уторак, 29. март 2016.

O INCIDENTU NA PIJACI DJERAM

Juče i danas sam razgovarala sa očevicima incidenta na pijaci Djeram, gde su u nedelju NAPADNUTI funkcioneri Demokratske stranke koji su tu došli da, u okviru predizborne kampanje, razgovaraju sa gradjanima. Da me je neko od demokrata pre ove posete pitao, savetovala bih im da budu oprezni, jer od prošlih izbora, na ovoj pijaci se vodi intenzivna negativna kampanja protiv njih.

 Neko je uspešno zatrovao mržnjom dobar deo ljudi koji tamo rade. To se, naravno, intenziviralo sa raspisivanjem predstojećih izbora.

Skoro 50 godina kupujem na Djermu. Poznajem seljake, nakupce, proizvodjače.... sve. Od Gojka paprikara iz Žitoradje, do porodice Generalović(njihov sin,pravnik, zakone i propise zamenio je tezgom sa južnim voćem),i  gospodje Bajke koja je nekad prodavala najbolje kore za pitu.  Kod Ljilje su najbolje i najjeftinije breskve u svakoj sezoni. Jedino kod nje su se mogle kupiti za samo 10 dinara. Darko i Mirko iz Kupinova svake jeseni donose najbolje paprike, Duška i Bilja iz Borče najbolju zelen... a Dragana iz Umčara prodaje super rezance za supu.... Moj nekadašnji kolega,koji je od novinarstva digao ruke početkom 90-tih, gaji i prodaje peršun.

Svi oni su čestiti, radni, ukratko DOBRI ljudi. Ali...

Neke mračne sile su u tu pristojnu, skoro porodičnu sredinu unele mnogo nemira i zla.

Poznajem i Igora, vodju navijača, koji je PREDVODIO NAPAD na DS-ovu delegaciju. On je, do skraćivanja pijace radi PROMAŠENE izgradnje Depoa (improvizovanog zatvorenog buvljaka koji sve vreme zvrji prazan) držao tezgu sa kućnom hemijom. Zapazila sam ga po izuzetnom nasilničkom ponašanju. Već sam pisala o incidentu kada je on isprebijao jednog pijačnog pijanca, skitnicu, dok su ostali prodavci nemo gledali, plašeći se da se umešaju. Jedino sam ja digla dreku.

Igor je,kaže moj sagovornik, bio kod radikala,a kada su se podelili, prešao kod napredjaka. Pričalo se da ga je Vučić razočarao, pa se sumnjalo da se ponovo vratio Šešeljevima.

Pošto je prepravkom pijace izgubio svoje mesto (tezgu), pomenuti nasilnik se smestio na vrhu, na samom ulazu u pijacu, gde prodaje razne nepotrebne sitnice. Neki prodavci su mi u poverenju rekli da mu je to pokriće, a da ustvari radi nešto drugo?!

Svima je poznato da je taj agresivni čovek vodja navijača Hajduka sa Liona. I da je sklon bahatom ponašanju.

Čovek čija tezga je u neposrednoj blizini nemilog dogadjaja priča:

U nedelju, pre posete demokrata, okupili su se njegovi navijači, oni što su učestvovli u tuči. Bili su tu oko sat i po. Igor je više puta odlazio do obližnje kafane Mirijevo - navodno zbog fizioloških potreba, jer je pijačni WC daleko, a i plaća se...

Čim su se demokrate pojavile počelo je guranje i vredjanje. "Navijači" su, kaže, okružili Šutanovca. Jedan je odmah polomio flašu i počeo da maše njom. Ostalo ste videli na snimku...
- Ko je prvi počeo?
- Igor i pajtosi. Tu se odmah našla i neka TV ekipa, mislim da je bio Studio B....  Baba koja tu na kartonskoj kutiji prodaje farbe za jaja, stala je ispred napadača-navijača da bi ih zaštitila...
- Jesu li oni znali da će funkcioneri DS doći?
- Mislim da nisu. 
- A da  li ste vi koji ovde radite znali?
- Ne! Nismo.
- Da li ti je to ličilo na pokušaj ubistva?
- Pa, ne znam... mada je jedan od njih držao onu razbijenu flašu kojom se može ubiti. Ne znam da li im je to bila namera, ali svakako je neko mogao da nastrada.

- Zbog čega su "navijači" napali demokrate?
- Mislim da je u pitanju ogromna negativna ostrašćenost protiv njih. Ovde se svašta dogadja. A  i mediji doprinose toj mržnji prema njima. Ja ne mislim da su demokrate jedine krive za sve nevolje koje su snašle ovaj narod, ali je štampa punila glave gradjanima. Eto, vidite, skoro svi ovi što su sad kod Vučića, bili su i kod Tadića - Dačić, Ljajić, Velja,.... Vesić i gradonačelnik Siniša Mali bili su kod Djindjića.... Mihajlovićka je radila za Labusa i Dinkića...

Zanimljivo je - kaže dalje moj sagovornik, koji, iako tvrdi da ne pripada nijednoj partiji, deluje veoma obavešten i sa stavom - da su svi, koji su od demokrata prešli kod Vučića, amnestirani od grešaka koje su nesumnjive. Čak i Tadića manje mrze nego ono što je ostalo od DS.

Večeras čujem da je na istom mestu došlo do novog okršaja.

A Igorova navijčka družina puštena je iz pritvora da se brani sa slobode.

Hej, ljudi, strpite se! Treba nastaviti život i posle 24. aprila. Ko god da pobedi!
Posebno treba da vode računa predstavnici vlasti. Posle višegodišnje kampanje njihov glas je postao okidač, "nalog" za akciju!







недеља, 20. март 2016.

Радоје Домановић: ВОЂА

Пре него што дате било ком кандидату свој глас обавезно прочитајте! Личи ли вам ово на наш пут у бољу будућност?

Вођа

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.
(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)
Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.
- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна.
- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла.
- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.
- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.
- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна.
Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.
Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.
- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.
- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.
Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу.
Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:
- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?
Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
- Хоћу!
- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе.
Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.
Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.
- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.
- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.
И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.

*

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.
Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?
А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом.
Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!
Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!
- То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.
- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први.
Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.
- Хоћемо ли кренути? - питају вођу.
Он устаде без речи.
Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.
Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:
- Живео!
Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.
- Шта ћемо? - питају.
Он ћути.
- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу.
- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
- Пссст, мир, децо!
- Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене.
- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није било.
Прођоше.
Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
- Па шта је сад опет? - вичу они позади.
- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу.
- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине.
- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!
Навалише проваљивати.
- А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.
- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији.
Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.
Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
Обалише и њих па пођоше даље.
Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.
Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.
На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће.
На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:
- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!...
- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена.
- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.
- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна.
- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
Вођа је ћутао.
Људи га опет узеше загледати и шапутати:
- Само ћути и мисли!
- Мудар човек!
- Гле, какво је њему чело!
- И намрштен једнако.
- Озбиљан!
- Куражан је, види се по њему.
- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

*

Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.
- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.
- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник.
Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.
Једног дана се деси нешто важније.
Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.
Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.
- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.
Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.
Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.
Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

*

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.
Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање.
Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!
Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.
- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.
*
Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене.
Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:
- Куда ћемо?
Вођа ћути.
- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе.
- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.
- Не могу да погледам!...
- Зашто?!
- Слеп сам!
Настаде тајац.
- Јеси ли у путу вид изгубио?
- Ја сам се и родио слеп.
Она тројица оборише очајно главе.
Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.
Она се тројица згледаше у смртном страху.
- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом.
- Не знамо!