уторак, 29. децембар 2015.

PUT U BOLJU BUDUĆNOST

Od početka premijerskog mandata Vučić ponavlja svoju mantru o radu. Ponovio je to nekoliko puta i večeras na Prvoj televiziji. I priznao da, iako je "ostvario značajne uspehe", narod to ne vidi i ne oseća. Pa me podseti na jedan stari vic o sovjetskom putu u komunizam.

Gradili sovjeti prugu kroz Sibir. Već  na prvom kilometru ponestanu šine.
- Šta da radimo, tovariš Lenjin? Nemamo više materijala... nemamo šine....

- Vadite one koje ste ugradili na početku i ugradjujte dalje. Važno je ići napred! Raditi!

Vadili oni tako sve što su prethodnih dana ugradjivali. Išlo je nekako, dok jednog trenutka nisu imali više šta da demontiraju. I opet pitaju Lenjina:

- Šta cemo dalje? Nema više ništa!

Odlično! usklike vodja. Znači, uspeli smo! Stigli smo u komunizam!




уторак, 22. децембар 2015.

NAŠI DANI, VLADISLAV PETKOVIĆ DIS



KAKVA JE RAZLIKA IZMEDJU ONOG I NAŠEG VREMENA?


Владислав Петковић Дис‎ > ‎

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова

Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији

К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

понедељак, 21. децембар 2015.

POSLANICI PROTIV NARODA!


Ponedeljak 21.decembar 2015. Usvajanje dnevnog reda. Predsedava Maja Gojković.

Predloženo 73 tačke dnevnog reda. Opozcija traži dopune.

- Blagoje Bradic, četrnaesti put predlaže da se gradjanima odobri lečenje zuba o trošku RFZO. Glasa samo desetak opozicionih poslanika. SNSova koalicija cuti. Ne glasa!

- Borko Stefanović predlaže izmenu zakona o rehabilitaciji ratnih zločinaca. Na glasanju situacija ista, glasa samo nekoliko opozicionara.

- Janko Veselinović ima više predloga, - o zaštiti  gradjana zaduženih u švajcarskim francima, koji za jedan uzeti kredit u švajcarcima sada moraju da vrate pet. - o zaštiti životne sredine.... itd. Vladajuća većina opet ćuti.

- Aleksandra Jerkov već godinu dana ponavlja predlog da se donese zakon protiv trgovine bebama. Opet glasa samo opozicija. Većinska koalicija ćuti!

- Gordana Čomić, po ko zna koji put ponavlja predlog da se formira Anketni odbor za utvrdjivanje odgovornosti za pad helikoptera. Opet muk većine!

i tako redom.....

Prošle nedelje Vladimir Pavićević iz Nove stranke, molio je ministra Nikolu Selakovića da poslanicima vladajuće SNS pre izjašnjavanja da signal da njegov predlog ne odbiju. Ministar pravde nije imao kud, javno prihvatio amandman, a onda siva masa ubacila kartice....

Parlamentarcima vlasti, znači, nije uopšte važno kakvi su predlozi, već odakle dolaze. Ne upuštaju se u sadržinu amandmana i zakonskih predloga. Izjašnjavaju se isključivo po direktivi: odbij! jer dolazi od protivničke strane.

Tako su se izjašnjavali o smanjenju penzija i zarada, o otimanju fonda za zdr. osigurnje, o zaduživanju, lex specialisu o Bg na H2O, i raznim drugim pljačkaškim kombinacijama. Jer, narod će sve platiti!

Oni nemaju hrabrosti da iznesu argumente protiv. Kukavički ćute! A kada opozicija počne za iznošenjem argumenata, tu je Bečić, da ne dozvoli da narod čuje kako izabranici brane narodne interese.

PA, NARODE, KO TI JE KRIV?

PAMET U GLAVU! USKORO ĆE NOVI IZBORI!

недеља, 20. децембар 2015.

KAKO ALEKSANDAR VUCIC SHVATA MORAL

Tviteraš Vojo Lukić, rano jutros dao je izvanredan savet: VODITE RAČUNA KO JE U VAMA NA VLASTI!

Više od dve nedelje prošle su od najave premijera Srbije da će smeniti primitivnog člana svog kabineta ministra odbrane Bratislava Gašića. Obećanja, ludom radovanja!

Ali, ovde više nije reć o primitivcu iz Kruševca! On je u vladu došao i u njoj OPSTAJE samo zahvaljujući premijeru Aleksandru Vučiću. Na osnovu prijateljstva i emocija - kako reče AV. Dakle, sporno je VUČIĆEVO POIMANJE MORALA članova svog kabineta!

Već u prvom reagovanju na seksistički ispad ministra odbrane, Vučić je javno zažalio što MORA da ga smeni. Naveo je pritom da je to što je Bata uradio nedopustivo. Jer, na mestu novinarke Zlatije Labović je mogla da bude i njegova ćerka...

Gašić, ne samo da nije smenjen, nego aktivno učestvuje u političkom i JAVNOM životu. Čak organizuje i prijem u ime Vojske Srbije! Potpisuje pozivnice zvanicama...  A za to vreme naručuju se i objavljuju javne podrške kruševačkom mačomenu i osude novinarke "jer ga je izazivala"! Strašno!

Očekujući valjda da će ovu aferu prekriti neka nova, Vučić se pred narodom vajka da nema takvog STRUČNJAKA ZA VOJSKU kakav je kruševački keramičar. Poslednji put, na mitingu u Novom Sadu rekao je: "Gašić će imati budućnost i posla u našoj stranci, ali odovornost mora da postoji i da bude važnija od emocija i prijateljstva".

Ova rečenica može se čitati na više načina. 

Ja imam dilemu: da li je premijer shvatio težinu Gašićevog dela? I svoje odgovornosti za izrečeno!

Ako je ono što je ministar odbrane učinio NEDOPUSTIVO i zahteva odgovornost, MOŽE LI on kao takav da opstane na bilo kojoj funkciji u vladajućoj partiji, ne samo u vladi? Koji je to profil ličnosti  u partiji koja vodi vladu i ozbiljno se priprema za izbore?  I za novi mandat! Ispada da VUČIĆ LIČNO ODOBRAVA Gašićev postupak, ali da pod ptitiskom javnosti to mora da sankcioniše. Privremeno! A kroz pola godine, godinu.... će ga ponovo vratiti...  A istovremeno pljuje po opoziciji i preko svojih predstavnika u skupštini demonstrira nevidjenu bahatost. Svima je jasno da nijedan poslanik niti bilo koji drugi funkciner SNS ne sme ni prstom da mrdne dok ne dobije "zeleno svetlo" od šefa partije! Dakle, Bečić,Babić, Martinović, Atlagić, Rističević i ini, to rade strogo po uputstvima  vodje. Ko ne sluša završi kao Saša Mirković iz Zaječara.

Ova demonstracija licemerja i dvostrukog morala neodlučnim gradjanima  bi mogla da posluži da razbistre glave i shvate kakva je politika Aleksandra Vučića. I da objasni zašto je učinak aktuelne vlade NULA. I da su sva obećanja prazna i lažna.

Nije ovo prvi put da Aleksandar Vučić bezrezervno podržava skandalozne postupke svojih saradnika. Jedan od njegovih najomiljenijih minitara Gašić je, zahvaljujući šefu SNS, izbegao i nesumnjivu odgovornost za smrt sedam ljudi u helikopterskoj nesreći. (I nezanemarljivu materijalnu štetu!) A da je bilo morala, i premijer i ministar odbrane bi bar ponudili  ostavku!

Vučić je stao i iza dokazanog plagijata Nebojše Stefanovića. Rektora Megatrenda je taj slučaj koštao funkcije. A njegov proizvod - plagirani doktor je OPSTAO! Vučić je tada rekao da nije ništa gluplje pročitao od mišljenja naučnika koji su osporili validnost Stefanovićevog doktorata. Ako znamo da u komisijama za ocenu naučnog rada mogu biti samo članovi sa naučnim zvanjem najmanje na nivou onog za koji se kandidat promoviše (u ovom slučaju doktorat), kako je onda Vučić, koji nije ni magistar a kamoli doktor nauka, mogao da presudjuje o validnosti ovog (ne)naučnog, falsifikovanog dela?

Aleksandar Vučić stalno ponavlja da su kase Srbije pune, da nam je toliko dobro da mu je neprijatno... da su penzioneri sada dobili što nikad nisu imali...

Bezočno laže!  Nije ga sramota kada, s ponosom, ističe da oko milion penzionera nije obuhvaćeno smanjenjem penzija. Hej, milion ljudi je ispod granice za smanjenje primanja! znači, gladni!!! A on je ponosan! Čega se pametan stidi...

Zaduženost Srbije dostigla 75 procenata, a zakonski maksimum je 45 odsto. I nikom ništa!

Vučiću nije neprijatno  ni da u Upitniku na RTS-u izjavi da ga baš briga za čist vazduh, jer mu je samo važno da Kinezi dodju u smederevsku železaru... dok oni tamo u Pekingu obustavljaju čeličane i druge fabrike - zbog ogromnog zagadjenja koje ugrožava život. Baš me zanima kako Evropa, koja navodno podržava premijerovu politiku, gleda na ovakvo bezobzirno lupetanje. Jedva čekam otvaranje poglavlja o ekologiji, koje, tvrdim, čak i ako bude otvoreno, NIKADA neće biti i zatvoreno! Bar ne dok je Vučić na vlasti u Srbiji.

Brojni su primeri bezobzirnosti, bezočnosti i nemoralnosti. Najvažnije je da to narod koji ga podržava, najzad shvati!

Dotle, moraćemo da nosimo maske da bismo disali! I preživeli!


уторак, 08. децембар 2015.

NOVINARI!

Svi protesti, nezadovoljstva, gnev i bes koji su se opravdano izlili u javnosti ovih dana povodom teške uvrede naše koleginice Zlatije Labović od JOŠ AKTUELNOG ministra Bratislava Gašića, jutros su PONIŠTENI u beogradskom Medija centru.

Iako je na sinoćnjem protestu ispred Vlade Srbije predloženo da se bojkotuje, na zakazanu konferenciju, jutros u 9 sati, prema potvrdi zamenice direktora MC, došlo je oko sto novinara. I ovog puta Bratislav Gašić je potvrdio svoju BAHATOST. U 15 sekundi je ispricao svoju izjavu i nije dozvolio pitanja novinara. I sve je bilo gotovo!

E, pa, kolege, svaka cast! Tako vam i treba! Potvrdjuje se da je u Srbiji čovek sam sebi najveći neprijatelj.

Sve dok sami ne držite do svog ličnog i profesionalnog dostojanstva, sve dok trpite, slušate  i izvršašvate naloge svojih poslušnih urednika, ni bahata vlast vas neće poštovati.




понедељак, 30. новембар 2015.

DRŽAVNI UDAR - LOŠE REŽIRANA PREDSTAVA

Jučerašnja celodnevna politička farsa pokazala je da je Aleksandar Vučić zaista u nevolji. Ne samo zbog mnogo nedobronamernih i opasnih neistomišljenika. Na sreću, još niko nije Vučićevićevu "zaveru" pripisao Demokratskoj stranci. Ili bar ja još nisam za to čula.

Naravno, nijednu pretnju ne treba shvatiti olako, neozbiljno. Jer, oko nas je, osim zlikovaca, mnogo teško bolesnih ljudi. Ali...

Ono što smo gdedali skoro dve nedelje kao performans urednika Informera,što je juče kulminiralo uz pomoć najbližih Vučićevih saradnika, izbacilo je u prvi plan nepobitnu istinu da je premijer najviše ugrožen neznanjem, površnošću i ostrašćenjošću ljudi iz svog kabineta. I svoje stranke! Ne mislim ovde nikako na Zoranu Mihajlović, iako ni ona ne uživa moje simpatije. 

Sumnjam i da je Vučić lično učestvovao u planiranju ove amaterske predstave. Jer, cenim da je pametniji i lukaviji i da kao takav ne bi naseo na ovakve budalaštine. 

Medjutim, da li zbog sujete ili zbog ogromnog poverenja u neke svoje saborce, napravio je sam niz propusta.

- Ozbiljan državnik, kakav Srbiji treba u svakom, a posebno u ovom delikatnom trenutku, već  na prvi nagoveštaj i najmanje zavere i pokušaja državnog udara, koji je Vučićević najavljivao na premijerovoj omiljenoj i najpouzdanijoj TV Pink, odmah bi dao nalog da se to ispita. Ne bi smeo da dozvoli da se čarašija time bavi dok on u dalekoj Kini završava važne držvne poslove. Ovako se stekao utisak da on za sve to zna, da je svestan plana da se diže buka i, još više, da ima sa tom pričom vrlo jasan cilj. Dok DJV vapi i preklinje premijera da ne ide u Kinu, on se pakuje i ostavlja javnost bez reakcije. 

S obzirom da Srbija ima teško iskustvo sa tragicnom pogibijom Zorana Djindjića, nijedna pretnja nije zanemarljiva. Ali, nisam iz svega jos shvatila ko je Vučiću pretio.

- Iako AV nije pokazivao strah, javno mnjenje se veoma uznemirilo. Posebno što je ta planirana panika servirana vrlo dozirano, u nastavcima, kao turska serija. Ne samo Vučić, nego ni tužilaštvo, pa ni ministri policije i pravde, nisu preduzeli mere da se uznemiravanje javnosti spreči. Pre svega, pozivanjem Vučićevića na odgovornost, a zatim i kroz razgovor sa svima koje je on etiketirao kao zaverenike i izdajnike. 

Vučićević je, naprotiv dobio ogroman publicitet - nekoliko specijalnih termina uživo. 

- Ministar zdravlja Lončar je, u par sekundi, ocenio da podnosilac prijave protiv Vučićevića i njegovog direktora lista - Kornic, ima ozbiljne psihijtrijske probleme, da je bolestan. Ali se nije bavio psihologijom ličnosti Informerovog urednika. Posebna je priča što je ministar prekršio Hipokratovu zakletvu, što je zloupotrebio položaj i, iako nije specijalista za psihijtriju, odmah javno izrekao Kornicovu dijagnozu. O tome bi trebalo da se izjasne stručni ljudi i etičke institucije, jer se radi o teškom kršenju lekarske etike. Ko, posle ovoga može da veruje Lončaru kao lekaru i humanisti?

- Možda najzanimljiviji za otkrivanje LOŠE REŽIJE jeftine balkanske predstave je sam slučaj Aleksandra Kornica podnosioca prijave. Bivši direktor Kurira je, bar kako prenosi štampa, tužio vrh Informera, a ne vrh države. Premijer i njegov brat Andrej su bili samo posmatrači. Zašto je ta činjenica toliko uznemirila? 

A onda je krenuo tragikomični performans dr Stefanovića, Vučićevića, Vulina, Selakovića...Nisu tom izazovu odoleli ni neki ljudi koji ne pripadaju bar ne javno, Vučićevom establišmentu. 
Kruna svega je snimak smušenog Kornica, koji se ne seća ni imena, ni mesta dogadjaja, sve vreme se okreće kao da želi da čuje dalja uputstva. Deluje kao nokautirani bokser koji pokušava da se podigne u ringu pre nego što sudija završi odbrojavanje. 

Ne mogu da verujem da su Rodići, koji nemaju ni malo mojih simpatija, i ne samo mojih, koji su u raznim političko-marketinškim poslovima do skoro učestvovali u podrškama i obavljnju poslova za aktuelnu vlast, toliko pogrešili da na mesto direktora postave bolesnog čoveka.Naprotiv! Možda bi se svaki drugi epitet mogao njima  dodeliti poput pokvrenjaštva, nekorektnosti, nepoštenja, nelojalnosti....i dr. ali nikako da ne znaju šta rade.

Možda Vučić i nije znao sve detalje ovog smešnog scenarija. Ali, nikako ga to ne oslobadja odgovornosti i prema sebi i prema naciji, što je prepustio ljudima od svog poverenja tako delikatan slučaj. Morao je da zna koliko vrede i šta mogu njegovi saradnici.

Pokazalo se da, osim poltronske odanosti, za tako važne funkcije treba i znanje. A posebno mentalno zdravlje.

Konačno, zanimljivo je i zašto je baš ovaj trenutak izabran za ovoliko uznemiravanje javnosti. Nije li cilj da se narodu skrene pažnja na  "sporedni kolosek", dok neki veoma važni "vozovi" prodju neopaženo.

"Ako nam iko dodje glave biće to mangupi iz naših redova" rekao je Vladimir Iljić Lenjin. Vučić, koji je sklon citiranju, trebalo bi da to ima u vidu.

среда, 25. новембар 2015.

POŠTOVANJE DRUGAČIJEG MORA BITI OBOSTRANO!

Ovih dana se podigla prašina oko hidžaba Maje Gojković, predsednice srpskog parlamenta, ona je prilikom zvanične posete Iranu, nosila crni hidžab, koji je, inače, najčešća pojava i običaj u islamskom svetu.

Maja Gojković je  bila u ZVANIČNOJ a ne privatnoj poseti Iranu. Verujem da se pokrila u znak poštovanja prema domaćinima.. Ali...

Da li je državnik obavezan,osim civilizacijskog poštovanja domaćina i običaja njegove zemlje i naroda, da se toliko prilagodi? Mislim da nije!

Pri brojnim posetama Vučićevih arapskih prijatelja šeika i poslovnih ljudi Beogradu i Srbiji, visoki gosti su nosili svoju tradicionalnu odeću - bela haljina(gandoora) sa kariranom maramom(keffiyeh) koju pridržava crni prsten (agal). I to nije umanjilo ni značaj njihove posete ni poštovanje i gostoprimstvo.

Ako smo za to da se gost poštuje, a civilizacijski red to nalaže, onda to poštovanje mora biti  obostrano. Ne smeta mi što gospoda iz islamskog sveta dolaze u svojoj nacionalnoj odeći. Slično je i sa indijskim predstavnicima gde žene nose sari ili japankama koje nose tradicionalni kimono... i mnogim drugim....

U štampi se naglašava da, prilikom Gojkovićkine posete nije bio uslov, ali je poželjno da se poštuju običaji domaćina. To je u redu. Ali, ako se žele uspostaviti dobri obostrani prijateljski odnosi medju državama i narodima, onda se obe strane moraju poštovati sa svim svojim običajima i etno tradicijom. Jer, već pri tim malim ustupcima, koje od islamskih političara niko ne traži niti očekuje, svi nemuslimanski gosti ukljucujući Ketrin Eston, Mogerini, pa i Gojković, meni kao nepolitičkom, gradjanskom posmatraču, to izgleda kao ustupak tvrdom stavu islamske tradicije. Od naših gostiju, odakle god da su, ne očekuje se, niti traži, da obuku gunj i šiljkane (opanke sa nosom),  jelek i crvene podvezice na rukavima  - tradicionalnu srpsku narodnu nošnju...

Najbliže mi je da svako obuče ono što nalažu pravila sopstvene sredine, bez ekstrema (mini suknje, vruce pantalone...i sl.). I da taj detalj ne bude primaran, da ne utiče na cilj i konačan uspeh susreta i razgovora o saradnji dve zemlje ili dva naroda.

Jer, ako u prvi plan izbije forma, posebno ako je uslov da se gost/gošća povinuje nečijim tradicionalnim običajima, onda tu nešto nije u redu ni sa diplomatskom i  političkom ravnotežom. Posebno kada su u pitanju žene za koje znamo da im, nročito u islamskom svetu, predstoji dug put do ravnopravnosti sa muškarcima. Ovakvo prilagodjavanje im ni malo ne pomaže. Naprotiv!

Uz takve, tvrde principe, malo se može očekivati i od dogovora o uspešnoj saradnji. A Srbija sve dublje ulazi u ekonomsku saradnju sa Vučićevim arapskim prijateljima obučenim u svoje nacionalne i tradicionalne bele prekrivače. Od Er Srbije, preko Beograda na vodi, na dalje....videćemo šta je sledeće...



петак, 20. новембар 2015.

KAKO VLAST UTICE NA VASPITAVANJE MLADIH

Tviteraš Nikola Sretenović, sa kojim sam prošle noći razmenjivala mišljenje o aktuelnoj političkoj situaciji kod nas, u nedostatku argumenata, verovatno iznerviran, upotrebio je moju "starost". Nešto blaža, ali veoma uporna bila je učesnica u "razgovoru" Snežana Pavlović.

Za one koji nemaju  vremena da kopaju po arhivi TW, ukratko ću da ponovim: povod je bio intervju Borka Stefanovića u Nedeljniku. Stefanović je uporedio Titovo i Vučićevo vreme i delimično se opredelio za  bivšeg lidedra bivše nam države Jugoslavije.

Sretenoviću je to zasmetalo pa je bio prilično oštar. Ja, pošto se uvek zalažem za pravo na razičitost, podržala sam i pravo Borka Stefanovića na drugačiji politički stav. A onda je krenula žestina. Ko želi da vidi detalje te rasprave može u arhivu.

Ja nemam problem sa godinama. Imam 73 i veoma dobro ih nosim.Čak i ako je Sretenović želeo time da me povredi, NIJE USPEO. Ali, iz citavog dogadjaja mi se jutros, kada su se slegli svi utisci, nametnulo drugo pitanje: ZAŠTO NAM JE OVAKO LOŠE U SRBIJI?

Borko Stefanović nije bio uopšte predmet našeg dijaloga. Samo povod! I neću se zadržavati  na njegovom slučaju. Napomenuću samo da mislim da je dobar, zreo i razuman političar koji obećava. I da sličnih ima još u nesrećnoj Demokratskoj stranci koja se na žalost, i dalje urušava iznutra.

Ali, mnogo važnije što je pokazao naš noćni razgovor, jeste ko nam i kako kvari život!

Mladi Sretenović nije jedini pogrešno usmeren, indoktriniran... zaveden! Prema podacima na njegovom TW profilu, on je uspešan inženjer, radi za dobrog poslodavca.... što bi trebalo da znači da nema egzistencijalnih problema... Znači, u pitanju je nešto drugo. UTICAJ OKRUŽENJA I AKTUELNOG POLITIČKOG HAOSA!

Vučićeva vlast je hladno bacila u blato preko milion i 700 hiljada gradjana Srbije, penzionera, koji su svoj život ugradili u ovo čime on sada vlada; što bahato uništava! Time je dao primer svim Sretenovićima. Nove, zavedene generacije, potpomognute još i zavedenim i politički neukim roditeljima, misle da TAKO TREBA.

Njih će, ako ne ostanu "večno mladi" sačekati ona narodna priča o čoveku koji je "gradio ocu korito", pa od sina dobio obećanje da će i on isto to uraditi svom babi kad poraste.

Želim da upozorim da ovaj KULTURNI MODEL ne valja! Obrazovanje, vaspitanje, porodica, natalitet.... sve nam je ugroženo. Vodje naroda nisu dorasle svojoj ulozi. Vidi se to i po pogrešnom kadrovanju. Šta može da se očekuje od ovakvog premijera, ministra obrazovanja, ministra kulture.... državnika sa sumnjivim diplomama, plagijatora...osim da se na prvom drugačijem misljenju ostrve na sagovornika. U to se uveravamo svakodnevno gledajući skupštinske prenose.

Zato mi se čini da je Borko Stefanović sa svojim programom NOVA POJAVA na tmurnom politickom nebu Srbije. Bar dok se ne uverim u suprotno.

Posebno je važno da naša noćašnja sagovornica Snežana Pavlović majka petoro dece, (tako piše na njenom profilu i zbog toga joj se divim) iz ovog haosa izvuče neki pametan zaključak. Da u njihove ličnosti ugradi toleranciju i poštovanje prema drugačijim, različitim.

Sve dok smo isključivi, netrpeljivi i netolerantni prema drugačijem, kakva nam je vladajuća garnitura i sam vrh vlasti,  tonućemo dublje. I ubrzo nestati!!!


четвртак, 19. новембар 2015.

BLOKADA!!!

ljudi, da li jos neko osim mene ima probleme sa twitterom?

posle mo pitanja da li je sinisa mali podneo ostavku i RT najave KRIK-a da se sutra u  vrscu nastavlja proces povracaja poklonjenog zemljistva porodici sinise malog moj TW nalog je u BLOKADI!!!


четвртак, 22. октобар 2015.

NAROD SRBIJE JE IZGLASAO DA NESTANE!

Učinila sam ogroman napor da savladam nezadrživo gadjenje gledajući direktan prenos sednice Narodne skupštine Srbije, da uključim kompjuter...


 Srbija sa vlašću nikada nije imala sreće. Koga god su birali u svojoj dugoj istoriji, vraćala im se greška kao bumerang. Zbog toga su mnoge generacije  započele, živele i okončale svoje bivstvovanje u velikom eksperimentu.

Zašto se Srbiji to dogadja?

ZATO ŠTO NE VALJA NAROD!!! 

Narod je naročito posrnuo od smrti Josipa Broza, doživotnog predsednika Jugoslavije, čiji je Srbija bila najveći član.

Znam, mnogi će podsetiti da je to vreme ostalo upamćeno po Golom otoku, po diktaturi (proletarijata), po jednopartijskom sistemu, demokratskom centralizmu, velikom zaduživanju.... Naravno, nema savršenih sistema. Nema bezgrešnih ljudi.

Oni koji su posle Tita dolazili na vlast uništili su sve. Rasturili su državu, zavadili narod, složno započeli krvavi rat... Smetalo im je samoupravljanje, nesvrstanost, socijalizam... smetala im je istorija... Išli su toliko daleko da su čak i većini ulica promenili ime  i vratili Srbiju u srednji vek. Srbiju su pratila misteriozna ubijanja, pljačke, otimačine, uništavanje do tada zavidno uspešne privrede... Uveden je preki sud, naročito za neposlušne medije...

Štednju gradjana, za koju je garantovala država, potrošili su na finansiranje rata - van Srbije. Milošević je govorio da Srbija nije bila u ratu. Tačno je da niko od suseda nije ušao na srpsku teritoriju i nije ubijao u Srbiji. Ali Srbija jeste svuda, U Sloveniji, Hrvatskoj, BiH...
Dogodila nam se velika seoba mladih, stručnih, školovanih ljudi. Sadašnje izbegličke kolone koje  prolaze kroz Srbiju u želji da se domognu slobode i pristojnog života, neodoljivo podsećaju na to vreme. ..
Pokušaji manjine razumnih, svesnih, obrazovanih, hrabrih ljudi da se organizuju u otpor surovoj diktaturi - rezultirali su osnivanjem brojnih političkih partija. Medju njima je bio veliki broj profitera koji su u tome videli svoju šansu. I iskoristili trenutak.

Devedesetih godina na vlasti su bili isti ovi koji sada vode Srbiju! Vučić, Dačić, Nikolić i njihovi sateliti.

Zatim su došle sankcije. Pa hiperinflacija.... još čuvam novčanicu od pet milijardi dinara, za koju sam mogla da kupim samo dve jabuke....

Ulice Beograda bile su preplavljene švercerima, preprodavcima svega i svačega. Redovi "distributera" benzina onemogućavali su prolaz beogradskim trotoarima. A na svakom ćošku se čuo dilerski refren "devize, devize..."

Peti oktobar, kao kulminacija narodnog nezadovoljstva, na trenutak je probudio nadu da je tom zlu kraj. Na kratko, nažalost! Mračnim silama koje kao aveti iz senke upravljaju našim životima, nije odgovarao nikakav napredak. To su mnogi platili glavom - od Zorana Djindjića na dalje....Dug je spisak žrtava zbog svojih uverenja da Srbija može da bude bolja.

U nasledje pobednicima 5.oktobra ostali su ogromni dugovi i ideološki zaatrovan narod. I, naravno, nedefinisane granice. Razbuktala se kosovska kriza, koja je zatim rezultirala otcepljenjem, nezavisnošću nekadašnje južne srpske pokrajine.

 Prvu deceniju 21.veka proveli smo u išekivanju promena na bolje, prisustvovali borbi izmedju profitera i političkih amatera. Rezultat vladavine i jednih i drugih je isti. Srbija se još više urušila. Privreda razorena, sprovedena je pljakaška privatizacija...

Nezadovoljstvo stanjem u dražavi je raslo, jer obećani napredak nije došao. Ima,naravno, i nekih objektivnih razloga kao što je vraćanje dugova narodu koje su  SPS i radikali ostavili. Ali, granice su se otvorile. Ipak, osećanje naroda bilo je da nam je gore zato što nam nije bilo bolje, a naše snage i oekivanja su se ubrzano topile...

A onda su vaskrsli, povampirili se zli dusi devedesetih...

Narod je naseo na brojna lažna obećanja i SKUPU kampanju koju je sam plaćao, pa je na vlast vratio zlikovce devedesetih godina prošlog veka.


Dakle, ZA SVOJU SUDBINU, NAJODGOVORNIJI JE UPRAVO NAROD! NAROD, KOJI JE IZABRAO OVAKVU SKUPŠTINU I  OVAKVU VLADU!
NAROD, KOJI SE PREDAO OSIONIM, PRIMITIVNIM, POLUOBRAZOVANIM, BEZDUŠNIM, SUROVIM  I BESKRUPULOZNIM VODJAMA!
Ovima koje svakodnevno gleda i sluša na medijima koji su postali stranačke ekspoziture i službe za informisanje Srpske napredne stranke.

Nacija izumire! Sve nas je manje... mnogo je gladnih, bolesnih...

NA SIGURNOM SMO PUTU DA NESTANEMO.

MOŽDA I TREBA DA NESTANEMO KAD SMO OVAKVI!






уторак, 20. октобар 2015.

PROF DR VLADIMIR KOSTIĆ, AKADEMIK, COVEK!

Izjava predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti prof.dr VLADIMIRA KOSTIĆA da Srbija treba da nadje način da se dostojanstveno izvuce iz kosovske drame, odjeknula je kao bomba, pre svega u redovima predstavnika vlasti. Najžešći u svom gnevu na uvaženog profesora bio je Tomislav Nikolić, predsednik Srbije; njegove reči su bile vrlo jasan poziv da se prof.Kostić smeni sa čela SANU! Nije ni premijer bio mnogo blaži, samo je u svojim izjavama, kao i uvek, dosta veštiji.

I javnost se podelila.  Višedecenijska navika i praksa da o svemu u Srbiji odlučuje politička vrhuška  u narodu je proizvela model apsolutnog podaništva, gde je čak, na žalost, normalna i kontrola mišljenja. Postalo je uobičajeno da "petao koji prvi zakukuriče obavezno završi u loncu".

Mnogo puta do sada SANU se, svesno ili iz straha nekih svojih mocnih članova da ne izgube fotelju i privilegije, prostirala pred sumanutim, polupismenim, katkad i bolesnim politickim vodjama. Medju najvećim istorijskim skandalima, koji su za posledicu imali tragična razaranja i uništavanja i ljudi i dobara do danas je neprevazidjen MEMORANDUM SANU. Čitala sam taj nepotpisani tekst kome se ni do danas, zvanično, ne znaju autori. Iako nepotpisan i naizgled nedovršen,  bio je prosledjen na upoznavanje svim partijskim jedinicama Saveza komunista. Trideset godina pokušavam da shvatim ko je i sa cijim pristankom Srpsku akademiju nauka tada uvukao u političko blato od kojeg se, bar sto se mene tiče, ni do danas nije oprala!

Menjale su se političke garniture u Srbiji, menjala se vlast. Ali, ostajali su uvek, uglavnom, isti ljudi, samo su menjali ruho. Vuk dlaku menja... Zato se ni rejting SANU nije oporavio.

 Svima nam je jasno da, ako čak ni predsednik i premijer Srbije ne mogu da kroče na SVETU SRPSKU ZEMLJU dok im ne dozvole vlasti samoproglašene otcepljene države, ako se na Kosovu sprovode njihovi, a ne srpski zakoni, ako je srpski narod sveden ISPOD CENZUSA, tamo NEMA SRPSKE DRŽAVE.

PROFESOR KOSTIĆ JE IMAO HRABROSTI DA TO GLASNO KAŽE! I da odbije poziv predsednika Srbije da prisustvuje razgovoru o toj temi.

To što su tamo ostali naši manastiri, naši kulturni i verski objekti, malo nam može pomoći da vratimo teritoriju.  Ovde posebno naglašavam TERITORIJU, jer srpske vlasti gradjanima Srbije na Kosovu smatraju isključivo pripadnike srpske nacionalnosti a ne celokupno stanovništvo.

Pojavio se čovek koji ima hrabosti da KAŽE SVOJE MIŠLJENJE o realnom stanju stvari kada je reč o Kosovu.

Profesor Vladimir Kostić je ovim svojim gestom otvorio novu stranicu istorije ne samo SANU, nego i cele Srbije.

Nije više bitno da li će uvaženi profesor ostati na funkciji predsednika Akademije ili će ga mračne političke sile, što širenjem straha, što kupovinom ljudi, smeniti. Mnogo je važnije da se njegov glas za spas ljudskog uma, za pravo na slobodu mišljenja, za razum, čuo u javnosti. I, veoma važno, što je izazvao ogromnu polemiku.

Ne sme se ovom prilikom zanemariti ni hrabrost novinara i celog uredništva Radio Beograda,koji je profesorov stav učinio javnim, bez cenzure i ulepšavanja.


SVAKA ČAST, PROFESORE KOSTIĆU! Vratili ste mi nadu da cela Srbija još nije "umrla".

среда, 16. септембар 2015.

NE PRILIČI MINISTRU KULTURE!

 Ovih dana, u već razbuktalu hajku na reditelja Kokana Mladenovica, osim pravosudja i policije, ukljucio se i aktuelni ministar kulture Ivan Tasovac. MINISTAR KULTURE(!) dao je svoj značajan doprinos razrešenju dileme da li je poznati reditelj kriv ili nije kriv! OBJAVIO JE NA SVOM TWITTER NALOGU DA SE KOKAN NE ZOVE KOKAN, NEGO SANDOKAN MLADENOVIĆ!

 Priznajem da, iz objavljenog intervjua s početka jula ove godine,  i svih pratećih tekstova, uključujući i krivičnu prijavu izvesnog Djurovića (za koga prvi put čujem) nisam baš sasvim shvatila za šta je Kokan Mladenović kriv.

A još manje sam razumela kakav je greh talentovanog reditelja što se, AKO SE (!), stvarno zove Sandokan!

Izbor imena je zasluga nekih drugih ljudi, na koje niko od nas, na rodjenju, ni posle, nije mogao da utiče. Čovek je rodjen u vreme kada su se mnogi, pre svih mladi, identifikovali sa poznatim filmskim junakom, pa je tako, verovatno i Kokanov kum podlegao toj euforiji. AKO JESTE?

Moram da kažem da mi je ime, koje god, svidjalo se to publikumu ili ne, manje značilo od toga kakav je čovek koji ga nosi.

Ali, ono sto me drži u šoku vec nekoliko dana, je pobedonosni tw ministra kulture.
Umesto kritičkog pogleda i ozbiljne analize umetničkog rada glavnog junaka ove tužne predstave, Tasovac je jedino imao problem sa imenom reditelja Mladenovića. Pa je odlučio da nam oda VELIKU KOKANOVU TAJNU!

Svaka čast,gospodine ministre! Ako niste imali ništa drugo da nam saopštite, džaba ste se vratili na twitter!

Prizemno! Jadno! Tužno!

I, da iskoristim priliku, da saopštim kako ja shvatam ceo slučaj Mladenović. Mada krv ne volim čak ni kada kupujem šniclu, a kamoli u ljudskoj komunikaciji, želim da kažem da sam dobro razumela analizu našeg stanja i naše nesreeće, koju je Kokan dao u spornom intervjuu. Takodje, veoma cenim svestrano pravno tumačenje prof.dr. Vesne Rakić Vodinelić, koja je do detalja objasnila šta je šta kod nas - po ustavu i zakonu!

E, pa, ako i moj ovako javno izneti stav uznemiri patriote poput Djurovića i Kaića, neka me dopišu na spisak okrivljenih.

Želim da verujem da se u Srbiju nije vratilo sudjenje mišljenju!


субота, 12. септембар 2015.

VREME JE DA PONOVIMO LEKCIJU

DA SE NE ZABORAVI!

Владислав Петковић Дис‎ > ‎

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова

Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији

К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

петак, 11. септембар 2015.

JUHAHAHA - ZA PODSECANJE

Svaku slicnost sa likovima i dogadjajima nalazite na sopstvenu odgovornost!!!

Јован Јовановић Змај‎: ЈУТУТУНСКА ЈУХАХАХА

У краљевству Јутутуту
Краљ тринајсти Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха.

Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху.

Послушни су Јутутунци,
Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.

А пролећем сваког года
Попне с' на брег Балакаха,
Па повиче громогласно:
Добићете јухахаха!

У краља су јаке прси,
Грлат ли је Балакаха,
Кад повиче, брда с' оре -
Јухахаха, хаха, хаха!

Сви се гротом смејат стану,
Све се тресе брат до брата,
А од смеха, тешка смеха,
За трбух се и краљ хвата.

А шта им је тако смешно?
Ил' је смешан Балакаха?

 Ил' су смешни Јутутунци?
Ил' је смешно "јухахаха"?

Све троје је доста смешно,
Понајвише Балакаха,
Кад озбиљно, милостиво,
Проговори: Јухахаха!

Срећни су ти Јутутунци,
Срећан ли је Балакаха,
Кад их тако развесели
Празна речца: Јухахаха!


  • Песма Јована Јовановића Змаја из 1865. године.

недеља, 06. септембар 2015.

NEPOUZDANA NOVINARSKA SEĆANJA



U poslednjem Vikend Danasu, subota/nedelja, 5-6.septembar 2015., rubrici "Ljudi, sećanja..." koju priredjuje Rade Radovanović,  objavljeno je sećanje Vukašina Obradovića, predsednika NUNS-a na dane primene zloglasnog Vučićevog zakona o informisanju na neposlušne medije krajem 90-tih. Deo njegovog sećanja, na strani IX, izmedju ostalog, glasi:

"U beogradskom Medija centru Sonja Biserko objašnjava našim advokatima  GradimiruNaliću i Nikoli Baroviću, koje je angažovao NUNS, da ne treba plaćati kaznu jer se time puni budžet i pomaže režim. Ostala je pri svom stavu i pored upozorenja da 200.000,oko 10.000 maraka, sa koliko sam kažnjen kao glavni i odgovorni urednik, može biti u roku od 24 časa pretvoreno u zatvorske dane. Na sreću, njeno mišljenje nisu delili Bane Čanak,  Veran Matić, Goran Svilanović, znani i neznani ljudi koje je neumorno zivkala Goca Suša tadašnja predsednica NUNS-a. Za svega nekoliko sati prikupljen je potreban novac. Ni sam nisam verovao kada je došla Lidija Mihajlović sa priznanicom o uplati kazne."

Sad, posle više od 15 godina, Vule se najviše seća nekih koji su u njegovom spasavanju od apsa najmanje učestvovali. A one koji su se najviše angažovali i praktično ga spasli od zatvora potpuno zaboravlja. Zbog toga sam ponovo pogledala moje dnevničke beleške iz tog vremena.

Sve vreme primene Vučićevog zakona bila sam učesnik i svedok novinarske golgote. A taj dan kada smo spasavali Vukašina Obradovića nikada neću zaboraviti. Ne samo zbog represije vlasti nego i zbog ponašanja naših "saboraca" novinara i predstavnika nevladinog sektora.

Posle konferencije za novinare, na kojoj su Sonja Biserko, Bljana Kovačević Vučo i još neki aktivisti NGO energično zastupali mišljenje da ne treba plaćati kaznu, a zatim se listom razbežali, u NUNS-u smo ostali sa Obradovićem: Dragan Banjac, Dragutin Rokvić, Marina Šinko i ja. Tehničku pomoć nam je nesebično pružala  Vesna Janković iz Medija centra. Kasnije, u toku popodneva, pojavila se i Lidija Mihajlović, saradnica Obradovićevih Novina vranjskih i Sindikata "Nezavisnost".

Približavalo se veče, kada je Vule trebalo da krene na autobus za Vranje, a pretnja hapšenjem bila je sve izvesnija. Mi, prisutni, rastrčali smo se, skoro bukvalno smo "okrenuli šešire" da bismo prikupili novac i platili kaznu. Banjac je kontaktirao sa Svilanovićem, Rokvić je zvao Verana Matića, Bane Čanak je već bio obavešten.... Ali, Gordane Suše nije nigde bilo! Čak se nije odazivala ni na naše telefonske pozive.  Vesna Janković je držala kontakte sa jednim uličnim dilerom da nam, ako uspemo da prikupimo dovoljno, promeni marke po najboljem kursu. Zamolili smo čak i šefa smene u najbližoj pošti, koja je radila do 20 h, da nas sačekaju, da bismo obavili uplatu.

I uspeli smo, u poslednjem trenutku, uz veliku pomoć pomenutih Svilanovića, Matića, Čanka, ali i Dragutina Rokvića koji je išao preko Dunava da privatno pozajmi poveću nedostajuću sumu. I još nekih dobrih i hrabrih ljudi. U minut do 20 smo uplatili novac i dobili priznanicu koja je za Obradovića značila slobodu. Rokvić se čak pobrinuo da naš drug Vule ne krene gladan na put.

Bilo,pa prošlo. Mi, koji smo to obavili, verovatno smo svrstani u one "znane i neznane". Hvala, druže naš!

Nije zaboravan samo Vukašin Obradović. Mnogi su čak promenili dresove i političke boje pa su sada na onoj strani protiv koje smo se borili.

Ali je zanimljivo ponašanje Gordane Suše. Ona je više puta svrstavana tamo gde nije bila. I nikada nije demantovala. Na primer kada god je bilo reči o nama prognanicima iz RTS početkom devedesetih. Suša ne samo da nije prognana, nego u to vreme nije ni bila u RTS-u. Ona, Nadežda Gaće i još neke koleginice i kolege, otišli su u Jutel kod Gorana Milića na samom početku rada te jugoslovenske televizije, za mnogo veću platu. Ali je bilo zgodno i profitabilno biti žrtva represije Miloševićevog režima.

Zanimljiva je fascinacija vranjskih novinara likom Gordane Suše, nesporne  jugoslovenske TV zvezde osamdesetih godina. Osim Obradovića, pogrešno zahvalan Gordani Suši bio je i Vojkan Ristić, novinar, takodje Vranjanac, koji je u vreme bombardovanja 1999. uhapšen jer "nije imao validnu ličnu kartu". Naravno, ovaj slučaj je Ristiću bio namešten, jer su tadašnje vlasti tražile razloge da ućutkaju novinare. Na skupstini NUNS-a,početkom 2002. godine, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, Ristić je javno zahvaljivao Suši za pomoć koju je udruženje dalo njegovoj porodici. Gordana Suša, iako u vreme Vojkanovog hapšenja nije bila ni predsednica (izabrana decembra 1999.), niti je na bilo koji način učestvovala u radu Nezavisnog udruženja, pa ni u obezbedjivanju pomoći Ristiću, čak ni na demanti Vojkanovog izlaganja, nije reagovala. Bilo je valjda zgodno okititi se tudjim perjem.

Vratili su nam se zlotvori devedesetih, a za medije su došla ponovo teška vremena. Došli su neki novi "aktivisti" u NUNS, ali i u čitavo srpsko novinarstvo. Mi, koji smo osnovali i, što je još važnije, održali udruženje u životu u tim teškim danima, više nismo tamo.

Ali, kada bih se, ne daj bože, ponovo našla u situaciji da nekoga od kolega na bilo koji način spasavam, isto bih učinila. Ma i da on to ne pamti.

уторак, 04. август 2015.

SEĆANJE NA "OLUJU"

početak avgusta 1995. 
nedelja
Sunčan dan na dunavskom Lidu. Mnogo kupača i camaca na špicu Ratnog ostrva. Negde oko 13 sati. Jos nije vreme za redovne vesti na StudijuB,a iznenada, špica i glas Jugoslava Pantelića. Vest da su hrvatske snage "jutros negde oko 4 h, započele akciju  "Oluja" i zauzele Knin". I da se formirala duga kolona ljudi koji beže. Pojačavam radio i ponavljam glasno vest koju sam upravo čula. Komšinica Mira sa susednog, luksuznog čamca, priprema riblji ručak za prijatelje. Istrčava na svoju palubu i gnevno reaguje: "ja ne volim te napaljene  vesti sa Studija B! Oni uvek lažu!" i ulete u svoju brodsku kuhinju...

ponedeljak

Popodne, dežuram u dnevniku NTV Studio B. Negde oko 18 sati, zvoni telefon.
-"Jel to Studio B? Ja sam vozač hladnjače, vozim iz Zapadne Evrope, Sad sam na Sremskoj Rači. Ovde je mnogo ljudi, izbeglih iz Hrvatske. Srpska policija ne dozvoljava prelaz u Srbiju. Sve je blokirano... Nikoga ne puštaju, a ovde ima i dece... neki stari su umrli na putu.... učinite nešto...!"  i prekida vezu.

Odmah šaljemo ekipu sa Jelenom Veljković.

Nekoliko sati kasnije, ekipa se vraća. Nisu im dozvolili snimanje, a kasete koje su već snimljene, oduzeli....

-----

Drama kolone srpskih izbeglica traje već 11 dana. Stižu nam razne vesti, jedna od njih je da su negde kod Petrovca, kao u Ćopićevoj poemi " Na Petrovačkoj cesti" hrvatski avioni bombardovali dugu izbegličku kolonu. Vrućine su nesnosne...

-------
Jesen, 1995. u Studiju B

U redakciji vidim dve nove higijeničarke, angažovane preko "Dedinja". Ozbiljne, ćutljive, ali vredne... Čiste, brišu... Ali, za razliku od prethodnih, koje su prolazile kroz prostorije i kao "mačka repom" mahale krpama, njih dve to rade tiho, diskretno,pažljivo... Iza njih ostaje upadljivo čistiji prostor. Nekoliko dana kasnije započinjem razgovor sa jednom odd njih. One su sestre, jedna je ekonomista, druga, mislim da reče da je stomatolog. Ovde su stigle u koloni bežeći od "Oluje", sa decom. Muževi su im ostali u Martićevoj vojsci i nemaju kontakt sa njima...

Jedna od njih, Mirjana, iz Ogulina,  priča: "Moj muž i dever su, kao i obično, došli negde oko 10 uveče na spavanje. Tako su od početka radili, ujutru rano se vraćali u jedinicu. Ali, tog jutra, oko četiri, probudi nas gruvanje topova... Njih dvojica, u čudu, ubrzano se spremaju, da bi stigli u jedinicu, u strahu da ne izgube kontakt, da ih ne nadju. Pogledamo u pravcu pucnjave, a tamo, kao u najvećoj oluji, seva... grme topovi.... sve su nam bliže.  Odoše oni, a mi, sa decom i majkom, pokupismo torbice (inače, to nije prvi put da mi pobegnemo u šumu, sa ručnim prtljagom, na dan, dva, pa se vratimo kući) uguramo se u auto i krenemo, sa nadom da ćemo se vratiti u toku dana. Već na glavnom putu vidimo da se sa svih strana stiču kolone, sunce već peče, a mi, milimetar po milimetar,skoro da više stojimo nego što se krećemo. Niko ne zna kuda ide... I što je najgore, više ne možemo da izadjemo iz kolone... Dani prolaze, a nama se i ono malo hrane i vode što smo poneli, već istrošilo... deca plaču. Stara hvata vazduh...   "

- A muž! Jel vam se pridružio?

- Ne! još ne znamo šta je s njima dvojicom. Mala (ćerka, koja je imala 11 godina), piše na rodjendan, u svom dnevniku: najveća mi je želja da se tata javi.... Ovde smo u kolektivnom smeštaju... obećao nam je Mikelić (Borislav Mikelić) da će videti, da  će pokušati da im udje u trag....

Ubrzo su obe prestale da rade u Studiju B. Mirjanu sam još jednom videla u gradu, ali o mužu nije imala nikakvih vesti.
------

Danas, 20 godina kasnije, opet su na čelu Srbije Vučić, Dačić,Vulin... negde tu u vrhu i Vučelić i ini... isto kao i te užasne 1995.

Srbiji je trebalo, znači, 20 godina da se probudi, da shvati (ako je i danas shvatila?!), svu težinu sudbine tog naroda.

Dvadeset godina posle, Srbija proglašava Dan žalosti! A žalost onih nesrećnika traje sve vreme, samo što oni to nisu primećivali. Sad im je potrebno za njihov politički marketing.

ZA PARADU LICEMERJA!

Za ovih 20 godina, Srbija se smanjila. A  i nas je sve manje....

Hrvati slave! Imaju razlog za to.

Tog dana su oni DOBILI a  Srbi izgubili državu.




четвртак, 23. јул 2015.

ŠTEDNJA VODE PO IDEJI GORANA VESIĆA

Godinama se u Beogradu, čim krenu vrućine, ponavlja ista priča o štednji vode. I uvek, kao glavni problem označe se seljaci - poljoprivrednici iz prigradskih naselja, jer, zaboga, oni troše vodu za zalivanje bašti.

Ove godine, Goran Vesić je prevazišao i samog sebe. Najavio je da će ograničiti potrošnju do 25 m3 po domaćinstvu. Sve preko toga plaćaće se po višoj ceni. A narod je tek naučio da se kupa.

Teško Srbiji, posebno Beogradu, ako se ovakvi mudraaci namnože!

Gradonačelnik Mali i njegov prvi saradnik Vesić očigledno nemaju ni pojma, ni interesovanja za problem o kome odlučuju. Kad bi samo za trenutk stavili prst na čelo i malo razmislili, možda bi im bilo neprijatno da pričaju ovakve gluposti.

A kojom bi to vodom, po Malom i Vesiću, trebalo da se zalivaju poljoprivredna dobra, koja Beograd snabdevaju hranom?

Šta su to oni ponudili poljoprivrednicima kao zamenu za trošenje skupe pijaće vode?  Ili ih je baš briga da li će se HRANA proizvoditi kod nas ili uvoziti? Da li će gradjani kojima je bašta radno mesto i jedini izvor zarade, imati prihode?

Njih jedino interesuje Beograd na vodi, skupi i nerentabilni projekat Vučićevih arapskih prijatelja!

Naravno, da je svakom Beogradjaninu milo da se obale urede, ali nikako da se podižu stospratnice i kafančine na obalama i da se potpuno zatvore pristupi rekama.

Umesto ogromnih ulaganja u pripreme terena za dolazak šeika sa koferima para, bilo bi svrsishodnije, pametnije, humanije, ljudskije, a iznad svega HITNIJE da se taj novac uloži u sisteme za navodnjavanje širom Srbije i time unapredi poljoprivreda,  koja je uvek isticana kao NAŠA RAZVOJNA ŠANSA!

Ćuti o tome i Privredna komora, i Vlada Srbije. Njima  nije palo na pamet da svojim "investitorima" to predlože kao prioritet. Jer, ako su istinski, a ne nazovi prijatelji, ako žele da pomognu prijatelju u nevolji, a Srbija jeste u nevolji, onda će pitati domaćine šta im je najpotrebnije i šta će nam najbrže pomoći da izadjemo iz krize.

A za lepe, uredjene obale, kao odraz blagostanja, kad smo već ovoliko čekali, sačekaćemo neka bolja vremena. Posebno, ako se ima u vidu da projekat Beograda na vodi, ne obezbedjuje stvarno generalno sredjivanje, nego samo izgradnju objekata koji će, kako su vlasnici novca izračunali, najbrže doneti profit. NJIMA, naravno!

NAMA SAMO NOVE DUGOVE!



понедељак, 13. јул 2015.

SIROMAŠNI I NEVIDLJIVI

U subotu, 11. jula, oko 10 sati, nedaleko od Radničkog, na Crvenom krstu, srela sam jednu očajnu ženu, izbeglicu. Zbunjena, što od vrućine, što od nevolje u kojoj se našla, pita me gde se nalazi kancelarija Crvenog krsta. Kaže, bila je već ranije tu ali se sada zbunila, ne može da nadje... Započinjemo razgovor. Živi sa dve unuke, od 5 i 3,5 godina, negde ispod mosta.
- Nismo od juče ništa jele ni one ni ja....ma, nije mi za mene, nego one su male, gladne su... još ne razumeju.... pa sam došla da vidim može li Crveni krst da nešto pomogne...

Njena ćerka, majka devojčica,pre tri godine nastradala je u saobraćajnoj nesreći, od tada se snalaze. Ali, više ne mogu.

Podelismo neki ostatak iz mog novčanika i dogovorismo se da se danas oko 10 vidimo na istom mestu; da joj donesem nešto dečje garderobe i još ponešto...

Došla sam danas  na dogovoreno mesto petnaestak minita pre dogovorenog vremena natovarenih kolica. Čekala sam više od sat. Za to vreme, pored mene je prošlo više od 30 ljudi, posetilaca Zavodu za zapošljavanje, čija kancelarija je na istoj adresi. Ona se nije pojavila. Da li se opet izgubila ili se nešto drugo dogodilo ne znam...

Sišla sam niz dvorište do  kancelarije Crvenog krsta za Zvezdaru da pitam da li se javljala njima. Jeza koja me obuzela pri ulasku u zgradu, objasnila je, bez reči, kakve su mogućnosti ove insitucije da bilo kome pomogne. U hodniku mrak, nigde nikoga. Iz dubine tame se čuje razgovor dveju žena, ali, da bih došla do tih glasova, kroz mrak se teško probijam izmedju naslaganih stolova, stolica i  ko zna sta jos. U medjuvremenu je stigla jedna mladja žena sa detetom i počela da čupa travu kojom je zarasla davno napuštena žardinjera ispred ulaza. Ona pokušava da me sprovede do dežurne kancelarije.

Najzad, čitava stižem do vrata. Unutra se, kroz gusti dim duvana, naziru dve sredovečne dame, čije glasove sam čula u mraku.

Kažem zbog čega sam tu, a jedna od njih odgovara da mostovi nisu u njihovoj nadležnosti i da se obratim kancelariji na Paliluli.

Objašnjavam da sam se sa ženom dogovorila da se ovde nadjemo i pitam da li mogu da ostavim vreću koju sam joj donela, da joj predaju ako se pojavi.

Može, može... ako dodje, znaćemo po vašoj priči o kome se radi. (ja u subotu, šokirana njenom nesrećom nisam se setila ni da je pitam za ime).

- Ako ne dodje, molim vas, dajte nekome kome je potrebno, - kažem odlazeći. A moja sagovornica mi, kroz već zatvorena vrata dovikuje: izgleda da još ima humanih ljudi!

Nije ovo prvi put da u mom kraju, tu kod Crvenog krsta, srećem ljude koji su odnekuda došli, koji su negde ostavili sve... Čini mi se da o njima više niko ne brine. Nemaju ni adresu, ni identitet, ni osnovne uslove za život. I to traje godinama.

Pa mi pada na pamet da bi bilo dobro da Vulin, ministar za socijalu, umesto što brine o liku, delu i bezbednosti premijera, ponekad odradi i nešto  što mu je u opisu posla.  I da, kad već komunicira saopštenjima sa susedima, pokuša da učini nešto i za one koji su onda kada je Vulin takodje bio u vlasti, ali u drugoj politickoj strukturi, otuda pobegli od rata.

Njihova drama dugo traje i nije ništa manja od migranata koji su preplavili  Srbiju. Jedino što za brigu o njima više niko ne dobija političke poene.

Oni su zaboravljeni, nevidljivi..... pravno ne postoje.

Ali, živi su još.Tu su, medju nama!


субота, 20. јун 2015.

VUČIĆ NIJE VILI BRANT!

Moja dilema da li AV treba da ide u Srebrenicu 11. jula, na 20. godisnjicu zločina, pojačana je ovih dana, posebno posle Vučićeve izjave da je spreman da tamo ode.

Mora se najpre raščistiti u čije ime ide Vučić. I po čijem nalogu?

Srebrenica se nikako ne sme pretvoriti u političku farsu! Zbog pijeteta prema žrtvama i njihovim porodicama, ovaj planetarni zločin - zvali ga genocid, zločin, ili bilo kako.... a meni je najbliži termin CIVILIZACIJSKA NESREĆA ČITAVOG ČOVEČANSTVA - ne sme se zloupotrebljavati u dnevno-političke svrhe. Toga se moraju čuvati svi - i političari iz sveta i ovi ovde.

Ubedjena sam da se Aleksandar Vučić, kao ličnost, kao ljudsko biće, nije ni za dlaku promenio. Samo je zauzeo novi politički kurs, u skladu sa dnevnim tendencijama i potrebama njegovih političkih ambicija. On ne preza ni od čega kada je u pitanju lična politička korist. A, kako mu verovati ako se, preko noći, preobrati, pa ono što je rekao juče, danas već zaboravi. Sudaramo se sa tim njegovim transformacijama svakodnevno.

Najgore je ako je Aleksandar Vučić stvarno ubedjen  u to što radi. To je opasno, zato što se njegova ubedjenja menjaju brzinom munje. Sklona sam više da verujem da je to  preporuka veštih marketinških savetnika radi sticanja što većeg broja poena i podrške gradjana koja se u poslednje vreme ubrzano topi.

Potomcima žrtava u Srebrenici ništa ne znači njegova naredjena transformacija. Niko im neće vratiti njihove najmilije. Naprotiv! Mislim da će se stare rane ponovo otvoriti, pozlediti.

Jer, ako neko dugo razmišlja i taktizira pre odluke da se pokaje, onda to ne liči ni na šta drugo nego na POLITIČKU KALKULACIJU! Iskreno pokajanje nije u skladu sa taktiziranjem i osluškivanjem šta će reći neko drugi, ko god to bio. Zbog toga se izražavanje Vučićeve "dobre volje" da ode i pokloni se u Potočarima, može pre smatrati LICEMERJEM!

Ako je istinski osećao srebreničku tragediju, zašto je čekao 20 godina?

Vili Brant je kleknuo i poklonio se žrtvama drugog svetskog rata koji je vodila Nemačka. Brant nije bio pripadnik ni SS trupa, niti bilo kojih Hitlerovih smrtonosnih formacija. Aleksandar Vučić, iako može da kaže da nije direktno učestvovao u likvidacijama u Srebrenici, MORA da ima na umu da je bio deo ZLOGLASNE SRPSKE VLADE - ninistar informisanja, najvažnijeg resora za sprovodjenje ratne propagande. Sada, u njegovoj vladi, medju najvažnijim ministrima je Ivica Dačić, nekadašnji najbliži saradnik Slobodana Miloševića. Obojica su, uz brojne saradnike i partijske drugove, izbegli lustraciju zahvaljujući nedostatku volje, bez izuzetka, svih vlada posle 2000.godine.

Ako Vučić želi da se u Potočarima POKAJE KAO ČOVEK, to bi bilo u redu. Ali, da bi se to shvatilo i prihvatilo kao iskreno kajanje, morao bi mnogo čega još da se seti. I da se promeni. Pre svega da napravi distancu od političara i politike Republike Srpske. Dok to ne vidimo, teško je poverovati. Jer, vuk dlaku menja...

A Srbija? Morala bi da prestane da jednu politiku vodi javno, a drugu tajno!

недеља, 31. мај 2015.

FUADA, NA KRAJU DEKADE ROMA



Fuada je jedno slatko devojče, Romkinja, ili, kako njena majka vise voli da kaže, Cigančica. Gledajući je, ne bih joj dala više od 16 godina, a ona kaže da ima više. Ima troje dece, zapravo, dva sina od 2 i 4 godine i treće na putu. Uskoro!

Njenu majku poznajem godinama, mršavicu, krupnih očiju. Fuada liči na nju. Vidjam je više od deceniju oko vračarskih kontejnera, na improvizovanim kolicima prevozi sakupljeni otpad. Tako prehranjuje svojih četvoro dece, a sada i novu Fuadinu porodicu. Dok je zdravlje bilo bolje radila je po kućama.

Majka je već više od mesec dana u bolnici. Ima tešku astmu sa komplikacijama i još ponešto. Zato Fuada, sa ogromnim stomakom, obilazi preostale kontejnere, koji još nisu sišli pod zemlju, ne bi li našla nešto od cega bi mogli da prežive. Brine i za svoju bolesnu braću. I oni su astmatičri. I, naravno, za svoju decu. Pre dve godine, isključen im je telefon u stanu, jer nisu mogli da plaćaju.

Pre dva dana, srela sam je na ulici, kolica prazna... kaže, nema više šta da se uzme, sve je u podzemnim kontejnerima. Socijalnu pomoć ne prima nekoliko meseci, jer, po propisima, u toku godine mora da pauzira od tri do šest meseci. A sada je, kako kaže, na dugoj, šestomesečnoj pauzi. Pred porodjajem!

Ova romska porodica živi u centru grada. Stan u blizini Vukovog spomenika ostavila im je baka. Deca su išla u školu, dok su mogli. Nisu nikada bili u sukobu sa zakonom.  

U nevolji su! potrebna im je pomoć!

четвртак, 28. мај 2015.

PRAVNA DRŽAVA


Ko kaže da Srbija nije pravna država - laaaaažeeee!

Veceras mi iznenda stigoše gosti u 22,05. Frižider prazan, ali, IDEA, na sreću, radi do ponoći. Strčim do radnje, usput ponesem i flaše za pivo, jer moji drugari upravo to piju. Obradovah se kad u vitrini vidim ohladjeno.
Ali, na kasi problem. Blagajnica kaže: pivo ne može, prošlo 10 sati!
-Ma, kakve to veze ima, ja nisam balavica! To valjda važi za maloletne kupce!
Nee, to važi za sve, gospodjo! Izvinite, ali, ne smemo da vam prodamo nikakav alkohol. Ostalo može...
-Kakav je alkohol pivo? - pitam. To je hranljivi  napitak....
-Svejedno, komšinice, ne smemo.... žao mi je...
-A gde vam to piše?
- Evo, ovde! - i pokaza mi devojka žutu nalepnicu u dnu, ispod kase, istina jedva vidljivu. Ali, piše, stvarno.
Dodje i šefica, i ona se izvinjava do neba. Ali, pivo ne može!
- Neemojte, komšinice, molim vas, da se ljutite...
- Ma, ljutim se, nego sta!
- Stvarno, ne smemo. Vidite, svuda okolo su  kamere, sutra možemo da zbog toga izgubimo posao. To je odavno zabranjeno. Kako to niste znali? To je Djilas uveo....

- E, ako je to Djilasov zakon, onda u redu! Znači, ima još nešto od Djilasove zaostavstine što se još poštuje!

Izadjoh praznih flaša.
A gosti popiše limunadu.


четвртак, 21. мај 2015.

PRILAGODJAVANJE STVARNOSTI



Seljaci su carevi! Mislim na poljoprivredne proizvodjače, ne na seljačine poput onih u parlamentu koji sole pamet narodu koji ih je izabrao.

Danas na Kalenić pijaci razgledam.... svega ima, cak i cene nisu nepristojne... ali, para nema... Pored jedne tezge prepune jagoda, vadim novčanik i prebrojavam sitniš koji je preostao do naredne penzije. Naravno, nema za kilogram. Kažem gazddarici  da mi meri za 100 dinara.
Ona me gleda, saosećajno.
- Nema problema, gospodjo. Može i na komad. Uzmi koliko možeš. Evo, malopre mi bila jedna mladica sa dvoje dece, jedno drži za ruku a drugo u naručju...uzela DESET komada.

Meri mi, pa još dodaje nekoliko "da porastem!".

Krenem dalje. Tražim list peršuna i celera. Na zelenoj tezgi super sveže vezice peršunovog lista, a uz njih celer - koren sa listom. Pitam ima li i celer u lišću.
-Nema! Samo ovaj sa korenom, on je 50 dinara, ovaj mali....

Kupujem vezicu peršuna i krećem, a trgovac za mnom: koliko ti treba?
- jedna grančica, kažem.
- Ja ću da se okrenem, a ti otkini koliko ti treba!
Uzalud ga ubedjujem da to uradi on i lepo mi proda celu vezu.
- Kažem ti, gospodja, ja ću da se pravim lud.... ma ne, ne treba da se pravim.....  Znaš, gospodjo, ovo samo lud može da preživi! I pruža mi granu celera.

Svaka čast, carevi! Srbija je bila najsrećnija i  najpoštovanija kada su je vodili ljudi zdrave, seljačke, pameti!

недеља, 12. април 2015.

PROBLEMI SA VAKCINACIJOM


O vakcicnaciji i vakcinama govorili su mnogi. Uglavnom laici, poput profesorke engleskog jezika i knjizevnosti,koji su nastupali javno sa mnogo vise autoriteta i poverenja nego lekari.

Evo i jednog strucnog misljenja:


PROBLEMI SA VAKCINACIJOM

Mesecima je naša javnost na čelu sa roditeljima zaokupljena problemom vakcinacije dece. Postaavlja se pitanje vakcinisati dete ili ne?
Zbog poteškoća u nabavci i neblagovremenoj primeni odredjenih vakcina došlo je, tokom godine, do nepotrebne uzbune. Problem se još više zaoštrio kada je jedna populacija dece vakcinisana besplatno a druga ne. Na sve to se nadovezalo i prepucavanje o prednosti našeg ili stranog cepiva. To je još više zbunilo i podstaklo roditelje da se usprotive vakcinaciji dece.
Kod nas godinama postoji zakon o obaveznoj imunizaciji dece. Ustaljenim kalendarom regulisano je vakcinisanje od rođenja deteta, pa do završetka osnovnog obrazovanja. Pri upisu u osnovnu školu, pored ostalog, proverava se i da li je dete kompletno imunizovano.
Vakcina štiti decu od oboljenja koja su specifična za dečiji uzrast pa i kasnije. Zaštićeni su od dečije paralize, tetanusa, difterije,velikog kašlja...
Polemika oko vrednosti naše ili strane vakcine je bespredmetna. Vakcina je vakcina, upotrebi  onu kojom raspolažeš. Bitno je da bude svima dostupna i besplatna.
Strah od postvakcinalnih komplikacija je razumljiv kod nedovoljno obaveštenih i  needukovanih roditelja.
Kao što bolesniku ne smemo ukinuti spasonosni lek, zbog retkih, neželjenih pojava, isto tako ne možemo negirati vrednost vakcina zbog statistički zanemarljivih postvakcinalnih komplikacija.
Pre četiri decenije smo se suočili sa zastrašujućim,smrtonosnim velikim boginjama. Nije se tada postavljalo pitanje postvakcinalnih komplikacija koje itekako mogu da budu teške, naročito kod odraslih, koji posle rođenja nisu bili vakcinisani. Ali bilo je pitanje preživeti ili ne. Masovnom imunizacijom u celom svetu, variola je izbrisana iz spiska zaraznih bolesti.
Do primene vakcine protiv dečije paralize, obolela deca su ili umirala ili ostajala obogaljena, često doživotno vezana za veštačka pluća.
Sada je u proceduri predlog zakona koji, pored ostalog, predviđa i obaveznu imunizaciju dece. Stari zakon, koji je bio tolerantan, i koji je još uvek na snazi, biće dopunjen novim, kaznenim odredbama. Roditeljima, koji odbiju da vakcinišu dete, predviđa se stroga kazna.
Smatram da se primenom rigoroznih mera ne može suzbiti neznanje i strah kod roditelja. Pogotovu što je mentalitet naših ljudi takav, da više veruju šarlatanima, neznalicama, prevarantima i vračarama, nego lekarima.
Samo sistematskom i upornom edukacijom i argumentima a ne kaznama, može se promeniti svest roditelja koji zaboravljaju da su kao deca bez problema bili vakcinisani.
Kao lekar, savetujem roditeljima - ne protestujte protiv vakcina, kojih ima, već svoj glas dignite ako ih nema!
                                                                                                              Dr Miroslav Todorović
                                                                                                                      Beograd