VUČIĆ NASTAVLJA NEGATIVNO KADROVANJE! SLUČAJ ORLIĆ

 Kandidatura VLADIMIRA ORLIĆA za predsednika parlamenta Srbije, ima više slojeva drskosti i nemorala, koji vladajući SNS demonstrira već deset godina u Srbiji.

Kao prvo, predlagač Aleksandar Vučić nije ovlašćen da predlaže predsednika Skupštine. Predsednika biraju poslanici izabrani na parlamentarnim izborima.

Ono kako je Nikola Selaković, koji važi za eventualnog naslednika Aleksandra Vučića na funkciji predsednika stranke, umesto stvarnog predlagača Vučića, objasnio nominaciju Orlića za predsednika parlamenta, moralo bi da bude razlog za eliminaciju ovog kandidata.

Sve vreme svoje vladavine, Aleksandar Vučić, kao vlasnik stranke, ali i države Srbije, bezočno sprovodi svoju ličnu negativnu selekciju kadrova, zbog kojih su do sada Srbija i njeni gradjani trpeli ogromne posledice. Najupečatljiviji primer loše kadrovske politike bio je izbor i postavljenje Milorada Grčića na čelo EPS-a, od čega ćemo tek da osetimo stvarne katastrofalne posledice. I izbor ministara u vladi, počev od premijerke Ane Brnabić, preko Tomislava Momirovića,Nenada Popovića, Marije Obradović,  Nebojše Stefanovića... Aleksandra  Vulina, koji je, izgleda, postavljen samo za to da bi širio mržnju medju ljudima, unutar Srbije, u susedstvu i širom sveta, potvrdili su da je kadrovska politika koju kreira Vučić, suprotna razumnom, normalnom i moralnom izboru.

Jedan od katastrofalnih primera je i Bratislav Gašić.

I Siniša Mali, za čije ime se vezuju brojne afere, poput 24 stana u Bugarskoj, rušenje Savamale, intelektualne kradje prilikom plagiranja doktorata koji je na kraju poništen, jedan je od primera koji se moraju imati u vidu prilikom izbora vlade i popunjavanja važnih mesta u državnoj administraciji.

 

Ta politika, suprotna razumu i svim moralnim normama, sprovodi se u svim segmentima srpskog društva. Ispada da što je neko veći prestupnik, kriminalac, lažov, prevarant... to može da računa na višu funkciju.

Mnogi od ovih i nepomenuti kadrovi, ne samo da ne bi smeli da budu na važnim državnim funkcijama, nego bi odavno morali da završe u Bačvanskoj – u zatvoru!

Posledica Vučićeve negativne kadrovske selekcije je i haos u medijima, koji su njegov najveći oslonac radi održanja na vlasti. Tu, neodvojivo, mora da se uključi i izbor članova REM-a. I njihove skaredne odluke o dodeli frekvencija. Sve te odluke su „prst u oko“ narodu koji je Vučiću više puta poklonio poverenje.

Zašto to Aleksandar Vučić radi Srbiji?

Zašto je negativna selekcija vodilja za izbor ključnih kadrova?

Izgleda kao da se predsednik Srbije nekome sveti zbog nečega, što javnosti nije poznato, čime bi se morala da ozbiljno angažuje nauka o psihologiji ličnosti.

Vučić je oko sebe okupio preko 700 hiljada članova, od kojih, ubedjena sam, 699.999 njih su profiteri. Stranka koju predvodi, koju je lično osnovao, nema nikakvu ideologiju, osim profita i pljačke.

Ministri javno govore da odluke u njihovo ime donosi Vučić, a oni ih samo sprovode.

Ali, to što 700 hiljada nesvesnih ili previse svesnih o mogućnostima ličnog profita podržava, samo je desetina ukupnog broja gradjana Srbije. Kako je onda moguće da takva manjina uspeva da ugrozi i prevari celokupnu naciju? Odgovor nije teško naći. Dovoljno je da se pogleda sruktura stanovništva. Trećina je polupismena ili totalno nepismena. Skoro polovina gradjana je na ivici ili ispod granice siromastva. ..

Znači, ta desetina profitera koju Vučić ubraja u kapacitet svoje stranke uspešno manipuliše neznanjem, nesvesnošću, ali i strahom koji SNS-ovci nemilosrdno šire.

Šta sa takvim sastavom i u ovako podeljenoj, iznemogloj Srbiji može da uradi opozicija?

Ništa!

Živi bili, pa videli!

Nema nama spasa od nas samih!

O AKUŠERSKOM TERORU!

Ovo sto sada gledamo, čitamo, slušamo o maltretiranju trudnica i porodilja, nažalost, na ovim prostorima nije ništa novo. Ja to iskustvo nosim u sebi vise od 4,5 decenije. 

Tortura je počela ulaskom u porodilište. Babica Ruzmarinka, zapamtila sam joj ime zauvek, uvela me je u prljavi toalet, na tretman klizme. Iz sale se čuje vrisak. Posle nekoliko minuta čujem R. koja se približava vratima, kako nekome odgovara: dolazim odmah, samo da vidim šta je sa ovom kravom. Ta krava sam bila ja. 

Ulazim u porodjajnu salu, gde vec razapete leže još dve porodilje. Jedna od njih je na stolu/krevetu već 23 sata. Vristi poslednjom snagom. Doktorka, ofarbana, našminkana, ukrašena zlatom i brilijantima viče na nju: šta se dereš kao magarica. A kad si se je... jesi li i onda vrištala? 

Ja se upadljivo začudim na njen ton, dok me Ruzmarinka razapinje na stolu. A doktorka me besno preseca pogledom. R. moju torbu unosi u sterilnu salu i stavlja na policu.

Pogledam na sat. Jedan posle podne. Petak. Bolovi još nisu nesnosni, uzimam torbu i iz nje vadim Travenove "Berače pamuka". Pokušavam da čitam, a filigrantska doktorka me, kao munja, preseče visokim C: ostavljaj tu knjižurinu! Ovo je sterilna sala. Kakvo čitanje u porodilištu!?

"Meni su, gospodjo, vaše saradnice donele torbu ovde, pravo sa ulice. Pa, knjiga je onda sigurno manje zagadjena, jer je bila unutra... u torbi... ". Njeno vikanje i unošenje u moje lice prekinuo je dr M, koji je upravo ušao.

- Pusti je, uskoro joj neće biti do čitanja. A zatim se obratio meni.

- Na koje vreme imaš trudove?

- Nemam pojma!

- Kako nemaš pojma? Znaš li ti gde se nalaziš? Vidiš li ovaj sat na zidu?

Ja, već besna, ali još ne iznemogla, kažem da mi niko nije rekao da treba da gledam u sat, koji do tada čak nisam ni primetila: 

- Nisam dobila nikakva uputstva šta treba da radim.

- Dobro, dobro! Nego, ko ti je onaj što te je doveo?

- To je moj muž. 

- Ha, ha... muž, kažeš?

- Da. To je vaš  kolega.... 

- Znam, znam ga dobro...

 - Pa, zašto onda pitate? 

- Neka ti on objasni. Kasnije sam čula od muža da su imali neke neraščišćene račune iz studentskih dana.

Nastavljam da čitam, ali me, od bolova koji su sve jači, više dekoncentriše vriska sa susednih stolova.

- E, sad idemo, ! - kaže mi, posle izvesnog vemena,  jedna pristojna sredovečna žena. Ostavi lepo knjigu. Počinjemo. Ne boj se, sve će biti u redu. 

Dok me nova babica drži za ruku, filigrantska ukrašena doktorka gundja i psuje. Ne svidja joj se nešto, ali mi ništa ne govori. 

Iznenada ustaje, prilazi mom uzglavlju i zalepi mi šamarčinu.Gundja da je već umorna i da joj je dosta svih nas "kreveljuša"...

Nina je došla na svet u 17,15.  Čujem njen plač. Babica primećuje da je "ista majka". Doktorka seda za sto i počinje da piše. Na mene ne obraća pažnju.

Osećam da jako krvarim i počinjem da vičem:  

- ja ću da iskrvarim....

Doktorka se trže. Poslednje što sam čula je: brzo lakalnu (anesteziju)! stvarno će iskrvariti!

Probudila sam se u sobi. Pored mene, sa maskom na licu i ružom u ruci, stoji moj muž... Preko puta u krevetu je Ljilja, koja se porodila nekoliko sati pre i već se oporavila. Ćaska sa Mikom. Njenog sina već donose na podoj. Pitam za moju bebu. Sestra koja bebe raznosi na kolicima, kao veknice hleba, kaže: 

- tvoja beba je umorna, donećemo je sutra.

- mogu li da je vidim?

- moram da pitam dežurnog.

Posle nekoliko minuta dolazi i nosi smotuljak sa brojem 3, koji i ja imam na ruci. Ali je odmah odnosi. Kaže: sutra ćeš je dojiti...

Sledećeg jutra počinju nove nevolje. Servirka nosi doručak. Proviri u našu sobu i kaže:

- vas dve danas ne dobijate hranu. Dok vam ne prorade creva. 

I ode. Ljilja ustaje i viče za njom: 

- A kako da nam prazna creva prorade, ako ne jedemo?

Ne vredi. Gospodja je neumoljiva. Drži se "pravila". 

Energična Ljilja pokušava da se sporazume sa ostalim osobljem. Mi ipak ostajemo gladne. Kopajući po torbi, nailazim na čokoladu, koja nas dve spasava.

Sutradan ista priča. Samo je Ljilja spremna, pa prijavljuje da su NAŠA (njena i moja) creva "proradila". Servirka se, sa očiglednim nepoverenjem, ipak vraća u našu sobu i donosi tanjiriće sa po jednom kašikom griza u mleku. Nema kašike, pa smo morale da ližemo kao mačke... Ljilja protestuje: kako da dojimo bebe ako smo mi gladne?

 Dan vizite koju predvodi strogi načelnik, još je gori. Ruzmarinka, dežurna, ulazi u sobu i preko nas zateže čaršave. Naredjuje da se ne pomeramo dok načelnik ne prodje. 

Ne samo što sam urodjeno neposlušna, nego i zbog problema sa kičmom, morala sam ipak da se okrenem, pa tako pokvarim "scenografiju". R. ulazi i viče! Za njom odmah ide ekipa sa načelnikom... Počinje "veselje".

- Ja bih da idem kući, ako može! - obraćam se lično načelniku. On ne gleda, ne sluša... okreće se i odlazi.

Dan pre izlaska iz porodilišta, kad mi je već prekipelo, silazim do načelnikovog kabineta da se žalim. On sedi, čita novine, ne podiže glavu. Ja ipak krećem da pričam. Ne pomerajući se, on samo skreće pogled na mene i kaže: ja sad imam predavanje. Čeka me puna sala studenata.... Kao orkan se podiže i izlazeći me snažno odgurne. Bez reči.

--- 

Na dan izlaska iz bolnice, dok mi ona pristojna sredovečna babica i sestra sa odeljenja za decu predaju bebu, začu se vrisak. Žena koja je rodila blizance, tog dana je takodje trebalo da s njima ide kući, izbezumljeno traži svoju decu. Saopštavaju joj da su oboje dece umrli. Ona želi da ih vidi, ali joj ne dozvoljavaju.