понедељак, 30. јун 2014.

JEDAN OBIČAN PONEDELJAK


-U 2,15 Anu (moju 14-godišnju unuku) i mene probudilo je orgijanje u stanu na 11.spratu. Naš komšija koji vec dugo živi sam (iako se zna da "nije sam"), krenuo je sa singl zabavom. Trajala je ta njegova zabava negde do četiri sata. Potpuno rasanjena izlazim na terasu, čekam dan. Na istoku se ubrzo pojavljuju prvi crveni zraci.

-Oko pola deset, budi me zvono na vratima. Poštar!

-Taman kad sam se spremila da,  od 10, uz omiljenu "gold" kafu odgledam takodje omiljenu grčku seriju "Brusko", zvoni telefon. Jedna moja rodjaka, nepokretna, koju je muž ostavio zato što je neizlečivo bolesna (ssclerosis multiplex) i otišao na more s novom, mladom i zdravom damom, moli da idem kod njene doktorke, uzmem doznake za bolovanje i odnesem ih u skupstinu,gde je zaposlena. Serija uveliko traje, ali nista od gledanja.

-Oko10,30 sam vec napolju, na putu prema domu zdravlja usput svraćam u sve apoteke u potrazi za trakama za merenje šećera koje su mom mužu sastavni deo života vec deceniju. Odgovor je uglavnom isti: ima da se kupi (cena oko tri hiljade), ali ne i na recept koji ja imam. Kažu, propao tender u zdravstvenom fondu i oni samo prodaju postojeće zalihe.

- Već je pola dvanaest. U domu zdravlja, za cudo, ide sve brzo. Neuobičajena brzina i razumevanje i sestre i doktorke. Najzad nalazim trake, preuzimam i doznake. Krećem nazad. Ana me čeka na uglu Bul,kralja Aleksandra (na ovo ime nikako da se naviknem, bliži mi je raniji naziv Bulevar revolucije) i Čučuk Stanine ulice, želi da kupi desetu po redu masku za mobilni telefon. Već nervozna, jer čeka čitava četiri minuta, telefonira mi četiri puta otkako sam kod Cvetkove pijace usla u tramvaj. Ipak, silazim kod Starog djerma da na brzinu pokupujem dnevne potrebe.

Silazeći niz stepenice čujem buku. Ogromni ćelavi glavonja, jedan od pijačnih prodavaca, bije i šutira polupijanog skitnicu. Prodavci okolo svi ćute, posmatraju....

Jedino ja drečim:
- ostavi ga na miru ! Zašto ga biješ?   Dosta, bre!
Glavonja i dalje mlati svoju žrtvu, ali usput stiže da i meni pripreti: Nemoj da ti dodjem tamo!
Ja i dalje vicem, dok me prodavci, kod kojih svakodnevno kupujem skoro 40 godina, tiho savetuju da se ne mešam.
- Taj koga siledžija bije je dosadan. Stalno mu sedi blizu tezge i nervira ga! - objašnjavaju mi.

- Ma, ljudi, ne sme da ga bije! Zamislite da ste svi vi meni dosadni i da krenem  da vas bijem redom! kažem.

U pola glasa  jedan od prodavaca za koga bih mogla reći da je i prijatelj moje porodie, kaže da je njegov otac, takodje prodavac sa Djerma, jednom pokušao da interveniše pri sličnoj situaciji i za malo dobio batine.

E, onda mi je definitivno pukao film.

- Svi ćutite kao p....! Jel vas nije sramota?! Ako pustite da jednog prebije, sledeći ste vi na redu!Kakav ste vi to narod?!

Siledžija, čija tezga je oddmah tu, okreće se i mrmlja, preti, ali tiše, sebi u bradu.
Ja i dalje vičem, pozivam mobilnim policiju, ali uzalud. Javna se samo automat.

Znoj curi s mene dok trcim prema Ani koja je već izgubila živce čekajući. Kupujemo masku a ona mi sve vreme zvoca, jer je morala da vuče i moja stara kolica za pijacu pošto ja nisam mogla da ih nosim na velikom putešestviju kroz razne administrativne prepone.

- Već je blizu pola dva, a ja tek treba da osmislim ručak.Pre toga treba da rodjakine doznake odnesem u Skupstinu Srbije, jer je danas poslednji dan za predaju da bi ušla u obračun plate za jun.
Utrčavam u trolejbus na liniji 29, (garažni broj 2068) i već s vrata primećujem da vozač zaneseno razgovara mobilnim telefonom. Kucam mu na staklo kabine i upzoravam da vozi blizu sto ljudi i da treba prekine razgovor. Čovek me pogleda, odmahnu rukom i nastavi. Baš ga briga za sve, on je zanet temom razgovora. Brojim stanice, gledam hoće li prestati, ponovo upozoravam,, ali ništa. On i dalje priča...

Na portirnici Skupštine u Kralja Milana 14 molim dežurnog portira da mi pozove nekoga iz službe za obračun da bih predala doneti papir. Čovek mi ljubazno traži ličnu kartu. Kažem: ne, ja neću unutra, samo vas molim da pozovete službenika da mu ovo predam.
- Svejedno, morate mi dati ličnu kartu.... - odgovara on.
Umesto lične karte nalazim novinarsku-dopisničku legitimaciju  izdatu od Ministarstva kulture... i on onda uzima telefon, zove...
Konačno, službenica dolazi i taj posao je gotov.

Iz skupštine izlazim - pravo u pljusak koji se spustio nad Beograd.

Šta li me danas još čeka? Tek je 17 h.









уторак, 24. јун 2014.

Breskve 10 dinara






Ko kaže da je sve skupo? Juče na pijaci Stari đeram breskve 10 dinara! 
Isto će biti i narednih dana, kaže dama sa fotografije.

четвртак, 12. јун 2014.

NEMAČKA I SRPSKO JAVNO MNENJE

Ispred jednog kioska štampe na Vračaru, dok sam čekala da uplatim loto i za svog muža optimistu-utopistu kupim "srećni tiket" pažnju mi privuče zanimljiv razgovor. Jedan osamdesetogodišnjak traži Informer i Kurir. Gospodja iza njega (a ispred mene) nervozno briše znoj sa lica i komentariše:

- Nije valjda da čitate te Vučićeve novine!? To se ne uredjuje u redakciji nego u gospodinovom kabinetu!

- Neću valjda da čitam onaj odvratni NEMAČKI BLIC! -  odgovara po malo uvredjenim glasom gopodin.A šta Vi čitate? upita je već malo povisenim tonom.

E onda se i ja, isprovocirana, umešah u razgovor.

- Kako odvratni nemački? Pa premijer nam je od juče u Nemačkoj radi uspstavljanja dobrih odnosa i unapredjenja saradnje! Primila ga kancelarka Merkel. Zar niste sinoć slušali na svim televizijama Vučićeve izjave oduševljenja  i velikih očekivanja?

Nervozna gospodja kupi cigarete i odjuri nekuda, a gospodin sačeka da se i ja udaljim od kioska pa mi, tiho, valjda da ga niko osim mene ne čuje, odbroja familiju izdajničku - sve po spisku.

Da li ti obožavaoci još ne veruju u prijateljstvo sa Nemcima ili o stvarnom stanju i raspoloženju vlasti prema njima znaju više od nas?

Videćemo, uskoro nadam se!

недеља, 08. јун 2014.

SRBIJA I NEZAVISNOST KOSOVA

Ne treba velika pamet da se i na osnovu danasnjih kosovskih izbora shvati da je Srbija priznala nezavisnost Kosova. Samo jos se niko se usudjuje da kaže da je car go!
Vremena se promenila. Oni koji su se predstavljali kao patrioti, a ljude bliske realnosti na Kosovu optuživali da su idajnici, sada su najžešći zagovornici da se ta realnost mora priznati. I, što se mene tiče, moram da im za to odam priznanje.Jer, ja sam od onih "izdajnika" koji su pravo stanje stvari u vezi sa Kosovom odavno shvatili.

Ali, ono što ne valja, oni, mislim na aktuelnu vlast, i dalje jedno pričaju a drugo rade!

Demokrate, koje su na žalost nas koji smo im verovali, pokazale da nisu dorasle zadatku da vode državu (posebno mislim na Borisa Tadića koji je, pre svega izgubio sebe a onda i opšte poverenje naroda) - naprednjčki pioni i dalje optužuju za sve,pa i za Kosovo. Zbog straha od tih optužbi Tadićeva vlast je neuspešno balansirala (i Evropa i Kosovo, i istok i zapad). Naravno, to nje bilo moguće, kao što ni sada neće biti. Vučića zapad podržava i tetoši samo dok ne izmami i formalnu stolicu u UN za Kosovo. A posle!? Videćemo uskoro; već ove nedelje kada mu Merkelova očita lekciju.

Velika je umetnost pretvoriti poraze u pobede i u to ubediti narod.
Ako je Vuciceva vlada uspela da Srbe sa severa Kosova ubedi da predaju pokrajine prihvate mirno i da se bez drame integrišu u kosovsku državu, nezavisno Kosovo, onda to treba da kaže jasno i glasno! Da ostane zapisano ko je u ime Srbije obavio taj istorijski posao.

Najstrašnije je kad nas vlast laže, vara i manipuliše. Jer, kad nas jednom prevare,  drugi put i nikad  više ne može im se verovati!

A najgore bi bilo da su sve to uradili iz nekih ličnih interesa i u očekivanju sopstvene koristi!

среда, 04. јун 2014.

KAKO SE POSTAJE KADAR?

Dvadeset trećeg oktobra 1999. godine NUNS je držao izbornu skupštinu. Pošto su nas neki "mangupi iz naših redova" minirali, skupština nije uspela, pa smo je ponavljali još dva puta. Konačno, 11.decembra iste godine, uspeli smo da izaberemo rukovodstvo i predsednicu. U to vreme NUNS je imao blizu 2000 članova.
Usred uobičajene gužve, u Domu omladine, gde se skup držao, pred sam početak, jedan simpatični nepoznati momak mi se obraća i kaže: mene su pozvali da prisustvujem, treba da budem izabran u Izvršni odbor.
- Ko ste Vi? -  pitam začudjeno, jer znam da čovek nije član.(Sve sam ih poznavala, ja sam ih upisivala.)
-Ja sam Goran Karadžić!
- Čula sam za Vas,ali, da biste postali kandidat, treba najpre da budete član. Inače, skupština NUNS-a je javna i možete da prisustvujete.
- Ne, ja sam pozvan da budem izabran u rukovodstvo, - uporan je.
- Udjite u salu, ali, - ponavljam - da biste bili na listi morate se učlaniti.

Pola sata kasnije, radno predsedništvo čita svoj predlog kandidata. Medju imenima je i Karadžićevo.

Ustajem, već iznervirana i prilazim radnom predsedništvu.Uzimam mikrofon i prisutnima saopštavam da se u predlogu predsedništva potkrala greška i da su predložili kandidata koji nije član uruženja.
- Pa šta ako nije član!? - gnevno pita predsedavjući Rade Veljanovski, a zatim od mene zahteva da ostavim mikrofon. I ostali članovi predsedništva tiho negoduju zbog moje intervencije.

Rešena da stvar isteram do kraja, posle više ultimativnih upozorenja predsedavajućeg da mi oduzima reč, pozvala sam NUNS-ovog advokata Iliju Popovića da pravno razreši ovaj nesporazum. Popović, koji je bio i autor statuta, obrazlaže da se u rukovodstvo udruženja mogu birati samo članovi.

RadeVeljanovski, uvredjen, napušta radno predsedništvo. Goran Karadžić nije upisan na listu kandidata. Za predsednicu je iz trećeg poteza izabrana Gordana Suša.

Nekoliko meseci kasnije Kardžić se učlanio.

-----
Pre nekoliko godina danima sam čitala da je Goran Karadžić osumnjičen i privodjen zbog nekih stranih donacija. Ne znam kako se taj problem završio, promaklo mi je. Ubrzo zatim kandidovan je za člana Radiodifuznog saveta. I izabran!

A ovih dana postao je PREDSEDNIK tog saveta.

BRAVO!

Do danas nisam saznala ko je Gorana Kradžića pozvao u rukovodstvo  pre učlanjenja u Nezavisno udruženje novinara Srbije.