ISKLJUČIVOST DONOSI SAMO NESREĆU

Isključivost bilo koje vrste donosi samo nesreću. Od onog u porodici, pa do države. Čak i na svetskom nivou.

Imamo za to mnogo primera. Da počnemo od porodice.

Pre dvadesetak godina, prijatelji mog muža izgubili su dete. Dečak je išao u srednju školu. Bio je solidan djak. Ne i odličan! A od njega se, izgleda, baš to očekivalo. Jednog dana, izlazeći iz škole, primetio je svog oca, kako ulazi  u zbornicu. Toga dana nije bio baš dobro raspoložen, pa je dobio jednu dvojku. Kada se otac vratio kući, našao ga je u sobi, obešenog o kvaku na vratima...

Četrnaestogodišnja devojčica nestala je prošle godine. Za njom se još traga. Raspitujući se o slučaju, saznala sam da su je roditelji, naročito otac, držali u nekoj vrsti kućnog zatočeništva. Neprekidno su je pratili, nadzirali, zaključavali... A nije bila problematično dete. Naprotiv! bila je dobar djak, vredna i radna.

Ćetrdesetogodišnja majka troje dece, pre nekoliko godina, ubila je muža. Dolazio je pijan, maltretirao decu, nju silovao ... sav novac koji su oboje zaradjivali trošio je na kocku i alkohol. Centar za socijalni rad "nije mogao" da pomogne...

------
U poslednjih desetak godina, prema informacijama policijskih sindikata, preko sto policajaca izvršilo samoubistvo zbog, kako kažu, problema na poslu.
------
Nekada ugledna i u celom svetu poštovana država JUGOSLAVIJA, raspala se početkom devedesetih. Lideri republika ujedinjenih u SFRJ nisu mogli da se dogovore o njenom opstanku. Svako je želeo svoju državu i apsolutnu vlast. A onda nam je to donelo rat, nesreću, od koje se nikada nećemo oporaviti. Sve je krenulo nizbrdo, jer nije bilo tolerancije, fleksibilnosti, želje za dogovorom... Uništena je nekad respektabilna privreda. Stradale su mešovite porodice... Bežeći od ratnog užasa, rasejali smo se po svetu. Mrtve još nismo prebrojali...

Kosovo smo izgubili, jer državna rukovodstva, sva koja su se smenjivala i koja sada vladaju, nisu imala sluha, ni želju da osluškuju nezadovoljstvo naroda. Tako su dozvolili ekstremistima da nesrećni narod okrenu na drugu, svoju stranu, opet sa isključivim i sumanutim ciljevima. I uvuku ga u još veće nevolje i neizvesnost.

Slične našim gradjanima 90-tih, kolone nesrećnika već godinama  beže iz zaraćenih područja Bliskog i Srednjeg istoka... Ljudi koji se bore protiv totalitarnih režima, nude takodje  totalitarizam. Osnivaju terorističke jedinice i organizacije. A narod strada. Sirija,  Tunis, Libija, Iran, Irak, Avganistan..... su sveži primeri.

Istorija pamti brojne primere i ljude - Hitlera, Staljina, Pinočea, severnokorejske i južnoameričke vodje, pa i neke naše diktatore i zlotvore, kojima se u poslednje vreme podižu spomenici, daju imena ulica... i traži sudska rehabilitacija....

Vodje nisu shvatile ono što je knjaz Miloš ukapirao pre dva veka. Da se neprekidno mora "kaiš" držati na oku i, prema stanju i raspoloženju naroda - stezati i popuštati.

I u našoj Skupštini dogadja se politički totalitarizam. Pogledajte samo Igora Bečića i Zorana Babića. Biće vam sve jasno. Bečić čak ne može da podnese ni osmeh na licu opozicionog poslanika.

Aleksandar Vučić se, takodje, ne može pohvaliti političkom fleksibilnošću i raciom. Ne bira sredstva ni način. Isključivo sledi svoj cilj da što duže ostane na vlasti,kakva god Srbija bila sa njim.

Ovih nekoliko primera je dovoljno da se shvati da konopac koji se previše zateže, na kraju PUKNE!

Zato, U PAMET SE, LJUDI! IZBORI SU ŠANSA DA IZABERETE NORMALNE LJUDE!

NAPREDNJACKO NASILJE NA VRAČARU SE NASTAVLJA

Oko 14 časova, na interfon mi zvone nepoznati ljudi. Kažu: mi ugradjujemo protivpožarne aparate u vašoj zgradi... Uputih ih na predsednika skupštine zgrade, a ubrzo zatim po hodnicima, u vreme popodnevnog odmora po gradskom kućnom redu, zagrme zvuk bušilice. Komšija sa sprata me zove i pita da li znam ko je ostavio neobeležene pakete ispred lifta.

Izadjem, pogledam, stvarno stoje neki paketi. Zovem predsednika . Gospodja kaže: nije tu. Zovem Gradsko srambeno. Ljubazna službenica Kol centra, Ljubinka, strpljivo proverava i saopštava mi da joj je g. Bogatinović (odgovorni rukovodilac) rekao da oni nisu nikoga poslali. I još kaže da svi koji dolaze u ime Gradskog stambenog MORAJU da imaju radni nalog. I da ga pokažu!

Znači, nema druge, moram niz stepenište da proverim ko pravi buku u vreme odmora. Na osmom spratu nailazim na tri radnika, buše rupe po zidovima. Pitam za radni nalog, odbijaju da ga pokažu. Jedan mi saopštava da im je zabranjeno da komuniciraju sa stanarima.

S obzirom da živimo u vremenu terorizma, kriminala i raznih lopovluka i prevara, upozorim ih da ću morati da zovem policiju.

- Zovi! - kažu mi uglas.

Nema druge, vraćam se u stan i pozivam policijsku stanicu Vračar. Ispričah dežurnom ceo dogadjaj. Ubrzo zatim stižu dva policajca. Silazim i ponavljam celu priču. Stižemo do radnika. Tek na pitanje policajca kažu da su iz preduzeća "Rastošnica"  koje radi za Gradsko stambeno. Nemaju nalog, kažu, zna predsednik zgrade... Komšija Srdjan Karanović izlazi i negoduje zbog buke, a policajac kaže da oni nisu došli zbog toga, što znači da za buku nisu nadležni! Narednih sati se to i potvrdilo - buka je nastavljena. Jedan od radnika policajcu pruža telefon jer njegova direktorka želi da sa policijom razgovara. Posle nekoliko "da" i "u redu", završavaju razgovor. Policajci i ja ulazimo u lift. Jedan od njih, na čijem reveru piše  ime Vidović, pita me šta ja ustvari želim..

Ponovim sve, a on prilično nezainteresovano sleže ramenima. Kaže da je za sve nadležan predsednik zgrade.

Upozoravam da je reč o bezbednosti zgrade sa 62 stana i pitam da li on može da garantuje našu sigurnost. On ne odgovara. A, da, traži moju godinu rodjenja... Njegov kolega sve vreme ćuti.

Odoše!

Vraćajući se u stan, setih se dogadjaja od pre dva dana, kada su napednjaci zakazali skup stanara u našoj zgradi. Pozovem njihov vračarski odbor i pitam službenicu Irenu, da li su možda njihovi ljudi došli da nešto rade.

Irena mi potvrdjuje i kaže da je to u saradnji sa Gradskim stambenim preduzećem. Ponavljam da Stambeno o tome ne zna ništa. Posle kraće pauze, prilično zbunjena pita me zašto ja nju ispitujem.

- Važno mi je da znam da li ste ih vi poslali u našu zgradu.... da nisu, ne daj bože, teroristi -   kažem...
 I pitam ko će to da plati.

Kaže mi da je to besplatno, da su oni, naprednjaci, to sredili sa skupštinom grada....

Insistiram da čujem koliko košta to besplatno i ko će da plati. Ona mi obećava da će mi se javiti Goran Simić, njihov poverenik ZADUŽEN ZA NAŠU ZGRADU.

Nije zvao.

A komšija Cvejić mi kaže: pa nek ugradjuju ako je besplatno.....

Videćemo koliko košta to BESPLATNO!

I koliko godina ćemo i čime sve plaćati!

Ako oni pobede!