Za razliku od nekih, ja redovno čitam tekstove Milovana Brkića i Marka Vidojkovića. Obojice! I moram da priznam da u tim tekstovima skoro da nema razlike. Rečnik, pristup, oštrina, iskrenost u pristupu.... sve je slično.
Do sada nisam pročitala Brkićev tekst o Vidojkoviću, a Markov o Milovanu jesam. I, nije mi se svideo pristup ovog drugog, drami koju Milovan Brkić preživljava vec nekoliko meseci. I ne nazire se kraj.
Piše Marko: "Milovana Brkića nisam upoznao i nemam želju. On nije neko s kim bih išao na večeru, na protest, pa ni u zajedničku vožnju taksijem..."
Marko i Milovan naizmenično, povremeno, a u poslednje vreme skoro neprekidno, zbog svog pisanja i kritike opasno bolesnih pojava u našem društvu, su na nišanu istog tiranina. Vidojković je zbog toga morao da pobegne iz Srbije! Brkić nije! Ostao je u Srbiji. Utamničen je posle jednog protesta "Srbija protiv nasilja". Njegovo zatočeništvo po volji moćnika još traje, mimo svih zakona, normi, propisa, prakse, morala.... Milovana Brkića poznajem više decenija, zemljaci smo, iz susednih sela u Podrinju. Sigurna sam da nikad ne bi bežao, iako je mnogo puta imao mogućnost da se skloni.
Već sam pisala da se ne slažem sa psovkama, koje, inače, obojica često koriste. Ali, princip, zbog koga se oni, svaki na svoj način i svojim rečnikom, redovno oglašavaju, a to je borba protiv mafije, kriminala, nasilja, nemorala koji je ovladao Srbijom, podržavam. Svaki od njih, na svoj način, ukazuje na poremećaje u srpskom društvu.
Milovan Brkić je jedan od osnivača NUNS-a. U jednom mandatu bio je i funkcioner u Nadzornom odboru udruženja. Uvek se, mada možda ne na adekvatan način, ali vrlo iskreno i posvećeno, borio protiv nasilja nad novinarima, bez obzira da li prema konkretnom kolegi ima simpatije ili otpor.
Novinarska javnost, inače, vrlo često obojicu naziva kontroverznim novinarima!
----
Priča o Milovanu i Marku je samo povod da ukažem na neadekvatnu reakciju javnosti, a pre svega novinarskog esnafa u ovom dramatičnom vremenu. Uglavnom se stidljivo javljaju pojedinci, medju njima i neki opozicioni političari. Možda zato što nikoga nisu štedeli u svojim kritikama!?
Izostaje principijelna, ljudska, a i profesionalna solidarnost! Veliki broj novinara, u toku Brkićevog robovanja i štrajka gladju, pravda se: "ja ne čitam Tabloid, ali se ne slažem sa onim što Brkić piše!"I, naravno, nema odgovor na osnovu čega zauzima stav. Niti kako zna sa čim se ne slaže.
Nažalost, ova pojava nije nova. Novinari nisu aekvatno reagovali ni kada je, zbog Vučićevog besa, Utisak nedelje autorke Olje Bećković skinut s programa tadašnjeg B-92. Pa ni kada je ubijen Slavko Ćuruvija…Ili kada je Brankici Stanković, zbog pisanja o navijačima prećeno smrću…
Zašto su javnost, a i kolege, ravnodušni? Nisu shvatili da će, kada slomi jednog, makar i kontroverznog novinara, dok javnost ćuti i ravnodušno posmatra, diktator to ćutanje iskoristiti kao podršku svom teroru nad novinarima i novinarstvom. Da će nastaviti svoj krvavi pir. A, svakako će mu biti mnogo lakše da likvidira JEDNOG PO JEDNOG, kada izostaje ZAJEDNIČKI OTPOR!
Sve naredne žrtve postaće samo statiskički brojevi.
"Kad su odvodili Jevreje, nisam se bunio. Nisam Jevrejin.
Kad su skupljali filozofe, ćutao sam, nisam filozof. ...
A onda su, jednog jutra, došli po mene.
"Okrenem se levo, pa desno... nigde nikoga da se buni!"
