U mom komsiluku, u Podrinju, sa srpske strane Drine, živela je jedna velika porodica. Uživali su ugled u selu. Glava porodice, strogi matori namćor sa nekoliko dlaka na glavi, ali sa bujnim brkovima, bio je autoritet, ne samo u selu, nego u čitavom kraju. Bio je uvek rado vidjen gost na seoskim svetkovinama i proslavama. Kada on dodje na slavu ili svadbu, svi članovi domacinske porodice se uzmuvaju, svi bi da što bolje ga ugoste. A on, ćuti i pije rakiju, mrki pogled jedino upire u svoj štap.
Jednom takvom dogadjaju sam prisustvovala kao dete. Gazda Namćor sedi u čelu stola, ispred njega flasa prepecenice. Naslonjen jednom rukom na sto, a drugom na svoj štap. Domaćice donose razne djakonije, mi svi, gladni,čekamo da on počne, da bismo i mi jeli, jer smo jedva čekali taj dogadjaj, pošto u to vreme nije bilo hrane. Pogotovo ne tih slavskih specijaliteta, koje smo, u najboljem slučaju, vidjali, ili jeli, jedanput, dvaput godišnje.
A Gazda Namaćor ćuti. Uvrće desnom rukom brk, a levom doliva čašu.
Postidjeni domaćini shvataju da nešto nije u redu. Dolazi domaćin, snishodljiv, neraspoložen. Stidljivo pita:
- Gazda Tomo, ne služite se? Je l' nešto nije u redu?
- Ma, jok! Dobra ti je ova rakija!
- Pa ništa ne jedete?
- Ama, čoveče, čekam prasetinu. Praseću glavu!
- Domaćin slave odjuri i u trku donosi glavu pečenog praseta, u njušci jabuka, a okolo ljute prapričice.
- E, to! kaže Namćor, i kreće da tranžira uvo, po uvo...
Od tada, kada gazda Toma dodje na slavlje, pred njega odmah stiže praseća glava.
Gazda Toma je bio Solunac, njegova tri brata su ostavili kosti u Plavoj grobnici. Dok je prelazio Albaniju, negova žena je jedne noći zaspala i više se nije probudila. Ostalo je sedmoro dece. Kada se vratio iz velikog rata, ponovo se oženio, dobio još jednog sina. Živeli su svi zajedno i skladno sve dok se najstariji sin nije oženio. A onda su počeli problemi. Da bi dobio "svoj" deo imanja, sin prvenac se nije dvoumio da to izbori batinama.
Porodica se pocepala. Svako je vukao na svoju stranu. Iz jedne velike, skladne i složne porodice, nastalo je novih šest, dve ćerke su se u medjuvremenu udale. Sinovi su počeli da se svadjaju oko imovine, Više ni sud nije mogao da razmrsi probleme.
Ubrzo, gazda Toma je umro.Na sahrani se okupilo celo Podrinje.
Nekadašnji veliki ugled porodice se istopio... Šestorica braće postali su ljuti neprijatelji, niko ni sa kim više nije razgovarao. Deca su se stidljivo okupljala uz ogradu avlije, jer više nisu smeli da se druže kao nekad. I selo je krenulo sa intrigama i "dosoljavanjem".
Porodica se ubrzano osipala. Neki su umrli, drugi otisli u svet. Sada ih ima na svim meridijanima, medjusobno se i ne poznaju.
U selu je od citave dinastije, koja je, prema beleženju jednog od rodjaka, iz više generacija imala 152 potomka, ostala samo jedna starica, naslednica najmladjeg sina. Ostalih pet kuća Tominih sinova zvrje prazne. U nedavnom nevremenu grom je pogodio pomoćnu zgradu i ubio kozu koju je stara gospodja čuvala da ne bi morala da kupuje mleko...
Ne mogu da se otmem utisku da je sudbini ove velike porodice vrlo slična budućnost Srbije koja nestaje.
