USKRS

Na pocetku pedesetih godina proslog veka, negde odmah posle IB, u citavoj Jugoslaviji bila su teska vremena. A u mom selu je vladala bas velika glad. Moj otac je radio sam za nas sestoro - majka i nas cetvoro dece, - na izgradnji hidroelektrane Zvornik, koja je od moje kuce udaljena 38 km. Secam se kako je tada izgledala proja, koju vise ne mogu ni da pogledam. Ali, ni nje nije bilo dovoljno.
Mama je čuvala komad hladne, tvrde, kao sapun, bezkusne proje i za svaki obrok nam je sekla po jedan tanak,skoro providan listić. Ona sama nije nista jela po dva-tri dana. Čuvala je za nas. Tata je, posle radnog vremena, pesice dolazio (38 km!) da bi doneo  2 kg. kukuruznog brasna. Kući je stizao oko 22 sata, a vec u 3 ujutro je polazaio nazad, da bi u 6 bio na poslu.

Jedan Uskrs iz tog vremena nikada necu moci da zaboravim.

Bio je lep, suncan prolecni dan. Voće procvetalo. Mi, deca, igramo se u dvorištu. Uz sokak prilaze tri čoveka - naš seoski popa i njegova dva crkvenjaka. Dvojica pratilaca natovareni  darovima! Svaki od njih nosio je na ramenima teške torbe, preko njih žive kokoške vezane za noge, čitave komade slanine, suvih rebara... i, naravno, korpe pune jaja...

Prilazeći našoj kapiji popa se oglašava:
- Domaćice, jesi li spremila darove? Stiže božiji čovek da sveti vodicu! - viče glasno.
Pošto je u selu nemaština bila velika sramota, moja majka tiho kaže:
- Pavle, nemam ništa da ti dam, deca su mi gladna... kroz suze, nastavlja: nemam čak ni po jedno jaje da im ofarbam...
A popa još glasnije:
- Grešnice, bog će te kazniti, ulazi ti u kuću božji čovek....

Dijalog traje, popa sve glasnije, a moja majka tiše, sve dok joj nije prekipelo. A onda se razvezala.

- Slušaj ti, pope! Da si ti božiji čovek kao što kažeš, ti bi ovo što ova dva mučenika nose, delio gladnima a ne bi tražio i otimao. Izadji iz avlije i zaboravi na kapiju kroz koju si ušao...!

Popa zastade. Zatim se, zajedno sa pomoćnicima okrete i izadje gundjajući.

Uskrs smo proveli gladni. Komšinica, baka, koja nije imala nikoga, jer je sa 19 godina ostala udovica (muž joj  je zauvek ostao na Solunskom frontu), donela nam je kasno popodne 4 jajeta i komad sira...

Moja majka je bila i ostala vernik. Ali, posle ovog Uskrsa nikada više nije ušla u crkvu. Umrla je na Svetog Savu.

E, ja zbog toga ne verujem. Jer, kad god pomislim ima li Boga, vraća mi se taj sunčani prolećni dan. I uvek mislim: da ga ima, bio bi na strani ugroženih i gladnih.

SRECAN USKRS, VERNICI!

-