NEPOUZDANA NOVINARSKA SEĆANJA

U poslednjem Vikend Danasu, subota/nedelja, 5-6.septembar 2015., rubrici "Ljudi, sećanja..." koju priredjuje Rade Radovanović,  objavljeno je sećanje Vukašina Obradovića, predsednika NUNS-a na dane primene zloglasnog Vučićevog zakona o informisanju na neposlušne medije krajem 90-tih. Deo njegovog sećanja, na strani IX, izmedju ostalog, glasi:

"U beogradskom Medija centru Sonja Biserko objašnjava našim advokatima  GradimiruNaliću i Nikoli Baroviću, koje je angažovao NUNS, da ne treba plaćati kaznu jer se time puni budžet i pomaže režim. Ostala je pri svom stavu i pored upozorenja da 200.000,oko 10.000 maraka, sa koliko sam kažnjen kao glavni i odgovorni urednik, može biti u roku od 24 časa pretvoreno u zatvorske dane. Na sreću, njeno mišljenje nisu delili Bane Čanak,  Veran Matić, Goran Svilanović, znani i neznani ljudi koje je neumorno zivkala Goca Suša tadašnja predsednica NUNS-a. Za svega nekoliko sati prikupljen je potreban novac. Ni sam nisam verovao kada je došla Lidija Mihajlović sa priznanicom o uplati kazne."

Sad, posle više od 15 godina, Vule se najviše seća nekih koji su u njegovom spasavanju od apsa najmanje učestvovali. A one koji su se najviše angažovali i praktično ga spasli od zatvora potpuno zaboravlja. Zbog toga sam ponovo pogledala moje dnevničke beleške iz tog vremena.

Sve vreme primene Vučićevog zakona bila sam učesnik i svedok novinarske golgote. A taj dan kada smo spasavali Vukašina Obradovića nikada neću zaboraviti. Ne samo zbog represije vlasti nego i zbog ponašanja naših "saboraca" novinara i predstavnika nevladinog sektora.

Posle konferencije za novinare, na kojoj su Sonja Biserko, Bljana Kovačević Vučo i još neki aktivisti NGO energično zastupali mišljenje da ne treba plaćati kaznu, a zatim se listom razbežali, u NUNS-u smo ostali sa Obradovićem: Dragan Banjac, Dragutin Rokvić, Marina Šinko i ja. Tehničku pomoć nam je nesebično pružala  Vesna Janković iz Medija centra. Kasnije, u toku popodneva, pojavila se i Lidija Mihajlović, saradnica Obradovićevih Novina vranjskih i Sindikata "Nezavisnost".

Približavalo se veče, kada je Vule trebalo da krene na autobus za Vranje, a pretnja hapšenjem bila je sve izvesnija. Mi, prisutni, rastrčali smo se, skoro bukvalno smo "okrenuli šešire" da bismo prikupili novac i platili kaznu. Banjac je kontaktirao sa Svilanovićem, Rokvić je zvao Verana Matića, Bane Čanak je već bio obavešten.... Ali, Gordane Suše nije nigde bilo! Čak se nije odazivala ni na naše telefonske pozive.  Vesna Janković je držala kontakte sa jednim uličnim dilerom da nam, ako uspemo da prikupimo dovoljno, promeni marke po najboljem kursu. Zamolili smo čak i šefa smene u najbližoj pošti, koja je radila do 20 h, da nas sačekaju, da bismo obavili uplatu.

I uspeli smo, u poslednjem trenutku, uz veliku pomoć pomenutih Svilanovića, Matića, Čanka, ali i Dragutina Rokvića koji je išao preko Dunava da privatno pozajmi poveću nedostajuću sumu. I još nekih dobrih i hrabrih ljudi. U minut do 20 smo uplatili novac i dobili priznanicu koja je za Obradovića značila slobodu. Rokvić se čak pobrinuo da naš drug Vule ne krene gladan na put.

Bilo,pa prošlo. Mi, koji smo to obavili, verovatno smo svrstani u one "znane i neznane". Hvala, druže naš!

Nije zaboravan samo Vukašin Obradović. Mnogi su čak promenili dresove i političke boje pa su sada na onoj strani protiv koje smo se borili.

Ali je zanimljivo ponašanje Gordane Suše. Ona je više puta svrstavana tamo gde nije bila. I nikada nije demantovala. Na primer kada god je bilo reči o nama prognanicima iz RTS početkom devedesetih. Suša ne samo da nije prognana, nego u to vreme nije ni bila u RTS-u. Ona, Nadežda Gaće i još neke koleginice i kolege, otišli su u Jutel kod Gorana Milića na samom početku rada te jugoslovenske televizije, za mnogo veću platu. Ali je bilo zgodno i profitabilno biti žrtva represije Miloševićevog režima.

Zanimljiva je fascinacija vranjskih novinara likom Gordane Suše, nesporne  jugoslovenske TV zvezde osamdesetih godina. Osim Obradovića, pogrešno zahvalan Gordani Suši bio je i Vojkan Ristić, novinar, takodje Vranjanac, koji je u vreme bombardovanja 1999. uhapšen jer "nije imao validnu ličnu kartu". Naravno, ovaj slučaj je Ristiću bio namešten, jer su tadašnje vlasti tražile razloge da ućutkaju novinare. Na skupstini NUNS-a,početkom 2002. godine, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, Ristić je javno zahvaljivao Suši za pomoć koju je udruženje dalo njegovoj porodici. Gordana Suša, iako u vreme Vojkanovog hapšenja nije bila ni predsednica (izabrana decembra 1999.), niti je na bilo koji način učestvovala u radu Nezavisnog udruženja, pa ni u obezbedjivanju pomoći Ristiću, čak ni na demanti Vojkanovog izlaganja, nije reagovala. Bilo je valjda zgodno okititi se tudjim perjem.

Vratili su nam se zlotvori devedesetih, a za medije su došla ponovo teška vremena. Došli su neki novi "aktivisti" u NUNS, ali i u čitavo srpsko novinarstvo. Mi, koji smo osnovali i, što je još važnije, održali udruženje u životu u tim teškim danima, više nismo tamo.

Ali, kada bih se, ne daj bože, ponovo našla u situaciji da nekoga od kolega na bilo koji način spasavam, isto bih učinila. Ma i da on to ne pamti.