UVEK UZ VETAR! PA, NEK' KOŠTA ŠTA KOŠTA!

Davno, na samom pocetku mog rada, kada je Komunisticka partija odlucivala o svemu, kada protesti i strajkovi nisu bili ni zamislivi,a kamoli ostvarivi, desilo mi se prvo isterivanje pravde. Direktor, narodni heroj, poslanik u Saveznoj skupstini, sa autoritetom i zaslugama koje su tom vremenu i nivou bile primerene, dobio je za službenu upotrebu,kao važan kadar, "Fiat 1800" -  limuzinu kakvu sam samo tada videla i nikad više. Moj drug iz omladinske organizacije bio je njegov licni šofer, a šoferov rodjeni brat sekretar komiteta Srebrenice.

I direktor, inače dobar čovek, odobri mom drugu Ahmedu  da isproba auto. Ovaj pravo u Tuzlu, da obidje devojku. I desi mu se maler. Negde pred sam cilj, žureći da što pre vidi dragu, sudari se s teskim kamionom. Srećom, prošao je bez ogrebotine. Ali je od limuzine ostala samo gomila lima. Nije se moglo prepoznati da je to samo minut pre bio auto za divljenje i ponos.

Iako je iste večeri  direktor, u dogovoru sa  bratom-sekretarom partijskog komiteta, naredio da se o tome ćuti,(sada se to zove državna tajna), sledeceg dana vest je ipak procurila. Ali, svima nam je bilo najvažnije da je naš drug živ i zdrav.

Popodne je održan redovni sastanak omladine, kojem je, kao i uvek, prisustvovao i direktor. Da slučajno ne zastranimo, ne zabrljamo. Pricalo se o politickoj situaciji, o planovima i obavezama, o pripremama za odlazak na radne akcije - gradio se autoput "Bratsvo-jedinstvo".

A meni ne da djavo mira. Uz iskreno zadovoljstvo sto je naš drug preživeo i što je tu sa nama, pitam: ko će da plati štetu?

Nastade muk u sali. A ispod prozora, gde se nalazila radnička menza, i upravo bila pauza za ručak, prolomi se aplauz. Rudari su čuli moje pitanje. Laknulo im svima što sam prva primetila da je car go!

Ahmed ćuti, iznenadjen, neprijatno mu. Direktor pocrveneo, pa pobeleo, traži čašu vode... a aplauz rudara traje....

Onda se direktor pribra i poče da muca... Sastanak se prekide.

Stižem kući, a moj otac, inače direktorov ratni drug, već obavešten da ja PRAVIM CIRKUS. Zamalo da dobijem batine.

Stvar sa autom je zataškana posredstvom sekretara komiteta. Ali, ja nisam prošla nekažnjeno. Iako mi je tarifni pravilnik odredio platu, direktor mi je prepolovio.

Upornost i smelost kakvu imaju samo sedamnaestogodišnjaci,a ja sam upravo napunila 17,  niko nije mogao da zaustavi; da me spreči da isteram pravdu. Presavijem tabak i sama napišem tužbu sudu, zbog smanjenja plate. Naravno, razglasim svima da idem na sud i da cu, kad dobijem spor, novac koji mi isplate dati u fond za decu Bijafre, jer se u to vreme vodila humanitarna akcija.

Dan za kad je zakazano sudjenje hladan, siv....mraz.Ja krenem pešice - samo 12 kilometara. Usput me stiže fijaker koji vozi advokata-zastupnika preduzeća,protiv moje tužbe. I, čika Moma (advokat) me poveze. Usput se šali: vidi kakva si, smrzle ti se ruke a hoćeš da se parničiš. Rano si počela....

Udjemo u sudnicu kao protivničke strane. Čika Moma se protivi tužbi po dužnosti, ali ne negira da pravilnik mora da se poštuje. Sudija Boža, očas posla, presudi u moju korist.

Kod kuće opet problemi. Direktor Mile opet zvao mog oca. Ali ja ne odustajem.

Primim razliku plate po presudi i, na opšte iznenadjenje male varoši, u kojoj se za pet minuta sve sazna, odem u poštu i uplatim pomoć za Bijafru. E, na to direktor tek poludi. Kaže, nikad nije video tako "tvrdoglavo dete".

Ja sam to obećala, neću da lažem! A on meni: mogla si bar deo da daš ocu, da popravi krov na kući koji prokišnjava.

I kaže mom tati: ova starija (to je moja rodjena sestra, zajedno smo počele da radimo u istom preduzeću) ti je zlatna! A ova mala veštica (JA!) će na robiji završiti. Ti i ja smo (on i moj tata) završili revoluciju, a ona bi da diže novu!

Direktor je bio u pravu. Kako tada, tako celog života! Uz vetar, koliko god da košta! Jedino  još nisam bila u apsu. Ima vremena!