Želim odmah da naglasim da ovo nije odbrana Aleksandra Vučića od njegovih grehova, opasnih ambicija bez pokrića i lošeg odrastanja.
Naprotiv!
Danima od emitovanja filma Slaviše Lekića i njegove sjajne ekipe, u javnosti se oglašavaju neki tipovi bliski SNS-u i Vučiću, ponovo podilazeći njegovoj sujeti,pokušavajući da ospore ono što DOKUMENTI, vidjeni u filmu "Vladalac", (koji su samo majstorski dobro složeni) verno odslikavaju dogadjaje i okruženje u kome je predsednik Srbije odrastao. I stasao kao političar.
Pokazalo se mnogo puta da deca ambicioznih roditelja, lako u najdelikatnijem dobu, skrenu u "pogrešnu ulicu". A oni koji bi trebalo da ih vrate na pravu životnu raskrsnicu, u tom trenutku ne primete kuda dete ide, jer se bave sopstvenim ambicijama i karijerama. Za razliku od Vučića, neka deca uglednih roditelja su prošla gore, jer njihova pogrešna ulica vodila je u još veći ambis nego što je politika.
Elem, niko ne može osloboditi odgovornosti njegove roditelje,posebno majku, što mu nije na vreme objasnila da, recimo, majka bolje zna koliko i kakvo dete je rodila. Ne bi zatim doživela onakvu javnu bruku da je pred čitavom nacijom sin izlaže podsmehu kada je ubedjuje da je rodjen sa 1,7 kg, iako ona uporno pokušava da taj podatak demantuje.
Kao majka ne znam kako bih to preživela.
Kada se jednom skrene pogrešnimm putem, ako se na vreme ne vrati, sve više se udaljuje od cilja.
Očigledno, Aleksandar Vučić nije imao sreću da se na vreme sretne sa nekim čestitim,normalnim ljudima, da izgradi u sebi čvrstu ličnost i zdravo rezonovanje. Da može da razluči normalno od nezdravog. Imao je još jednu nesreću: odrastao je uz turbulentna gibanja i raspad Jugoslavije iza koga je usledio rat. Izazovi su bili svuda oko nas. Najgore što je moglo da mu se dogodi je uključivanje u Srpsku radikalnu stranku i susret sa inteligentnim, ali veoma opasno usmerenim Vojislavom Šešeljem. U isto vreme podlegao je navijačkom izazovu, jer je u godinama odrastanja veoma lako postati deo rulje.
Naravno, sa toliko kobnih izazova, nije teško izgubiti sebe. Naknadno ispravljanje grešaka, ako uopšte shvati, veoma je mukotrpno. Pogotovo ako mu se u isto vreme nude tako "slatki" zalogaji, kakva je vlast.
Ono što se posle dogadjalo, sve do danas, posledice su prethodnog.
Film "Vladalac", na koji ovih dana pljušte potoci pljuvačke, potkrepljen je dokumentacijom o političkom odrastanju predsednika Srbije. Niko do danas nije označio šta je u njemu netačno! A cela ta istinita priča kompromituje današnjeg Vučića. Teško je prihvatiti istinu, pogotovo na pragu izbora, koje on shvata kao biti il' ne biti. Jer, onako kako je njegova ličnost formirana, izgleda da AV ne pomišlja da je vlast prolazna i da će jednog dana mesto lidera - i u državi i u stranci - morati da prepusti nekom drugom. Ako ni zbog čega drugog, a onda sigurno iz bioloških razloga.
Vučić ima još jednu veliku nesreću,da su se oko njega okupili LOŠI ljudi, željni nezasluženog profiita, bogatstva, karijere... svega onoga što im po sopstvenom kvalitetu ne pripada. Oni mu podilaze, hvale ga, uvlače se, poltronišu..., ne zato što su uvereni da je on BOG, nego što znaju da, ako on sidje s trona, oni svi padaju, a mnogi od njih će završiti i u zatvoru. Svakako svi će otići na deponiju istorijskog otpada.
Vučićeva trageija je i što nema prijatelje! Jer bi mu, da ih ima, pomogli da se osvesti, da ne srlja dalje u sopstvenu i našu propast. Licemerno je kada Ana Brnabić izjavi da ga, posle dokumenata o njegovim porocima, još više poštuje. Da je iskrena, da mu je stvarni prijatelj, javno bi ćutala. A njemu lično bi pomogla da ovu bruku prevazdje, upravo neizlaženjem u javnost. O profiterima poput Aleksandra Gajovića, Zorane Mihajlović... i podguznim muvama koje su, nažalost - zahvaljujući Vučiću - dobile nezasluženo mesto u Skupštini i Vladi Srbije, sa posledicom da, nekada veliki ugled Srbije,srozaju u blato, ne vredi trošiti reči. Iako su oni sramotna stvarnost Srbije.
Kad tad, Vučiću će biti jasno da su ga oni koji su mu najviše aplaudirali, uništili. Niko neće moći da izbegne sud istorije, pa ni on. A ološ, okupljen oko njega, beskrupulozan kakav je, pokušaće da se ponovo prikači nekim novim liderima.
Ona Srbija i njen narod, koji su nekada poštovani, zbog umobolnih koje je, na opštu nesreću i narod podržavao, uvučeni su u kaljugu, u blato od koga će se prati bar onoliko koliko je trebalo Nemcima da operu obraz od Hitlera.
Tužno, do suza, sada zvuče sva ona svedočenja sa Solunskog fronta, sa iskrcavanja u Bizerti, kada su srpski rodoljubi, ranjenici u ritama, marširali u svečanom stroju, zaustavljajući dah prisutnima, uz ogromno poštovanje! Još tužnije je izgledao predsednik Srbije koji, na stogodisnjicu završetka velikog rata, sedi u trećem redu,ponižen od onih koji su nam nekada bili prijatelji!
Nikad nije kasno da se vratimo na pravi put. Samo, što dalje idemo pogrešnom ulicom, to će povratak biti sve teži i duži. I, naravno, skuplji! Posebno ako se plaća krvlju i ljudskim životima. A to smo iskusili više puta u srpskoj istoriji.
Istina je uvek pobednik, ma koliko je teško priznati je javno! Ona je jedina terapija za bolest koja je, kao epidemija koronavirusa, zahvatila Srbiju.
Bolje je ČASNO izgubiti, nego pobediti na lažima i prevarama. Jer, u laži su kratke noge, pa se korak lako i brzo izgubi!
Naprotiv!
Danima od emitovanja filma Slaviše Lekića i njegove sjajne ekipe, u javnosti se oglašavaju neki tipovi bliski SNS-u i Vučiću, ponovo podilazeći njegovoj sujeti,pokušavajući da ospore ono što DOKUMENTI, vidjeni u filmu "Vladalac", (koji su samo majstorski dobro složeni) verno odslikavaju dogadjaje i okruženje u kome je predsednik Srbije odrastao. I stasao kao političar.
Pokazalo se mnogo puta da deca ambicioznih roditelja, lako u najdelikatnijem dobu, skrenu u "pogrešnu ulicu". A oni koji bi trebalo da ih vrate na pravu životnu raskrsnicu, u tom trenutku ne primete kuda dete ide, jer se bave sopstvenim ambicijama i karijerama. Za razliku od Vučića, neka deca uglednih roditelja su prošla gore, jer njihova pogrešna ulica vodila je u još veći ambis nego što je politika.
Elem, niko ne može osloboditi odgovornosti njegove roditelje,posebno majku, što mu nije na vreme objasnila da, recimo, majka bolje zna koliko i kakvo dete je rodila. Ne bi zatim doživela onakvu javnu bruku da je pred čitavom nacijom sin izlaže podsmehu kada je ubedjuje da je rodjen sa 1,7 kg, iako ona uporno pokušava da taj podatak demantuje.
Kao majka ne znam kako bih to preživela.
Kada se jednom skrene pogrešnimm putem, ako se na vreme ne vrati, sve više se udaljuje od cilja.
Očigledno, Aleksandar Vučić nije imao sreću da se na vreme sretne sa nekim čestitim,normalnim ljudima, da izgradi u sebi čvrstu ličnost i zdravo rezonovanje. Da može da razluči normalno od nezdravog. Imao je još jednu nesreću: odrastao je uz turbulentna gibanja i raspad Jugoslavije iza koga je usledio rat. Izazovi su bili svuda oko nas. Najgore što je moglo da mu se dogodi je uključivanje u Srpsku radikalnu stranku i susret sa inteligentnim, ali veoma opasno usmerenim Vojislavom Šešeljem. U isto vreme podlegao je navijačkom izazovu, jer je u godinama odrastanja veoma lako postati deo rulje.
Naravno, sa toliko kobnih izazova, nije teško izgubiti sebe. Naknadno ispravljanje grešaka, ako uopšte shvati, veoma je mukotrpno. Pogotovo ako mu se u isto vreme nude tako "slatki" zalogaji, kakva je vlast.
Ono što se posle dogadjalo, sve do danas, posledice su prethodnog.
Film "Vladalac", na koji ovih dana pljušte potoci pljuvačke, potkrepljen je dokumentacijom o političkom odrastanju predsednika Srbije. Niko do danas nije označio šta je u njemu netačno! A cela ta istinita priča kompromituje današnjeg Vučića. Teško je prihvatiti istinu, pogotovo na pragu izbora, koje on shvata kao biti il' ne biti. Jer, onako kako je njegova ličnost formirana, izgleda da AV ne pomišlja da je vlast prolazna i da će jednog dana mesto lidera - i u državi i u stranci - morati da prepusti nekom drugom. Ako ni zbog čega drugog, a onda sigurno iz bioloških razloga.
Vučić ima još jednu veliku nesreću,da su se oko njega okupili LOŠI ljudi, željni nezasluženog profiita, bogatstva, karijere... svega onoga što im po sopstvenom kvalitetu ne pripada. Oni mu podilaze, hvale ga, uvlače se, poltronišu..., ne zato što su uvereni da je on BOG, nego što znaju da, ako on sidje s trona, oni svi padaju, a mnogi od njih će završiti i u zatvoru. Svakako svi će otići na deponiju istorijskog otpada.
Vučićeva trageija je i što nema prijatelje! Jer bi mu, da ih ima, pomogli da se osvesti, da ne srlja dalje u sopstvenu i našu propast. Licemerno je kada Ana Brnabić izjavi da ga, posle dokumenata o njegovim porocima, još više poštuje. Da je iskrena, da mu je stvarni prijatelj, javno bi ćutala. A njemu lično bi pomogla da ovu bruku prevazdje, upravo neizlaženjem u javnost. O profiterima poput Aleksandra Gajovića, Zorane Mihajlović... i podguznim muvama koje su, nažalost - zahvaljujući Vučiću - dobile nezasluženo mesto u Skupštini i Vladi Srbije, sa posledicom da, nekada veliki ugled Srbije,srozaju u blato, ne vredi trošiti reči. Iako su oni sramotna stvarnost Srbije.
Kad tad, Vučiću će biti jasno da su ga oni koji su mu najviše aplaudirali, uništili. Niko neće moći da izbegne sud istorije, pa ni on. A ološ, okupljen oko njega, beskrupulozan kakav je, pokušaće da se ponovo prikači nekim novim liderima.
Ona Srbija i njen narod, koji su nekada poštovani, zbog umobolnih koje je, na opštu nesreću i narod podržavao, uvučeni su u kaljugu, u blato od koga će se prati bar onoliko koliko je trebalo Nemcima da operu obraz od Hitlera.
Tužno, do suza, sada zvuče sva ona svedočenja sa Solunskog fronta, sa iskrcavanja u Bizerti, kada su srpski rodoljubi, ranjenici u ritama, marširali u svečanom stroju, zaustavljajući dah prisutnima, uz ogromno poštovanje! Još tužnije je izgledao predsednik Srbije koji, na stogodisnjicu završetka velikog rata, sedi u trećem redu,ponižen od onih koji su nam nekada bili prijatelji!
Nikad nije kasno da se vratimo na pravi put. Samo, što dalje idemo pogrešnom ulicom, to će povratak biti sve teži i duži. I, naravno, skuplji! Posebno ako se plaća krvlju i ljudskim životima. A to smo iskusili više puta u srpskoj istoriji.
Istina je uvek pobednik, ma koliko je teško priznati je javno! Ona je jedina terapija za bolest koja je, kao epidemija koronavirusa, zahvatila Srbiju.
Bolje je ČASNO izgubiti, nego pobediti na lažima i prevarama. Jer, u laži su kratke noge, pa se korak lako i brzo izgubi!
