Naša drama nije počela 9. marta 1991. godine, iako se taj datum uzima kao prekretnica u gradjanskom osvescivanju u Srbiji. Ta pobuna dogodila se kao posledica zloupotrebe medija u ostvarivanju političkih ciljeva. Rat je vec bio na vidiku, Jugoslavija se cepala uzduž i popreko. Iako je većina medija, kao i danas, bila pod državnom kontrolom, narod se izborio za višestranačje.
Tačno je da su neke ličnosti, koje su tada izbile u prvi plan,i sada na sceni. Izvestan broj njih je nestao, neki iz politike, a drugi iz života... Nezaobilazni učesnik političkih dogadjaja u Srbiji, koji je ostao isti, je NAROD! Isti onaj narod kojim se sve vreme manipuliše. Stasale su i nove generacije. Neko će se možda zapitati kako to novi, mladi ljudi nisu doneli nove ideje. Odgovor je jednostavan: moja generacija nije ispunila svoj moralni i gradjanski zadatak, odnegovala je novu - pogrešno!
A, kakav smo mi narod? Iz tih devedesetih pamtim čuveni odgovor jednog šumadijskog seljaka Vuku Draškoviću: 'ću da glasam za tebe kad pobediš! "Ako nisi sa mnom/nama onda si protiv mene/nas" - osnovno je načelo skoro svake vlasti.Ne postoji opcija da niste ni za prve ni za druge. Neke vladajuće garniture su to ispoljavale mirnije, civilizovanije... dok aktuelna vlast, demonstrira silu - veoma agresivno, osvetnički! Ne biraju ni sredstva, ni reči!
Svedoci smo svakodnevne zloupotrebe u želji da se politički protivnik ocrni, degradira, uništi... Ne biraju se sredstva! Od metalne štangle kojom je pokušano ubistvo Borka Stefanovića, paljenja i pucanja u ulaz kuće novinara Milana Jovanovića..., fotografisanja gradjana koji žele da odu sa mitinga A.Vučića u Pnčevu pre završetka njegovog govora.... Frapantna je drskost da su svi izvršioci nasilja nad neistomišljenicima pušteni iz pritvora, a da se ne zna da li će biti optuženi.
U svojim namerama da,po svaku cenu, nametne sebe kao nezamenljivog, ide se čak toliko daleko da se žrtvuju teško bolesna deca, dovode u smrtnu opasnost, samo da se vodja pokaže narodu kao veliki, milosrdan, osecajan - usred epidemije gripa i zabrane posete bolnicama, grli i ljubi dete u sterilnoj bolničkoj prostoriji. Posledice onoga što je u toj sterilnoj sobi ostalo posle njega, tek ćemo videti.
O rasipanju našeg novca više ne vredi trošiti reči. A kao prst u oko, postavljen je za čuvara našeg budžeta čovek za koga se vezuju najveće finansijske afere i skandali.
Amnestije za počinjena dela ne sme da bude ni za jednu političku garnituru kada su u pitanju zloupotrebe. Ipak, do sada niko nije završio u apsu. Sve se svelo na propagandu.
Da se vratim narodu. Neka mi ZAMERE svi koji misle drugačije, ali ja moram da glasno kažem da mi, kao narod, kao nacija, nismo dorasli za ozbiljan i težak zadatak sopstvenog oslobadjanja. Zašto bi nam se, inače, dogodilo da nas vlast, koja god bila, OVOLIKO PUTA PREVARI?
Kako je moguće da gradjani najčešće govore: SVI SU ISTI? Što implicira da nije ni potrebno, ni moguće nešto menjati.
Kako je moguće da ogroman broj najglasnijih "revolucionara" začas promeni stranku i ieologiju? i preleti tamo gde se nalazi agresivniji uzurpator i pljačkaš, koji bezočno obećava i zloupotrebljava? (Trebalo je da "neverne tome" sinoć prodju kroz Terazijski tunel oblepljen Vučićevim lažnim obećanjima). Ili da jedan od lidera, koji je aktivno učestvovao u petooktobarskim promenama, ostane 18 godina na vlasti, iako su se i iddeologije i partije nekoliko puta menjale?
Moguce je jedino, ako biračko telo, dakle, narod sve to PROGUTA!
Neki ljudi, kada se pomene potreba za promenama, odgovaraju pitanjem: a ko bi drugi? Znam one koji su to pitanje postavljali i kada smo šetali protiv Miloševića, pa su 'ladno, oberučke prihvatili Koštunicu. (Djindjića, istina, malo teže, jer ovaj narod ne voli ozbiljne promene). Zatim, Tadića, pa, trčeći Tomu Nikolića i, najzad, najpogubnije, masovno se prostrli pred AleksandromVučićem. Gde i sada, pognuto ali ushićeno kliču velikom vodji!
Svake subote, kada se vratim sa protesta, uvek isti ljudi, zovu me telefonom i iz svojih udobnih fottelja, ispred televizora, analiziraju najnovija okupljanja. Uvek sa pesimisticnom prognozom i očekivanjem da je na ulici bilo manje ljudi, i da će se protesti raspasti. Pritom postavljaju i nezaobilazno pitanje i primedbe: šta je uradila opozicija? Ali, ono što nam je uradio AleksandarVučić, zbog koga i jesmo na ulici, smatraju valjda normalnim, mada ni oni nisu zadovoljni.
Po njima, treba menjati, ali da to uradi neko drugi. I uglavnom prozivaju opoziciju, za koju nikada nisu glasali.Uvek pametuju i kritikuju, ocekujuci da naš (i njihov) problem reši neko drugi. Zaboravljaju osnovno načelo upravljanja državom, da zakone i politiku kreira vladajuća većina. A da kod nas, (što redovno gledamo u ddirektnim prenosima sednica parlamenta) opozicija NEMA baš nikakvu šansu da u dnevni red ugura ni najbolji predlog za opšte dobro, poput naknada za porodiljsko odsustvo ili zakona koji je predložila fondacija "Tijana Jurić".Vladajući poslanici sede u skupštini i PRIMAJU PLATE (ovo, kad je u pitanju opozicija, naročito potencira šef poslaničke grupe SNS), isključivo za to da bi glasali na zvonce predsednice.Ima medju njima i onih koji ceomanat nisu prozborili ini reč. Nemaju na umu da jednog dana i oni i njihovi najbliži mogu postati žrtve upravo tog propusta i nemoralne partijske poslusnosti.
O ČEMU OVDE OPOZICIJA ODLUČUJE? BILO BI DOBRO DA SVAKO KO POSTAVLJA OVO PITANJE, DOBRO RAZMISLI! A TAKODJE DA SEBE PRESLIŠA ŠTA JE SAM URADIO ZA SOPSTVENO I OPŠTE DOBRO!
Šta, dakle, kritičari očekuju od opozicije? Da im obezbedi udobnost, prava, privilegije.... za koje sami nisu ni prstom mrdnuli!
Genijalna Nadežda Milenković je za portal "Peščanik" osmislila slogan: Ako vam je dobro, onda ništa!
E, meni nije dobro, i zato sam na ulici! Ja sam večiti OPONENT VLASTI, a ne institucionalizovana opozicija sa članskom kartom bilo koje partije! I baš zato mislim da opoziciji moramo pomoći i dati šansu da ona pomogne nama u borbi do SLOBODE!
DA SLOBODU OSVAJAMO ZAJEDNO!
Takodje, mislim da je tamo mesto svima koji gundjaju, gladuju, tuguju i strepe šta će im aktuelni režim prirediti već narednog dana.
Ili da zaćute, sve dok ne prikupe hrabrost da nešto i urade!
