KO SE PRAVI LUD, A KO JE STVARNO LUD? (kosovska kriza i još ponešto)

Usred završnih priprema za "miting stoleća", kako ga je najavljivao Aleksandar Vučić, stigla je zabrinjavajuća vest da je na Kosovu došlo od oružanog sukoba zbog pokušaja izabranih gradonačelnika albanske nacionalnosti da preuzmu dužnost i udju u svoje kabinete. Povredjeno je nekoliko ljudi - civila i policajaca (kosovskih).

Iako je vest bila alarmantna, Vučić nije zaustavio miting. Naredio je samo "podizanje borbene gotovosti vojske".

Šta konkretno znači podizanje borbene gotovosti? Da li vojska treba da čuva srpsko-kosovsku granicu? Ili treba da udje na teritoriju Kosova i da tamo ispuni obećanje koje je AV dao kosovskim Srbima da će ih Srbija štititi? Nisam shvatila da kosovske snage nameravaju da predju tu granicu i da ugroze srpsku teritoriju.

Za to vreme, oko deset hiljada kosovskih Srba upravo je pristizalo u Beograd. Prevozili su ih kosovski autobusi.

Odmah su se na tu temu oglasili i belosvetski posrednici i dušebrižnici, da obaveste javnost o svojoj zabrinutosti i "ukorili" Kurtija zbog pokušaja preuzimanja vlasti u četiri sporne opštine na severu kosova. Isti ti posrednici i zaštitnici kosovske države smatrali su legitimnim krnje izbore za gradonačelnike.

A sve je počelo ovako: 

Vučić je naredio kosovskim Srbima da izadju iz svih institucija, da podnesu ostavke, povučena je srpska policija, jer je na red došla tema "tablice". Pre toga, podsećam, predato je više od polovine ingerencija i zajedničke imovine novoj državi na Balkanu.  Postavljene su barikade,Aljbin Kurti je poslao svoje snage, došlo je do usijanja.... pa su zaštitnici posredovali da se požar (privremeno) ugasi.

Osmani je raspisala izbore za gradonačelnike opština gde su srpski funkcioneri podneli ostavke. Vučić je, opet, savetovao srpskom stanovništvu da se izbori bojkotuju. 

Iako su prošli u do sada nevidjenoj manjini, izbori su ipak priznati od istog onog sveta, koji je sada zabrinut. Izabrani su gradonačelnici iz reda albanskog stanovništva. I to je medjunarodna zajednica priznala.

Sada, kada je na red došlo preuzimanje vlasti, od onih koje su priznali kao legitimno izabrane, svi se prave ludi! Nisu očekivali da će se, posle priznavanja izbora, dogoditi i preuzimanje dužnosti???

Ko ovde koga laže? Ko se, s kim, o čemu i kako dogovorio?

Teško mi je da poverujem, ali je vrlo čudno da se taj kosovski cirkus dogadja u isto vreme kada i Vučić organizuje svoj beogradski stranački CIRKUS NADE. 

------

A na tom stranačkom cirkusu, kojem "Gospod", izgleda, nije bio baš naklonjen, jer je neprekidno pljuštala kiša (iako su vernici dan pre toga na litiji sve činili da ga umilostive). Ipak, u prvim redovima vidjen je Simo Spasić, ludilo - od organizacije, konfuzni govori...

Laza Ristovski, glumac, jedan od retkih koga Darko Glišić nije targetirao, najavio je i mogućnost druge alternative, krvavog rešavanja spora.

Preskočiću neke nebitne govornike izmedju. 

A onda je za govornicu izašao ON. Aleksandar Vučić.

Bacio je kišobran, počeo minutom ćutanja za ubijene u Ribnikaru i Mladenovcu. Malo neobično da se veći deo mitinga održava, a da se minut ćutanja održi tek na početku Vučićevog govora, koji je bio poslednji govornik na skupu. Koliko pamtim, uvek se taj čin saosećanja obavlja na početku dogadjaja!

Dalji govor je bio “s brda, s dola”! Izbezumljeno lice AV pokazalo je njegovo raspoloženje i "oduševljenje", ponavljao je sve fraze koje su i vrapci, (kojih je u Beogradu sve manje, kao i gradjana u Srbiji), naučili napamet.

Malo je "preradio" i čuvenu Miloševićevu rečenicu: VOLIM I JA VAS! dok se pokisli i umorni, u velikom broju prinudno privedeni narod, pod sve jačim pljuskom razilazio. Videćemo koliko će se povećati broj pacijenata sa upalom pluća.

Završio je svoju besedu, kako je i počeo - rasuto, konfuzno uz više puta ponavljanu izjavu ljubavi da ih (okupljene) sve mnogo voli.

Svi su, a verujem i Vučić, jedva čekali kraj cirkusa, da se spasavaju kako ko ume. Plato ispred skupštine neuobičajeno brzo, opravdano je ispražnjen.

Iz onoga što se čulo sa grandiozne bine, ne može se zaključiti NIŠTA! Jedino je bilo jasno ponovljeno obećanje Vučića da više od subote, 27. maja, neće biti predsednik SNS.

“OD SUTRA NEĆU BITI PREDSEDNIK SNS...OD SUTRA ĆU BITI PREDSEDNIK SVIH GRADJANA SRBIJE!”

Prethodni jedan i po mandat bio je predsednik samo jednog, stranačkog dela Srbije, a to je 700 hiljada SNS-ovaca!?

Ko može da poveruje u bilo šta što je Aleksandar Vučić juče izgovorio? Pozivao je opoziciju na razgovor, sa pretnjom da "do kraja svog života" neće potpisati prelaznu vladu. Znači li to da on namerava da doživotno vlada Srbijom?

Sad, posle svega, situacija je još konfuznija, neizvesnija, ludja... Više niko ne može sa sigurnošću da predvidi šta nas još čeka.

Jedino je sigurno da ćemo morati još da šetamo!

Kuda ide Srbija?

"MOGLI STE, ŠTO NISTE?" (ILI KAKO VUČIĆ RADI PROTIV KOSOVSKIH SRBA?)

Sećate se,verovatno, onog vica o Lali, kome su na letovanju tražili da plati saunu, frizerski salon, masažu.... i još niz usluga koje nije koristio. Kada se pobunio i odbio da plati, odgovor je bio: "Mogli ste, što niste!"

Aleksandar Vučić i njegov potrčko zadužen za Kosovo Petar Petković, pozvali su Srbe da bojkotuju izbore u četiri severne opštine, gde su oni većinsko stanovništvo. To je nastavak iste, pogrešne politike koju vode godinama.

A, šta Vučić nudi srpskom stanovništvu, umesto integracije u, priznali ili ne, samostalnu državu Kosovo?

Ništa!

Osim našeg budžeta, koji inače razbacuje kako mu padne na pamet!

Sve što je, od početka vladavine Aleksandra Vučića, do sada uradjeno, bilo je veoma pogrešno. Nije, naravno, bilo uspešno ni ono ranije, posebno u vreme Miloševića, kada je zvanično potpisana kapitulacija i kada je srpsko stanovništvo, vojska, policija... sve izmešteno iz bivše srpske pokrajine. Moram da podsetim, da je aktuelni lider Srbije i tada bio vlast. Takodje, i njegov koalicioni partner Ivica Dačić! 

Šta se od njih moglo očekivati osim da nastave Miloševićevu gubitničku politiku. 

Zamajavali su (i još to čine) gradjane Srbije, kosovske Srbe, medjunarodnu političku elitu, obećanjima da će rešiti kosovski problem. Izbacivali su parole: "ne damo Kosovo!", 5:0, "Kosovo je Srbija!... i tako "palili" i podgrevali neobavešteni narod da će KiM vratiti u sastav Srbije. Onima van naših granica obećavali su sasvim drugačije rešenje, koje se, korak po korak, uspešno ostvaruje. 

Od "ne dam Kosovo", "nisam ništa potpisao"... išlo se, polako, sa predajom jednog po jednog segmenta srpske državnosti. Sva obećanja su bila privremena, bilo je važno odložiti krizu, pa, dalje cemo videti... 

Uz saglasnost Beograda, kosovski Srbi su izlazili na izbore, ušli u skupštinu, vladu, pravosudje... policiju... Polagali zakletvu na kosovskom ustavu... A onda je zapelo sa tablicama na automobilima članova Srpske liste. Ta karika je izgleda bila najvažnija Vučićevoj filijali. Usledile su barikade, povlačenje iz institucija, izlazak i teatralno svlačenje iz kosovske policije... 

Nemam nikakve iluzije, ni očekivanja od kosovskih vlasti. Naprotiv, očekujem da će i dalje da se obe strane spore i da će "dva jarca na brvnu" nastaviti rvanje, sve dok obojica ne padnu u potok. Ali, "otac nacije", vrhovni komandant i dr. ne može da vodi impulsivnu politiku kako mu padne na pamet, ili kako je kad raspoložen. Ili možda zavisno od toga koliko vina je konzumirao kog dana...

Predsednik može i mora da vodi politiku u skladu sa interesima države koju vodi i Ustavom na kome se zakleo. Ne sme da bude nikakvih "izleta" van tih ograničenja! Pa, u skladu s tim, moraju da budu i obećanja i koraci koje preduzima!

Osim Srpske liste, srpski gradjani koji žive na Kosovu, izgleda da su manja briga srpske vlasti. Nezvanično, ali pouzdano, stižu informacije da se ogromni novac, koji se izdvaja iz našeg budžeta za finansiranje Srba na Kosovu, uglavnom troši i zadržava na severu i da njime raspolaže Vučićeva ekspozoitura u Severnoj Mitrovici. Da, praktično, ostali nemaju od našeg novca velike vajde.

Dakle, za status Srba na Kosovu, svejedno je da li će izaći na izbore u četiri opštine na severu. Oni će biti priznati. A Vučićeva obećanja da ih neće ostaviti "na cedilu" verovatno će biti opet iskorišćena za bogaćenje manjeg broja politički odanih pojedinaca. 

Produžavanje agonije u kojoj žive već 24 godine, izgleda da je jedini cilj. Važno je odložiti problem. 

A moglo je sve da se reši. Da čitave generacije decenijama ne žive u strahu i neizvesnosti.

Nepriznavanje realnosti da na teritoriji KiM, osim Srba, žive i drugi, a većinom Albanci, je činjenica koja se praznom pričom ne može poništiti. 

I, kao u lošem braku, niko nikoga ne može da natera na zajednicu, ako druga strana ne želi. 

Vučić, koji negira državu Kosovo, u svakom svom istupanju govori samo o teritoriji i "našem narodu"! A Albanci i ostali - osim Srba - nisu naši? I, što je najgore, vešto uspeva da ubedi gradjane Srbije da je to odbrana srpske teritorije! i srpske drzavnosti!

Vreme je za osvešćivanje! Što pre se prizna realnost, koja, svidjalo nam se ili ne, jeste da Kosovo više ne pripada Srbiji, agonija UGROŽENOG NARODA će se brže rešiti.

U pamet se, ljudi! Bolje je da živimo kao dobre komšije, nego da stalno strepimo od medjunacionalnih obračuna kao posledice obostranog širenja mržnje. 

I još nešto: da se, sa obe strane političkih barikada, utvrdi ko su zločinci, a ko nevini. I da se ovi prvi privedu pravdi! Da bi većinski, nedužni deo stanovništva, bez obzira na nacionalnost, mogao da živi i diše slobodno!

Nije to ni mali, ni lak posao. Ali, što se pre počne, brže ćemo doći do rešenja.

Državna politika je ozbiljan i veoma odgovoran posao! 

A ozbijnu politiku mogu da vode samo ozbiljni i odgovorni ljudi!

LAŽI ANE BRNABIĆ (i OSTALIH SNS-OVACA)

 Nisam mogla da verujem šta slušam i gledam dok je Ana Brnabić govorila na jednoj od SNS televizija, da su o kultu ličnosti Aleksandra Vučića i priredbama u čast njegovog rodjendana, izveštavali "samo Šolakovi mediji" N1, Nova S i list "Danas". Prvo što mi je palo na pamet je da ona i njen tim i ne čitaju drugu štampu, ne gledaju i ne slušaju druge medije, jer i nema potrebe za kontrolom programa koji su sami kreirali.

Lično sam o tom "trandebalu" saznala iz više provladinih medija!

INAČE, ANA BRNABIĆ JE LIČNO U SVIM SVOJIM NASTUPIMA PRED, NA DAN I POSLE VUČIĆEVOG RODJENDANA, USHIĆENO PODSEĆALA NA TAJ "praznik"!

Danima sam očekivala da se premijerka Brnabić IZVINI zbog dezinformacije. Ili bar da slavljenik Vučić pojasni, izmisli... ili bilo šta kaže na tu očiglednu "dezinformaciju".

Medjutim, do danas se to nije dogodilo. A, sva je prilika i da neće!

U medjuvremenu sam doživela još jedan (dez)informativni šok. Aleksandar Vučić je izjavio da je on IZGRADIO hram svetog Save! I ni trepnuo nije, nego je pojasnio ponavljajući da nije reč o dovršavanju, nego igradnji hrama, koji je NJEGOVO DELO! 

Vučićeva desna ruka Darko Glišić, na pitanje o uvredama gradonačelnika Beograda Šapića na račun Roma, kaže da to nije pročitao!?  Da je nekim slučajem upitan o nekom skandalu opozicionara, bio bi munjevito obavešten i spreman za komentar i osudu. Cak bi brzopotezno pljuštala saopštenja za javnost!

Neverovatno je koliko ta SNS skupina, prevodjena Vučićem i Brnabićkom ima debeli djon umesto obraza!

Neko će sigurno reći da ovde nema mesta čudjenju. I da nije prvi put. 

Tačno je, oni redovno lažu!!! 

A kada ih uhvatimo u prevarama i lažima oni čak ni da pocrvene! 

NASTAVLJAJU PO OPROBANOM SCENARIJU!

ALI, LJUDI, ŠTA JE SA VAMA? ŠTA JE SA NARODOM KOJI NE VERUJE SVOJIM OČIMA, NEGO NJIHOVIM LAŽIMA?! 

KAKO SE OVAKVIM LJUDIMA MOZE VEROVATI KADA, NAPRIMER, GOVORE O INVESTICIJAMA? ILI O SPORAZIMU O KOSOVU?

PROBUDITE SE, GRADJANI, MINUT JE POSLE 12!!!

MOJ PRVI OSMI MART

Da bih nastavila školovanje, pošto moji roditelji nisu imali dovoljno novca za nas četvoro, zaposlila sam se u jednom preduzeću za rudarska i geološka istraživanja početkom 1964. godine. Mesec dana kasnije, sindikat firme obeležio je OSMI MART - MEDJDUNARODNI DAN ŽENA.

Sindikalci su nas pozvali u konferencijsku salu da nam čestitaju i uruče poklone. Prilazim već zagušenim vratima, a u dugom redu stoje brojne ugledne dame - u svetu proslavljene stručnjaKINJE, čekaju da im čika Radojko, predsednik sindikata pruži ruku. U vrhu konferencijskog stola velika kartonska kutija, u njoj gomila maramica. Pored, takodje, ista kartonska kutija, sa minijaturnim "bombonjerama",  kutijicama u kojima su upakovane po cetiri raznobojne bombone.

Slika prilicno tužna, iako se Čika Radojko, rudarski invalid rada, skockan, crno odelo, bela košulja, tufnasta leptir mašna, dostojanstven, nasmejan..., trudi da svakoj DRUGARICI lično čestita uz obavezni poljubac i stisak ruke. 

Umesto da stanem u red, odlučila sam da se vratim u svoju kancelariju. 

Svečanost je ubrzo završena. 

Bio je kraj nedelje. 

U ponedeljak dolazim na posao, a omah za mnom ulazi Čika Radojko. Opet uparadjen, svečan, dobro raspoložen. 

- Došao sam da tebi, MLADA DAMO, lično čestitam i uručim poklon koji nisi primila zajedno sa ostalim drugaricama! 

Bila sam malo zbunjena. Kancelarija se ubrzo napunila posmatračima, jer se već proširila priča da sam ja ignorisala njihov trud.

Malo sam se zbunila.

- Hvala, Čika Radojko.... 

A iza njega se već čuju blaga gunjdjanja žena, koje su se, kako su mi kasnije pričale, osećale malo postidjeno...

Stiže i direktor, dr nauka, partijski funkcioner, koji je već bio obavešten o dogadjaju.

Biranim rečima me prekoreva što iskačem iz šablona. 

Pita: 

- Mislite li da ste Vi iznad svih ovih uglednih drugarica koje su ispoštovale trud i pažnju prema svima vama?

Mene već hvata bes. 

- Ne, druže direktore! Ja samo nisam videla sebe u tom dugom redu... a imala sam i neka posla...

- A šta biste Vi želeli? - nastavlja on, već crven u licu.

- Pa, za početak, da me Vi ne preslišavate zbog toga što ne želim da stojim u tom redu! I da odlučim sama... I još ponešto... da to bude moj izbor, a ne obaveza. Hoću da svi dani u godini budu moji, a  ne samo Osmi mart!

- E, za to ćete se načekati!

JOŠ ČEKAM!!!

GODINA UBIJANJA I RAZARANJA, KOJE SRBIJA TOLERIŠE!

 Pre tačno godinu dana Putin je započeo svoj krvavi pir na teritoriji susedne suverene države Ukrajine. Čitav svet se solidarisao sa ugroženim Ukrajincima, osim Srbije, koja je ostala usamljeno ostrvo, oaza za rusku politiku i političare. Brojni gradjani Ukrajine, ali i Rusije, masovno su se preselili kod nas. U mojoj zgradi stanuju dve ruske porodice, a samo u Beogradu ima ih više desetina hiljada.

Mračne prognoze i pretnje Aleksandra Vučića da ćemo gladovati, smrzavati se, da nas čeka pakao zbog rata koji je on već proglasio svetskim, donekle su nam se ostvarile, ali ne zbog ruske agresije na Ukrajinu, nego zbog Vučićeve agresije na svoje gradjane. To, nažalost, nije ništa novo. Svi koji su bar delimično pratili šta nam se dogadja, shvatili su da su naši problemi domaći, a ne svetski.

Problem je NAROD! 

Narod koga je lako prevesti žednog preko vode, bezrezervno podržava sve manipulacije i podvale koje mu servira vlast. Tako nam se dogodilo i da veliki broj, istraživači beleže  preko 80 odsto gradjana, podržava ruskog diktatora, koji Ukrajini radi sve ono što je nama radio NATO 1999. godine. Podržava  zločine! Sve pod parolom da će Rusija biti na strani Srbije, kada dodje trenutak(?)

Za narednu nedelju planiran je sastanak u Briselu, na temu Kosova, gde će "dva jarca na brvnu" ukrstiti rogove. I u Srbiji i u svetu, s pažnjom se očekuje ishod, a neki analitičari najavljuju medjusobno priznanje Srbije i Kosova.

Šta znači to priznanje za narod Srbije i Kosova? Kome će od toga biti bolje? 

To što će, možda, Vučić i Kurti biti naterani na "dogovor" ne verujem da će nekome doneti sreću i mir.

A, da je pameti, sve bi moglo da se bolje reši. Veoma je važno SHVATITI realnost! 

Nisam sigurna da će Srbi i Albanci, čak i kada se potpiše "prinudni mir" (citiram koleginicu Ljubinku Milinčić), stvarno biti spokojni u onim delovima Kosova gde se konflikt stalno podgreva i podstiče od aktuelnih lidera. 

Mnogo je bolje da živimo kao dobre komsije, nego kao posvadjane jetrve u istoj, svekrvinoj kući.

Ali, to mogu da postignu samo ZDRAVI, DOBRINAMERNI I MUDRI LJUDI.

Ruski atak na Ukrajinu je najbolji primer da rat ne vodi ničemu. 

 Nisam sigurna da pomenuta dvojica lidera ne razumeju situaciju i da njihova tvrdoglavost proističe iz nerazumevanja, Naprotiv! Obojica, umesto razuma, u glavi imaju predizborne kalkulatore, jer, posle ovoga, slede izbori! A glasače je najlakše prevariti podmetanjem nacionalnog pitanja i predstavom da je ono ugroženo.

Možda bi najbolje za sve bilo da se ova dva jarca sa brvna malo spuste u vodu, da ohlade glave!

Ko iz srpske vlasti bude razmišljao hladne glave, biće mu bar malo neprijatno, postideće se, što danas na maršu za mir u Beogradu nije bilo nijednog predstavnika aktuelne vlasti!

Ja se stidim što nam takvi ljudi vode državu!

KO STVARNO UGROŽAVA PREDSEDNIKOVOG PRVOG SINA DANILA?

 "Ja Srbiju volim više nego svoju decu!" - izjavio je nedavno Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.

Narednih dana nizale su se izjave, medju kojima i ona da je Danilo Vučić ove godine OSMI PUT išao na proslavu dana Srpske, po svojoj LIČNOJ želji i volji.

Često se u štampi pojavljuje ime prvog predsednikovog sina. Moram da priznam da sam uvek to čula ili pročitala isključivo od Vučićevih saradnika i partijskih podanika. Uvek to ide kao eksplozija odbrane Danila, kada su u pitanju važni, skoro sudbonosni dogadjaji za budućnost, pa i opstanak Srbije. A te bučne izjave, pre svih Ane Brnabić i donedavno Aleksandra Vulina, a zatim i čitavog čopora SNS-ovaca, narodnih poslanika ili članova užeg rukovodstva stranke, koji se na tviteru javljaju u funkciji botova, osudjujući ono što cemo čitati tek narednih dana, kao reakciju na njihovu buku, predsednik-otac ne smiruje, nego razbuktava.

Bilo bi važno da utvrdimo o čemu se ovde zapravo radi. 

Prve dve rečenice ovog teksta mi odzvanjaju jezivo i ukazuju da je 24-godišnji Danilo Vučić "džoker" pogrešno (zlo)upotrebljen u partijskoj političkoj propagandi, nažalost, od strane svog oca i njegove ekipe. Da li namerno, ili slučajno, tek bi trebalo da se razmisli, ali svakako lansiranje prvog sina Srbije polazi upravo iz tima njegovog oca.

Da se vratim na izjavu da su predsedniku Srbije njegova deca u drugom planu. Meni kao roditelju to ne zvuči normalno, a ni moralno. Čak ne zvuči ni istinito, već kao zloupotreba u funkciji pridobijanja podrške javnosti.

Kako se osećaju njegova deca kada ovo slušaju ili čitaju? Priznajem, meni je moje dete važnije i od mene same! I, sa tog aspekta, sumnjam da je to što Vučić izjavljuje tačno. Već sam pisala da mi je jedan ugledni Amerikanac davno, pred njihove izbore, rekao da onaj ko zapostavlja porodicu, decu, ko vara suprugu... taj nije u stanju da vodi državu. Sklona sam da tu činjenicu shvatim veoma ozbiljno. Ko nije u stanju da sačuva porodicu, neće moći ni državu. 

Deca koja su ocu u drugom planu, iza političke funkcije, imaju mnogo razloga da budu frustrirana. Možda iz toga potiču i sve ostale priče vezane za prvog sina Srbije? Možda!? 

Danilo Vučić je rastao, kao i ostala deca u Srbiji, u vrlo turbulentnom, nesrećnom vremenu. Ni porodične prilike nisu išle na ruku tinejdžeru da izgradi sopstvenu stabilnost i samopouzdanje. Jer, u toku odrastanja i formiranja ličnosti ni on nije bio poštedjen trauma.  Kada se tome doda razvod roditelja, koji takodje ostavlja teške traume na decu, onda se ozbiljno mora razmisliti pre nego što se uzmu u razmatranje postupci, pa i greške deteta, koje je samim rodjenjem javna ličnost (predsednikova deca su rodjena kao javne ličnosti), da li su za probleme odrastanja odgovorna deca ili roditelji?

Druga Vučićeva izjava, da Danilo, po svojoj želji i svojevoljno, već osam godina ide na proslavu dana Republike Srpske, još je opasnija. Pre osam godina, dečko je imao samo 16 godina. Maloletnik, za koga su po zakonu odgovorni roditelji! Da li je predsednikov sin mogao u to vreme, kada je tata bio premijer, da o tome odluči sam? Ili je prepušten sebi, jer je otac imao preča, politička posla? Hocu da verujem da je majka, koja je u medjuvremenu, nažalost, preminula, pokušavala da dete usmeri u dobrom pravcu, što u poznatim uslovima, nije bilo lako. Teško je biti sin predsednika države, čak i kada je besprekorno, savršeno stabilno i jako dete. 

Zato, sve mi izgleda da je Aleksandar Vučić najodgovorniji za probleme koje sada živi njegov prvenac. Bilo da ga je zapustio, zanemario, ili svesno upotrebio u svojoj kampanji za dolazak i opstanak na vrhu srpske vlasti. 

Osim Danila, Vučić ima i odraslu, punoletnu ćerku, studentkinju, za koju, na sreću, nismo do sada čuli ništa slično onome što se piše i priča o njenom starijem bratu. To nesumnjivo ukazuje da je pristup i odnos oca presudno uticao na razvoj i sazrevanje sinovljeve ličnosti.

Za razliku od Milice, koja je bila sjajan djak i, kako čujem, odličan je student, Danilo se ne može pohvaliti ni uspešnim školovanjem. Nije problem da on radi i teške fizičke poslove, ali je čudno, da ni on, ni roditelji, nisu imali veće ambicije u pogledu njegovog odrastanja i školovanja. 

Verovatno zato što je prepušten sebi, birao je sam i društvo, što je u zbunjenoj Srbiji takodje velika mogućnost da se pogreši. Valjda zbog toga, nesrećni Danilo je često vidjan u društvo problematičnih ljudi koji pripadaju kriminalnom miljeu. I na te pojave, Aleksandar Vučić je pogrešno reagovao. Umesto da se zabrine i angažuje u vraćanju na pravi put, on je svog sina branio na neadekvatan, svadjalački način, optužujući one koji to vide, umesto da ga odvoji od lošeg društva. I, kao "najbolji student prava" svojim primerom uputi dete u pravom smeru.

Dobrim delom za javno prozivanje Danila Vučića, odgovorni su i Vučićevi najbliži saradnici, saborci, partijski drugovi i ostali podanici. Ne mogu da verujem da niko od njih nije mogao, želeo, smeo... da mu ukaže da nije normalno da se dečko od petnaestak godina vidja u sitne noćne sate na problematičnim splavovima, uz lično službeno obezbedjenje kobri!

Sva deca se radjaju čestita, nevina... Sve ono što kasnije, odrastanjem primaju, formira njihovu ličnost.  Zato je veoma važno u kakvom okruženju žive, a posebno u kakvoj porodici.

Pa, zar niko iz familije Vučić nije primetio kako dogadjaji utiču na odrastanje prvog sina, prvog unuka, prvog bratanca...? Svi u porodici su odgovorni za ono što su morali da vide, a nisu! Ili što su prećutali!

Zato, pre nego što se bilo ko, a posebno novinari, uključe u analizu ličnosti i ponašanja Danila Vučića, treba najpre da pogledaju sve okolnosti. I taj mladić, kao i svi ostali, ima pravo da odrasta normalno. A, očigledno, njemu se desilo suprotno.

Nije kasno da se Danilo, koji se najgrublje upotrebljava u političko-propagandne svrhe sa svih strana, vrati na pravi put. Sad, kao odrastao čovek, i sam bi trebalo da razmisli. Ali, poremeceno društvo oko njega treba da prestane da ga koristi po potrebi propagande.Verujem da tada ni politički protivnici neće taj adut koristiti protiv njegovog oca.

Najgore za Danila Vučića bilo bio da zauvek ostane samo sin predsednika Srbije. Očeva funkcija je prolazna!

 

 

30 GODINA OD VELIKOG PROGONA IZ RTS-a!

 Trećeg januara 1993. godine zvanično je započelo proterivanje nepodobnih novinara i ostalih medijskih radnika iz Radio-televizije Srbije. 

Tog jutra, svi mi, koji smo stavljeni na tajni spisak nepodobnih i nepoželjnih, po nalogu Milorada Vučelića i Dragoljuba Milanovića, onemogućeni smo da udjemo na svoja radna mesta. Saopštenje da više ne radimo i zabranu ulaska, dobili smo od portira u Takovskoj 10.  Oduzimali su nam propusnice, nismo mogli da udjemo čak ni da pokupimo lične stvari koje su nam ostale na dotadasnjim radnim mestima.

Nas 1.003 smo tako postali "tehnološki višak". Sa nama i čitav nezavisni sindikat! U isto vreme, noseći fascikle i ostali pribor za rad, ispred nas su šetali novi kadrovi, sakupljeni "s koca, s konopca", koji su čekali da zauzmu naša mesta, jer su, kako smo čuli, bili "veće patriote" od nas. Uglavnom su to bili došljaci iz Hrvatske i Republike Srpske. Medju njima, što je najgore, najmanje je bilo profesionalaca. Frizeri, kelneri, vozači.... odjednom su postali novinari, komentatori... "stručnjaci" za radio i televiziju, koji su brzopotezno naučili da čitaju zadate tekstove. Jer, mi prognani smo bili protiv rata, a oni su došli sa ratnih područja.

Pisana rešenja o udaljenju s posla deljena su kasnije u toku januara i februara. A i za to smo mogli da udjemo samo do pisarnice.

Kad sam dosla na red kod portira koji je sprovodio Vučelinu odluku, rekao je da mora da mi oduzme propusnicu. On lično se osećao malo nelagodno, jer je bio pacijent mog muža... Ali, naredba je morala da se izvrši.

- E, ne dam! dreknem glasno, i odjednom nastaje tajac. Svi se okreću prema meni, gledaju, ne shvataju. - Na propusnici je moja fotografija, a ja fotku poklanjam samo sa posvetom i to onome kome ja odlučim. 

- Žao mi je, gospodjo, ali, ja naredbu moram da izvršim!

- Da li ćeš da mi je nasilno otmeš?

Ćutao je. A onda se okrenuo i nastavio sa "poslom", sa ostalima koji su čekali. Medju nama su bili Nikita, Miša Kovač, Milica Lučić Čavić, Zoran Luković... i druga brojna poznata lica sa RTS ekrana.

A onda ga ja pitam da li mogu da udjem do svog stola, da bih uzela lične stvari. Kažem: ostale su mi neke knjige, šal, cipele... (koje sam ostavila kao rezervu da ne provodim ceo dan u čizmama).

- Ne možete! Žao mi je, gospodjo! I brzo se okrene prema masi koja zbunjeno stoji u holu i čeka.

- Ok! Nema problema! Molim vas, poručite Vučeliću da moje knjige poklanjam biblioteci, a cipele dajte Ljiljani Milanović, supruzi mog glavnog urednika Dragoljuba Milanovića! Dobro će joj doći. 

Tako je moja propusnica ostala kod mene. 

Narednih dana smo se mi proterani okupljali na platou ispred ulaza u Takovskoj. Svakoga dana bilo nas je sve manje... Naše kolege koje su ostale unutra, prolazile su pored nas užurbano, praveći se da nas ne vide. Jedna koleginica, pravnica, rekla mi je: molim te, od danas se ne poznajemo. Izvini, moram da čuvam svoju kožu. 

Narednih godina i oni su, jedan po jedan, izbacivani tiho, kao statistički brojevi.

 Jedini nam se pridružio pokojni Nebojša Popović, sjajni filmski kritičar, ljudina, koga nisu proterali s nama.  Bio je uz nas sve dok nismo i sami odustali od okupljanja.

U to vreme bilo je slobodnijih medija više nego sada. Držali smo konferencije, slali saopštenja, proteste... Obaveštavali domaću i svetsku javnost. Držali smo pažnju naroda. Jer je još bilo neporobljenih redakcija. NTV Studio B, Borba...Radio Index, B92... Osnovali smo NUNS, Medija centar. Stizale su nam podrške iz čitavog sveta.

Posle 5.  oktobra, Nenad Ristić, kao privremeni v.d.direktora, javno nas je pozvao da se svi vratimo na posao. Poziv je bio stvaran, ali tesko ostvariv. Jer, oni koji su ostali na poslu, koji su preživeli i nas i promene, čvrsto su se držali svojih pozicija u strahu od naseg povratka.

Trideset godina kasnije, stanje u medijima je neuporedivo gore. Nema više slobodnih, nezavisnih medija. Postoje samo produžene ruke vlasti. Osim onih poput N1, NovaS, Danas...koji su pod neprekidnom "pažnjom"  predsednika Srbije lično i svih njegovih agentura i ispostava. 

Neki naši saborci su se uspešno prekrcali na drugu stranu. I dobili značajne pozicije i privilegije. Medju njima je i sadašnji generalni direktor, penzioner Bujke - Dragan Bujošević.

Od nas hiljadu, mnogi više nisu medju živima. Veliki broj ih je u belom svetu. Moj drug Laki se skućio u Vankuveru, Cale na Novom Zelandu.... 

Na jednu privatnu televiziju vratio se Komrakov, a društvo mu pravi jedan od tadašnjih perjanica slobodnog Studija B, Zoran Ostojić. 

Iako u poznim godinama, Vučela i dalje "pali i žari". Dragoljub Milanović uhlebljen je u Agenciji za zaštitu životne sredine. Od kada je on tamo, Srbija je, iz godine u godinu sve zagadjenija!

Jedan moj saborac iz tog vremena mi kaže da smo DŽABA KREČILI!

Ja mislim da nismo. Ipak, priznajem da smo USPEŠNO NAZADOVALI.

Gradjanima Srbije, izgleda, i nisu potrebni slobodni mediji i istinite informacije. 

Izgubili su nadu.