ŠTEDNJA VODE PO IDEJI GORANA VESIĆA

Godinama se u Beogradu, čim krenu vrućine, ponavlja ista priča o štednji vode. I uvek, kao glavni problem označe se seljaci - poljoprivrednici iz prigradskih naselja, jer, zaboga, oni troše vodu za zalivanje bašti.

Ove godine, Goran Vesić je prevazišao i samog sebe. Najavio je da će ograničiti potrošnju do 25 m3 po domaćinstvu. Sve preko toga plaćaće se po višoj ceni. A narod je tek naučio da se kupa.

Teško Srbiji, posebno Beogradu, ako se ovakvi mudraaci namnože!

Gradonačelnik Mali i njegov prvi saradnik Vesić očigledno nemaju ni pojma, ni interesovanja za problem o kome odlučuju. Kad bi samo za trenutk stavili prst na čelo i malo razmislili, možda bi im bilo neprijatno da pričaju ovakve gluposti.

A kojom bi to vodom, po Malom i Vesiću, trebalo da se zalivaju poljoprivredna dobra, koja Beograd snabdevaju hranom?

Šta su to oni ponudili poljoprivrednicima kao zamenu za trošenje skupe pijaće vode?  Ili ih je baš briga da li će se HRANA proizvoditi kod nas ili uvoziti? Da li će gradjani kojima je bašta radno mesto i jedini izvor zarade, imati prihode?

Njih jedino interesuje Beograd na vodi, skupi i nerentabilni projekat Vučićevih arapskih prijatelja!

Naravno, da je svakom Beogradjaninu milo da se obale urede, ali nikako da se podižu stospratnice i kafančine na obalama i da se potpuno zatvore pristupi rekama.

Umesto ogromnih ulaganja u pripreme terena za dolazak šeika sa koferima para, bilo bi svrsishodnije, pametnije, humanije, ljudskije, a iznad svega HITNIJE da se taj novac uloži u sisteme za navodnjavanje širom Srbije i time unapredi poljoprivreda,  koja je uvek isticana kao NAŠA RAZVOJNA ŠANSA!

Ćuti o tome i Privredna komora, i Vlada Srbije. Njima  nije palo na pamet da svojim "investitorima" to predlože kao prioritet. Jer, ako su istinski, a ne nazovi prijatelji, ako žele da pomognu prijatelju u nevolji, a Srbija jeste u nevolji, onda će pitati domaćine šta im je najpotrebnije i šta će nam najbrže pomoći da izadjemo iz krize.

A za lepe, uredjene obale, kao odraz blagostanja, kad smo već ovoliko čekali, sačekaćemo neka bolja vremena. Posebno, ako se ima u vidu da projekat Beograda na vodi, ne obezbedjuje stvarno generalno sredjivanje, nego samo izgradnju objekata koji će, kako su vlasnici novca izračunali, najbrže doneti profit. NJIMA, naravno!

NAMA SAMO NOVE DUGOVE!

SIROMAŠNI I NEVIDLJIVI

U subotu, 11. jula, oko 10 sati, nedaleko od Radničkog, na Crvenom krstu, srela sam jednu očajnu ženu, izbeglicu. Zbunjena, što od vrućine, što od nevolje u kojoj se našla, pita me gde se nalazi kancelarija Crvenog krsta. Kaže, bila je već ranije tu ali se sada zbunila, ne može da nadje... Započinjemo razgovor. Živi sa dve unuke, od 5 i 3,5 godina, negde ispod mosta.
- Nismo od juče ništa jele ni one ni ja....ma, nije mi za mene, nego one su male, gladne su... još ne razumeju.... pa sam došla da vidim može li Crveni krst da nešto pomogne...

Njena ćerka, majka devojčica,pre tri godine nastradala je u saobraćajnoj nesreći, od tada se snalaze. Ali, više ne mogu.

Podelismo neki ostatak iz mog novčanika i dogovorismo se da se danas oko 10 vidimo na istom mestu; da joj donesem nešto dečje garderobe i još ponešto...

Došla sam danas  na dogovoreno mesto petnaestak minita pre dogovorenog vremena natovarenih kolica. Čekala sam više od sat. Za to vreme, pored mene je prošlo više od 30 ljudi, posetilaca Zavodu za zapošljavanje, čija kancelarija je na istoj adresi. Ona se nije pojavila. Da li se opet izgubila ili se nešto drugo dogodilo ne znam...

Sišla sam niz dvorište do  kancelarije Crvenog krsta za Zvezdaru da pitam da li se javljala njima. Jeza koja me obuzela pri ulasku u zgradu, objasnila je, bez reči, kakve su mogućnosti ove insitucije da bilo kome pomogne. U hodniku mrak, nigde nikoga. Iz dubine tame se čuje razgovor dveju žena, ali, da bih došla do tih glasova, kroz mrak se teško probijam izmedju naslaganih stolova, stolica i  ko zna sta jos. U medjuvremenu je stigla jedna mladja žena sa detetom i počela da čupa travu kojom je zarasla davno napuštena žardinjera ispred ulaza. Ona pokušava da me sprovede do dežurne kancelarije.

Najzad, čitava stižem do vrata. Unutra se, kroz gusti dim duvana, naziru dve sredovečne dame, čije glasove sam čula u mraku.

Kažem zbog čega sam tu, a jedna od njih odgovara da mostovi nisu u njihovoj nadležnosti i da se obratim kancelariji na Paliluli.

Objašnjavam da sam se sa ženom dogovorila da se ovde nadjemo i pitam da li mogu da ostavim vreću koju sam joj donela, da joj predaju ako se pojavi.

Može, može... ako dodje, znaćemo po vašoj priči o kome se radi. (ja u subotu, šokirana njenom nesrećom nisam se setila ni da je pitam za ime).

- Ako ne dodje, molim vas, dajte nekome kome je potrebno, - kažem odlazeći. A moja sagovornica mi, kroz već zatvorena vrata dovikuje: izgleda da još ima humanih ljudi!

Nije ovo prvi put da u mom kraju, tu kod Crvenog krsta, srećem ljude koji su odnekuda došli, koji su negde ostavili sve... Čini mi se da o njima više niko ne brine. Nemaju ni adresu, ni identitet, ni osnovne uslove za život. I to traje godinama.

Pa mi pada na pamet da bi bilo dobro da Vulin, ministar za socijalu, umesto što brine o liku, delu i bezbednosti premijera, ponekad odradi i nešto  što mu je u opisu posla.  I da, kad već komunicira saopštenjima sa susedima, pokuša da učini nešto i za one koji su onda kada je Vulin takodje bio u vlasti, ali u drugoj politickoj strukturi, otuda pobegli od rata.

Njihova drama dugo traje i nije ništa manja od migranata koji su preplavili  Srbiju. Jedino što za brigu o njima više niko ne dobija političke poene.

Oni su zaboravljeni, nevidljivi..... pravno ne postoje.

Ali, živi su još.Tu su, medju nama!