NEVOLJE ZBOG IMENA

Početak devedesetih!

Tog jutra bila sam sama u redakciji Inf.programa RTS. Ušao je Aleksandr Ljubičić, tadašnji novinar  i već s vrata pitao:
- Ti si još tu? Odmah da se počistiš, da te ne bih ja izbacivao!

Pogledam ga, oči zakrvavljene.... Iako sam znala da je bio sklon alkoholu, ipak nisam očekivala da se tako rano napije.
- Šta ti je? - pitam.
- Da se odmah izgubiš odavde! Znaš li ti ko sam ja?
- Znam. Ti si drug mog brata Luleta i, moj "brat" (tako mi se do tog trenutka uvek obraćao)!
- Ja sam Šešeljev četnik! Sve vas, koji niste Srbi, počistićemo iz Srbije!

- Hej, jesi li pri sebi? - pitam zgranuto.

- .... ili niste dovoljno Srbi.... nastavlja on, sad već povišenim tonom...

Ljubičić je, inače, otac znamenite aktivistkinje SNS, doskorašnje državne sekretarke MUP-a, a sada jedne od rukovodilaca u Telekomu.
----

Nekoliko dana kasnije, takodje rano, u redakciju ulazi drugi Aleksandar (snimatelj Ćetković), covek od Miloševićevog poverenja, pratio ga je na pregovorima u Dejtonu. Stavlja nekakvu futrolu na sto preko puta mene i nešto mrmlja sebi u bradu, neprekidno me gledajući... Nisam razumela šta je pričao, ali je njegov pogled govorio više od reči. Ustala sam i krenula prema vratima, a on je skočio i uhvatio me za nadlakticu.
- Djubre izdajničko, prvo ću ovim da te ubijem (pokazujući futrolu), a onda ću da te izbacim kroz prozor!
Nedelju dana nosila sam veliku modricu na ruci.

A onda čujem da je nekakvo uže koordinaciono telo u RTS-u, popularno UKT, napravilo spisak 

NE-SRBA sa 52 imena, medju kojima sam i ja.

Odem kod mog druga, važnog čoveka u RTS, koji je rukovodio tim UKT-om. Pitam ga  zašto sam ja na tom spisku.
Kaže mi:
- Ćuti! Ne zaboravi da si ti Sena!
- Šta to znači?
On mi pokazuje naslov spiska.
- Da se ti, covece, nisi malo zbunio?

Gleda me, ne razume šta pričam... a onda se uhvati za glavu.
- Kako sam zaboravan... glup!

Tišina je bila duga i teška.  A posle minuta ćutanja nastavlja:

- Ali, znaš šta! Ja ovu grešku više ne mogu da ispravim. To je već poslato.... A tebi savetujem da malo skratiš jezik!
- E, sad tek neću!
- Osvesti se, ženo! Mutna su vremena....
- Ti znaš ko sam, odakle sam... znaš moju porodicu... nisam Muslimanka, ali mi ne bi smetalo i da jesam!

Bio je to naš poslednji susret.

To nije bio moj jedini "greh"  zbog koga sam brutalno isterana iz RTS. Ali, izgleda da je ipak nekome odgovaralo da tu grešku koristi. Možda baš zbog mog " dugog jezika"!?

-----
Godinama sam bila licencirani radioamater. Redovno sam overavala dozvolu. I nikad nije bilo problema. 

Završile se burne ratne godine, moj muž, takodje radioamater, i ja, predali smo uredno zahtev za godišnju overu. Njemu posle nekoliko dana stiže produžena dozvola, a meni ne.

Posle podužeg čekanja, moj muz ode u nadležno ministarstvo da proveri zašto ta dozvola, za čije produženje smo uredno predali svu potrebnu dokumentciju (za oboje), meni nije stigla istovremeno sa njegovom. Ni posle!

U ministarstvu, posle provere, utvdili su da je moj predmet arhiviran. Sa napomenom da treba da se još jednom proveri moje državljanstvo. Niko nije imao objašnjenje zašto. Dok je trajalo to razjašnjavanje, u prostoriju je ušla gospodja sa Pala, koja je, kao izbeglica u ratno vreme, radila tu. Došla da se pozdravi,  jer "odlazi na novu, visoku dužnost u Republici Srpskoj". Naravno, njene prisutne kolege, koji su prethodno utvrdili da je za moj predmet bila zadužena baš ona, pitali su je kako sam ja stigla u arhivu. Objasnila je da ga je ona arhivirala, jer joj je bilo sumnjivo moje ime, koje se inače češće daje devojčicama muslimanskog porekla.
Pa, za svaki slučaj...valjda ratne traume?

-----
Te godine, kada sam ja rodjena, besneo je rat. Moj kum Živan, voleo je jednu Senu s druge strane Drine. Ona je, bežeći od četnika koji su joj ubili celu porodicu, nestala. Niko nije mogao da joj udje u trag. I nikada se više o njoj nije ništa saznalo.
Kao znak sećanja i još neugaslih emocija, moj kum mi je poklonio njeno ime.
 

Kada sam upisana u školu, učiteljica me prekrstila - dala mi ime Ksenija... Posle je moja majka morala da donosi krštenicu, da bi se ispravila greška.

 

-------
 Nedavno sam dobila uvredljiv tvit: " muslimanska krmačo!.... sad možeš da zaposliš migrante...."

VUCICEVO KADROVANJE

Tito je 35 godina vladao Jugoslavijom, jer je vodio uspesnu, promisljenu, lukavu kadrovsku politiku. Govorio je da su ljudi najveće bogatstvo. Dobro rasporedjeni, pouzdani i pametni, pa jos odani ljudi, garancija su za uspeh.

Tog gesla se, vidimo, drži i Aleksandar Vučić. Samo, izmedju ove dve politike ima mnogo veoma bitnih nijansi.

Dok je Tito, osim odanosti, uvažavao karakter i kvalitet pojedinaca, Vučić je izgradio svoj specifični pristup. Svoje kadrove je, izgleda, birao, pre svega, po alavosti i ništavosti. Tako ih je,manjim ili vecim  "darovima" i privilegijama uvukao u neke poslove, kojima ih sada drži u zavisnosti i poslusnosti. I, naravno, dao im šansu da se stalno dokazuju. U protivnom, mnogi bi svoju političku karijeru odavno završili u Zabeli, ili u Bačvanskoj.

 Mora se priznati Aleksandru Vučiću da poseduje osobine koje retko ko ima: upornost u beskrupuloznosti. 

Sistematičnim "kupovanjem" ljudi, stvorio je armiju poslusnika, koji sada ćuteći aplaudiraju i podržavaju sve što njemu padne na pamet. A on ima samo jedan cilj: da što duže ostane na tronu, da suvereno vlada kao jedina institucija u zemlji. Izgradio je do sada nevidjen kult ličnosti.

Uspeo je AV da porobi sve!  Narodna skupština ima samo glasove, nema narodne predstavnike, jer oni  što tamo sede postavljeni su, ne izabrani, ličnim izborom šefa vladajuće partije, sa jedinim zadatkom da čitaju i recituju ono što im je vodja, lično ili preko svojih proverenih izvršilaca, odredio. 

U sve nezavisne institucije rasporedio je svoje ljude. Pa tako, preko njih rukovodi agencijama i telima poput one za borbu  protiv korupcije, ombudsmana, zaštitnika, REM-a, poverenika... bilo da  su članovi, donatori, prijatelji, kumovi, obožavaoci, skolski ili drugovi iz kraja, navijači....

I u pravosudju su ljudi bliski Aleksandru Vučiću.

Ima medju njima ambicioznijih i nezadovoljnih, ali moraju ćute. Jer, on ih je perfidno uvukao u ono čime ih sada drži u poslušnosti. 

Na taj način obezbedio je glasačku mašinu za sve što mu padne na pamet.

Bilo je u Vučićevom mandatu i nekih "slobodnih strelaca" koji su pokušali da se izvuku,kada su videli u šta su se uvalili, poput Saše Radulovića, koji je izgleda razumeo da je ozbiljno ministar, pa je krenuo da reformiše resor, a zatim brzopotezno završio mandat. Ili Vladimira Cvijana....

Tito je bio u pravu. Ljudi JESU najveće bogatstvo. Samo je pitanje kako se upotrebljavaju. I da li se sa ljudima može kao sa mirodjijom. Ili margarinom.

Poslednim postavljenjem Maje Gojković i Jadranke Joksimović u savet Fakulteta političkih nauka, zaokružena je potpuna kontrola svega što je po ustavu imalo autonomiju. 

Srpska opozicija mogla bi nešto i da nauči od svog političkog protivnika.