ovaj pravo u Tuzlu, da obidje devojku. I desi mu se maler. Negde pred sam cilj, žureći da što pre vidi dragu, sudari se s teskim kamionom. Srećom, prošao je bez ogrebotine. Ali je od limuzine ostala samo gomila lima. Nije se moglo prepoznati da je to samo minut pre bio auto za divljenje i ponos.

Iako je iste večeri  direktor, u dogovoru sa  bratom-sekretarom partijskog komiteta, naredio da se o tome ćuti,(sada se to zove državna tajna), sledeceg dana vest je ipak procurila. Ali, svima nam je bilo najvažnije da je naš drug živ i zdrav.

Popodne je održan redovni sastanak omladine, kojem je, kao i uvek, prisustvovao i direktor. Da slučajno ne zastranimo, ne zabrljamo. Pricalo se o politickoj situaciji, o planovima i obavezama, o pripremama za odlazak na radne akcije - gradio se autoput "Bratsvo-jedinstvo".

A meni ne da djavo mira. Uz iskreno zadovoljstvo sto je naš drug preživeo i što je tu sa nama, pitam: ko će da plati štetu?

Nastade muk u sali. A ispod prozora, gde se nalazila radnička menza, i upravo bila pauza za ručak, prolomi se aplauz. Rudari su čuli moje pitanje. Laknulo im svima što sam prva primetila da je car go!

Ahmed ćuti, iznenadjen, neprijatno mu. Direktor pocrveneo, pa pobeleo, traži čašu vode... a aplauz rudara traje....

Onda se direktor pribra i poče da muca... Sastanak se prekide.

Stižem kući, a moj otac, inače direktorov ratni drug, već obavešten da ja PRAVIM CIRKUS. Zamalo da dobijem batine.

Stvar sa autom je zataškana posredstvom sekretara komiteta. Ali, ja nisam prošla nekažnjeno. Iako mi je tarifni pravilnik odredio platu, direktor mi je prepolovio.

Upornost i smelost kakvu imaju samo sedamnaestogodišnjaci,a ja sam upravo napunila 17,  niko nije mogao da zaustavi; da me spreči da isteram pravdu. Presavijem tabak i sama napišem tužbu sudu, zbog smanjenja plate. Naravno, razglasim svima da idem na sud i da cu, kad dobijem spor, novac koji mi isplate dati u fond za decu Bijafre, jer se u to vreme vodila humanitarna akcija.

Dan za kad je zakazano sudjenje hladan, siv....mraz.Ja krenem pešice - samo 12 kilometara. Usput me stiže fijaker koji vozi advokata-zastupnika preduzeća,protiv moje tužbe. I, čika Moma (advokat) me poveze. Usput se šali: vidi kakva si, smrzle ti se ruke a hoćeš da se parničiš. Rano si počela....

Udjemo u sudnicu kao protivničke strane. Čika Moma se protivi tužbi po dužnosti, ali ne negira da pravilnik mora da se poštuje. Sudija Boža, očas posla, presudi u moju korist.

Kod kuće opet problemi. Direktor Mile opet zvao mog oca. Ali ja ne odustajem.

Primim razliku plate po presudi i, na opšte iznenadjenje male varoši, u kojoj se za pet minuta sve sazna, odem u poštu i uplatim pomoć za Bijafru. E, na to direktor tek poludi. Kaže, nikad nije video tako "tvrdoglavo dete".

Ja sam to obećala, neću da lažem! A on meni: mogla si bar deo da daš ocu, da popravi krov na kući koji prokišnjava.

I kaže mom tati: ova starija (to je moja rodjena sestra, zajedno smo počele da radimo u istom preduzeću) ti je zlatna! A ova mala veštica (JA!) će na robiji završiti. Ti i ja smo (on i moj tata) završili revoluciju, a ona bi da diže novu!

Direktor je bio u pravu. Kako tada, tako celog života! Uz vetar, koliko god da košta! Jedino  još nisam bila u apsu. Ima vremena!

недеља, 02. јул 2017.

STID ME JE!!!!!!!


Da li vam se desilo da, gledajući TV prenos iz Skupštine Srbije, pocrvenite pred sobom? Da zaželite da propadnete u zemlju od stida. E,meni jeste!

Ovo zaista može samo u zemlji Srbiji!

Poslednja sednica Skupštine Srbije, na kojoj je razmatran ekspoze mandatarke Ane Brnabić, dugo će mi ostati kao knedla u grlu.
Na stranu sve nebuloze iz ekspozea, poput zakljinjanja Brnabićke da će nastaviti Vučićev pogubni put, izbora novih-starih ministara, smešne zamene resora izmedju dvojice statista u Vučićevoj vladi (Djordjević - Vulin)... Ništa bolje nisam očekivala ni od izveštaja o dosadašnjem radu osim samohvalisanja. Nisam se mnogo začudila ni idiotskim idejama da se, posle fontane na Slaviji, uloži 330 miliona dinara u izgradnju 31 jarbola....

Ali, iako više ne bi trebalo ništa da bude iznenadjenje, ŠOKIRALA me je zloupotreba šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića, kada je, PONOSNO saopštio da je direktno iz Vojnog odseka Niša, u toku sednice, dobio faks sa zdravstvenim dosijeom poslanika Zorana Živkovića. Dosije, koji po važećim zakonima, i svuda u svetu, predstavlja strogu tajnu. "Ponosni" Martinović je pred kamerama pročitao razloge zbog kojih je  Zoran Živković oslobodjen služenja vojske, izdvajajući selektivno zaključak da je pacijent potpuno disfunkcionalan, aludirajući na taj način na njegovo mentalno stanje, iako je dobro poznato da je Živković oslobodjen vojske zbog teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći, na PEŠAČKOM PRELAZU! Mada se od čoveka koji javno kaže da je LAGAO IZ MORALNIH RAZLOGA ne može ništa normalno očekivati,ipak ne razumem toliko odsustvo svesti.

Još veći skandal napravila je predsednica Skupštine Maja Gojković, jer je dozvolila da poslanik Martinović, bez opomene, obavi svoj SRAMNI zadatak blaćenja političkog protivnika. Maja je pravnik, advokat, dakle stručnjak za pravo! Predsednica skupštine, koja će, ne daj bože, u nekom trenutku zameniti AleksandraVučića na funkciji predsednika, u slučaju njegove DISFUNKCIJE! Oćutala je i kada su se prolomili aplauzi Martinoviću posle NEMORALNOG i NENORMALNOG čina. Nije se ni naknadno izjasnila o tome. Ali je zato podelila opomene i kazne poslanicima opozicije zbog traženja reči i insistiranja na svom pravu da govore.

Ćuti o tome i predsednik Srbije i predsednik vodeće partije Aleksandar Vučić, "najbolji student prava"!!!

Zašto se stidim!? U našoj državi, čija vlast se kune u demokratiju, red i rad, jedan gradjanin, jedan poslanik sa zapaženom političkom biografijom (voleli ga ili ne), čovek koji je više od 25 godina u vrhu političkog života Srbije - bio poslanik, ministar, šef stranke, premijer.... dakle, čovek kome je u nekom vremenu većinska Srbija dala podršku i poverenje, da bi se odbranio od zlih i nemoralnih ljudi, onih koji su promenili više partija nego čarapa, MORAO JE, da bi dokazao svoju nevinost,  JAVNO da ZAVRNE NOGAVICU I POKAŽE OŽILJKE OD TEŠKE SAOBRAĆAJNE NESREĆE. Nemoćan da se drugačije odbrani od zla koje je zadesilo Srbiju, ne samo njega!

Može Zoran Živković da pravdu traži na sudu. Ali, i u sudovima Srbije sede uglavnom Martinovići, Gojkovići, Djukanovići, Rističevići.... Ili oni koji se njih plaše! Čak i kada bi sud presudio u njegovu korist, to bi ostalo samo  na papiru. Prljava bujica SNS je, u svom stilu, iskoristila direktan prenos sednice parlamenta - ubedljivo najtiražnije glasilo, da bi jednog poslanika, jednog gradjanina Srbije, provukla kroz blato i govna. Da bi diskreditovala svaku reč kritike na račun pljačkaške vlasti. I sve pod poslaničkim imunitetom!

Ako je Živković, u nemogućnosti da se izbori protiv laži, kelevta i političkih manipulacija, morao da se pred javnošću svuče i pokaže posledice svoje nesreće, šta je ostalo za nas, gradjane koje Vučićeva vlast svakodnevno kolektivno ponižava, vredja, pljačka... Kako se izboriti za svoj čist obraz i egzistencijalni opstanak.

Gradjani su toliko obeznadjeni, obezvredjeni i nemoćni da se izbore za goli život, više ne shvataju da svako od nas u nekom trenutku može postati Zoran Živković.

Danas Živković, a sutra svi mi redom, jedan po jedan... jer ne možemo da se složimo bar oko toga šta nam je zajednička nevolja!

Stid me je što živim u Srbiji koju vode LJUDI BEZ STIDA!