понедељак, 21. јул 2014.

pismo predsednika policijskog sindikata srbije predsedniku srbije




 pismo predsednika policijskog sindikata srbije - ovo vredi procitati


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ
Господину Томиславу Николићу



Поштовани господине Председниче,

Апелујем на Вас, да, као личност која изражава државно јединство Републике Србије, у складу са овлашћењима из чл. 113. Устава Републике Србије, не донесете указе о проглашењу Закона о раду и Закона о пензијско-инвалидском осигурању, које је Народна скупштина усвојила дана 17.07.2014. године, већ да исте, уз писано образложење, вратите на поновно одлучивање Народној скупштини.
Поменути закони нису донети уз поштовање демократске процедуре, кроз јавну расправу, већ су злоупотребом овлашћења од стране Владе и мајоризацијом у Народној скупштини, донети у тзв. хитном поступку, иако се по наводима Владе ради о реформским законима, за које су неопходни отворени социјални дијалог и озбиљан процес консултација социјалних партнера. Подсетио бих Вас да је за време мандата ове Владе претходно донето више десетина закона и да су сви донети у хитном поступку, што би требало да буде изузетак, а не правило. Уз то, не треба заборавити да су, претходних седмица, из Европске комисије Влади сигла озбиљна упозорења због тога што Нацрт закона о раду није прошао јавну расправу, а да је подршка синдикатима стигла и од генералног секретара Европске конфедерације синдиката Бернадет Сегол, која сматра да је функционалан, оперативан социјални дијалог, који укључује све, најбољи инструмент за борбу са изазовима са којима ће се Србија суочавати''.
Читава процедура, од израде нацрта до усвајања закона у Народној скупштини, међутим, праћена је атмосфером која је недопустива за демократски уређене државе, атмосфером  вербалног линча према свима онима који су се усудили да критикују, како начин на који су донети, тако и поједине конкретне одредбе поменутих закона. Како другачије тумачити чињеницу да се највиши државни дужносници нису либили да изрекну најподлије лажи, пре свега о синдикалним лидерима и о синдикатима уопште, како би их стигматизовали и усмерили јавно мњење против њих? У том контексту нису „запостављени“ ни синдикати, односно њихови руководиоци, који делују у оквиру Министарства унутрашњих послова, који су од стране највишег руководства оптужени, малтене, за покушај изазивања немира и спремност да раде против државе, како наводи један београдски дневни лист позивајући се на изворе из врха МУП-а.
Грађани Србије, господине председниче, имају уставно право, да буду истинито, потпуно и благовремено обавештавани о питањима од јавног значаја, а средства јавног информисања су дужна да то право поштују. Позивам Вас да, у складу са чл. 51. став 2. Устава, од надлежних државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, затражите званичну информацију о томе који су то синдикати или њихови лидери, спремни, да за рачун очувања синдикалних привилегија раде против државе и да те податке учините доступним јавности. Такође би било веома интересантно добити званичну информацију о томе ко је и на основу којих критеријума доносио безбедносну процену о угрожености јавног реда и мира приликом одржавања мирних протеста против доношења Закона о раду и Закона о ПИО, јер је било очигледно да је број ангажованих униформисаних полицијских припадника, о онима у цивилу да и не говорим, далеко превазилазио „опасност“ која је „претила“. Видели бисте тада, уверен сам господине председниче, да ниједна од оптужби која се односи на синдикате који делују у оквиру МУП-а и њихове руководиоце, а верујемо и на остале синдикате, није тачна, већ да се радило о чистој политичкој манипулацији која је за циљ имала дискредитацију оних који су критиковали доношење поменутих закона. Међутим, чисто сумњам да би Вам надлежни органи дали званичне информације, под изговором да Ви за то нисте надлежни, јер би тиме признали да су непотребно ширили лажне вести у јавности са циљем изазивања панике и несигурности код грађана, или би Вас, чак, неко могао, не дај Боже, оптужити да подржавате „реметилачку“ активност синдиката у МУП-у.
Не чуде ме, међутим, овакви иступи највиших државних функционера, јер је њихов циљ, а што потврђују и поједине законске одредбе у Закону о раду, да се синдикати уопште елиминишу као партнер у социјалном преговарању или да се, у најмању руку учине потпуно нефункционалним и јаловим, и сада и за убудуће.
Осим што је донет у недемократској атмосфери, под притиском Америчке привредне коморе и Савета страних инвеститора, нови Закон о раду је по својој суштини анти-цивилизацијски, а његове ће последице по становништво Србије бити катастрофалне, јер ће његова примена, врло вероватно, довести не само до огољене, сирове експлоатације радника, која је у неким случајевима била видљива и у претходном периоду, већ ће неминовно водити потпуном искључивању радника као грађана из друштва, претварајући их у најобичније надничаре или чак и робове, људе без икакве сигурности, без икакве или врло ниске радно-правне заштите, једном речју - очајнике, што ће се неминовно одразити на ментално стање читаве нације.
Нови Закон о раду никако се не може сматрати реформским законом, јер он само легализује постојећу праксу, која је већ присутна, нарочито у неким предузећима са страним капиталом. Без истовременог доношења системских мера којим би се побољшала и учинила ефикасном ионако већ лоша законска заштита запослених у судској пракси, нови Закон о раду је усмерен директно против радника, а нераднике из јавног сектора ни до сада није штитио закон како, неко покушава да увери јавност, већ партијско-буразерска олигархија која их је и довела на радна места. Због тога је међу запосленима оправдано присутан страх да ће нови Закон о раду послужити управо као основ да се ти и такви нерадници, скупљени из ко зна каквих политичких брлога, задрже на својим радним местима, а да се прави радници елиминишу као непотребан баласт.
Због свегa наведеног, господине председниче, у име Србије, још једном апелујем на Вас да не потпишете указе о проглашењу наведених закона.
С поштовањем,
                                                                                             Председник
                                                                                           Глишо Видовић
Број: 2623-01/14
Београд,  21.07.2014.године                                   
                                                                                            

понедељак, 14. јул 2014.

VODJA

VREDI PONOVO PROCITATI. U SRBIJI UVEK AKTUELNO!

Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.


Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

- Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
- Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
- Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
- Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
- Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
- Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

- Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

- Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
- Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.
- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:
- To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:
- Hoću!
- Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?
- Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.
- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.
- Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

***

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:
- Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?

A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:
- More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!
- To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.
- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.
- Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

- Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
- Živeo!

Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.
- Šta ćemo? - pitaju.
On ćuti.
- Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.
- Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
- Pssst, mir, deco!
- Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.
- Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
- Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.
- Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.
- Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.
- Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.
- A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.
- Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:
- Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...
- Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.
- A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

- Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?
- Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.
- Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.
- Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođa je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
- Samo ćuti i misli!
- Mudar čovek!
- Gle, kakvo je njemu čelo!
- I namršten jednako.
- Ozbiljan!
- Kuražan je, vidi se po njemu.
- Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

***

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.

- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.
- To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.

Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.

- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

***

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.

Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

- A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

***

Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:
- Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
- Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
- Ne mogu da pogledam!...
- Zašto?!
- Slep sam!

Nastade tajac.
- Jesi li u putu vid izgubio?
- Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.

- Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
- Ne znamo!

Napisano 1901.

уторак, 08. јул 2014.

DA LI JE VUCIC STASAO ZA VODJU NACIJE?

Štampa, čaršija, analitičari, političari i široke mase ovih dana se intenzivno bave izjavom AV da je on "najnapadanija ličnost u Srbiji".

Jeste! Pa šta?I treba da bude!!!

U redu je da onaj ko je prvi, najpopularniji, najodgovorniji, najeksponiraniji... i šta sve ne, da bude i pod najvećom pažnjom javnosti. Sada je zapanjen, uznemiren,nezadovoljan... Zbog čega?

Šta jeVučić očekivao od nacije o čijoj sudbini uglavnom samo on odlučuje?

Narod mu je i pored loše političke prošlosti, koja nije zaboravljena, ali preko koje su mnogi prešli u jadu koji ih je snašao, poverovao da se promenio. A nije za to zaslužan samo lider SNS. Išlo mu je na ruku loše stanje u državi, jer se ni oni pre njega nisu proslavili u ispunjavanju olako datih obećanja. Političari uglavnom ne pamte šta su govorili dok su se peli na tron. Zapravo, odmah po osvajanju vlasti zaboravljaju sve što su obećali.I onda se, kao sada Vučić nadju u čudu što ima onih koji očekuju obećano.

Kao i u ljubavi, tako i u životu, a posebno u politici, postoji tzv. "medeni mesec", Čim on prodje, stiže realnost, koja je često surova. I sa njom se čovek mora suočiti. Što pre to bolje!

I Djindjić, koga deceniju posle ubistva, i oni koji ga nisu voleli, a medju njima je i Aleksandar Vučić (dovoljno je da podsetim kako je preko imena ulice Zorana Djindjića, prelepljivao ime Ratka Mladića) sada svojataju i  sa njim se identifikuju - u vreme dok je bio na vlasti, NIJE BIO OMILJEN!  Samo, za razliku od aktuelnog premijera, Djindjić je to nosio i podnosio uspravno, bez roptanja.

Političar na sve  to mora da bude spreman. Morao je kada je kretao u izbornu trku i borbu za vlast, da se oprosti sa privatnošću, ličnim frustracijama, kompleksima, osetljivošću. Morao je da zna šta ga čeka. Morao je da računa da će mu popularnost padati. Ali da se obećane reforme, po cenu pada obožavanja moraju sprovoditi.

I da se, za vreme mandata mora odreći privatnosti i visoke osetljivosti. Ko to ne shvati, zalutao je u politiku. Jer, poverenje i popularnost sa sobom uvek nose i veliku odgovornost!

Ako to ne može da prevazidje bolje je da se na vreme povuče. Za svoje i naše dobro!


   

недеља, 06. јул 2014.

KO I KAKO ODLUCUJE U IME GRADJANA SRBIJE

Ovih dana imali smo još jednom priliku da vidimo kako Vlada Srbije kreira politiku i koliko poštuje  graadjane koji su joj ukazali poverenje na izborima. Iz mnoštva primera koji ilustruju autokratsko ponašanje premijera licno i kabineta AV tri najnovija su sasvim dovoljni da narod shvati da je napravio pogresan izbor.

Zakon o radu, bar za sada, nece ici na šrioku javnu raspravu. Dakle, oni koji će po njemu živeti i raditi neće moći da učestvuju u njegovom kreiranju. Imaju pravo samo da trpe i ćute. To im je hvala za ogromno nesebično prostiranje pred najezdom lakih i lažnih obećanja. Do narednih izbora, koji će biti raspisani tek kada vodja poželi da ponovo potvrdi svoju popularnost, što od gladi, nemaštine, nemogućnosti lečenja, što od depresije i psihoze, nacija koja već ima opasnu tendenciju ubrzanog smanjenja, može da bude prepolovljena. Brojaće taman onoliko koliko je AV dobio glasova na minulim izborima.

Drugi primer samovolje i robovlasničkog ponašanja su medjunarodni ugovori koje Aleksandar Vučić tajno sklapa sa svojim novim prijateljima. Kao i njegovi prijatelji, bogati šeici, tako i on odlučuje sam kao da je Srbiju nasledio od svojih predaka ili dobio u miraz.

Ono što je Vlada Srbije obećavala a nije ispunila, uradio je Zoran Živković, lider Nove stranke, bivši demokrata, bivši premijer i aktuelni narodni poslanik. Objavio je u vikend izdanju Danasa deo "JAVNE VERZIJE!" ugovora  (koju vlada,kako pise Danas, i dalje drži u tajnosti) o finansiranju Air Serbia do 2017. - subvencionisanju nove kompanije. Po tom (tajnom) dokumentu u kome nisu navedeni iznosi novca koje ćemo plaćati, ali jesu zastrašujući procenti(!), već prezadužena Srbija ima da plaća i plaća. Jasno je, dakle, da će sav taj novac uzeti od nas gradjana, umanjenjem ili ukidanjem subvencija, porodiljskih naknada, socijalnih davanja, plata,penzija....

Istovremeno, najavljena su, a neka već i ostvarena, brojna poskupljenja. Kratko i jasno:
PRIMAĆEMO MANJE, ILI MOŽDA NIŠTA, A PLAĆAĆEMO VIŠE! U TURSKO VREME TO SE ZVALO HARAČ!

JEDINO NAM NISU REKLI ODAKLE DA OBEZBEDIMO NOVAC ZA PREŽIVLJAVANJE!

A ko ne bude mogao da plati, uterivači državnih dugova će mu svu imovinu staviti na doboš.

Beograd na vodi je takodje jedan od primera kako vlast vodi ovu državu. Uz blizu dva miliona praznih kvadrata poslovnog prostora u Beogradu, za tržište će biti izgradjeno još toliko. Ko će biti kupci, zakupci...korisnici tog prostora?  Ko će doći da razvija biznis u ovako ojadjenoj i uništenoj zemlji, gde neće moći da proda NIŠTA? Da li je iko od (ne)odgovornih stavio prst na čelo, pre nego što je na papir stavio svoj potpis?

Vučić je više puta obećavao da će, ako njegova politika ne uspe, javno priznati grešku i otići. A šta mi da radimo sa njegovim greškama,posle njega? Da plaćamo!? Ni za dva veka nećemo moći da nadoknadimo štetu koja će ostati! A izvinjenje i priznanje greške možemo samo da okačimo o rep jednom od Koštuničinih mačora. Ako i oni prežive krizu.

 Država će uzeti svoje! A ko ostane poslednji neka ugasi svetlo. Ionako je oko nas svuda mrak.