KAKO POSTATI CAR -(RAZVOJNI PUT ALEKSANDRA VUČIĆA)

U Srbiji je najprofitbilniji posao politika. Poznajem neke aktuelne političare koji početkom devedesetih prošlog veka nisu imali ni dva para celih gaća, a sada su vlasnici dobrog dela Srbije. Imaju svoje fabrike, univerzitete, kompanije, banke... hiljade hektara zemlje... privatne muzeje, škole.... A, naročito, imaju nemerljivu moć upravljanja narodom.  

Najviše od svih profitirao je Aleksandar Vučić, aktuelni premijer. On je praktično, osim stanova koje mu je tata kupio,  vlasnik cele Srbije.  

Na početku višestranačja u Srbiji, bio je potrčko Vojislava Šešelja. Raznosio je po beogradskim redakcijama saopštenja i propagandni materijal Srpske radikalne stranke. Donosio gajbe piva na stranačke svečanosti. I vredno učio od svog  vodje. Sećam ga se kada je u Studiju B delio Šešeljeve pozive za svečanost povodom gostovanja  prijatelja radikala Vladimira Žirinovskog.

Kao dobar učenik brzo je napredovao. Najpre je postao poslanik, gde se posebno istakao govorom mržnje poput pretnje za skupštinskom govornicom da će za jednog  Srbina,biti ubijeno sto Muslimana. Energično je propagirao Šešeljev plan Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica. Povremeno je izgledalo da je veći Šešelj i od samog Šešelja.

Milošević ga je zapazio,pa ga je 1998. godine odabrao za ministra informisanja. Upamćen je po zloglasnom zakonu o kažnjavanju medija iz tog  vremena. Mnoge redakcije su tada zatvorene, jer su kazne koje je izricao preki sud, prevazilazile i ukupnu vrednost njihove imovine. Dovoljno je bilo da neki dežurni „patriota“ prozove i optuži novinu. U roku od 24 sata sud je, bez mogućnosti odbrane, odmah presudjivao visoke globe, pod pretnjom hapšenja. A 1999. u vreme bombardovanja SRJ, Vučić je bio glavni ratni cenzor.

Ćutao je kad je ubijen Slavko Ćuruvija. Ćutao i kada su NATO bombe razorile Radio televiziju Srbije i ubile 16 radnika. Iako je, kao ministar, o tome morao da govori.

Kada se 2008. godine,uz svestranu podršku Borisa Tadića, Srpska radikalna stranka, čiji lider Vojislav Šešelj je u to vreme već pet godina tamnovao u Hagu, pocepala, Vučić je dugo oklevao, odmeravao, da li da ostane uz svog vodju i učitelja vojvodu Voju, koji je strankom rukovodio iz Haga, ili da se pridruži drugom vojvodi Tomislavu Nikoliću. Prelomio je posle čvrstih dogovora i kalkulacija. Postao je drugi funkcioner Srpske napredne stranke. I njen idejni vodja! Nikolić se na njega oslanjao u svemu. Čak je, na pitanje uglednog sociologa-profesora Beogradskog univerziteta u jednoj predizbornoj emisiji, kako mu se zove diplomska tema na fakultetu na kome nije ni studirao, izjavio da to zna Aleksandar Vučić. (On sam nije znao!)

Vučić se hvali da je bio najbolji student na Pravnom fakultetu. Zaboravio je jedino da studije na Pravnom traju četiri, a ne šest godina, koliko je on studirao.Dobar student završava studije sa najvišom ocenom – u roku!

Mora se Vučiću priznati  da je veliki majstor političkog marketinga i političke kombinatorike. I rezultati su mu impozantni.

Podržao je kandidaturu Tomislava Nikolića za predsednika Srbije da bi mu ovaj oslobodio mesto lidera u  stranci i dao funkciju premijera. Odužio se svom „političkom ocu“ tako što ga je tiho, postepeno, ali nepogrešivo, marginalizovao. Unapredio ga da bi ga odvojio  od naroda. To i nije bilo teško, jer je pohlepni, polupismeni Nikolić verovao da mu je Vučić zahvalan do neba i veoma odan.

Onda je krenuo Vučićev vrtoglavi uspon. Munjevito je prošetao kroz više državnih funkcija – od ministra vojnog, potpredsednika vlade, do premijera. Njegovoj sujeti nije sve to bilo dovoljno, iako je jos kao vicepremijer, PPV (prvi potpredsednik vlade) praktično bio njen glavni čovek. Ivica Dačić je, kao premijer, statirao pola mandata. A onda su, 2014.  raspisani vanredni izbori, samo zato da bi Aleksandar Vučić postao premijer, mada je kao lider najveće parlamentarne stranke koja je imala apsolutnu većinu, mogao mesto prvog ministra da zauzme i bez izbora i ogromnih troškova. I bez izgubljene godine za već posrnulu privredu.

Nizala su se obećanja da će se u Srbiji već za godinu dana živeti bolje. Naročito je premijer bio glasan u obećanjima da penzije niko ne sme da dira. Dug države je rastao, dostigao skoro 26 milijardi dolara, udvostručio  se u odnosu na onaj koji je ostao iza demokrata.

Obećavao je mnogo radnih mesta, borbu protiv korupcije, srećniju budućnost... 

I, dok je narod sve više siromašio, Vučić je angažovao  i plaćao skupe strane savetnike – islužene političare:  Blera, Fratinija, Guzenbauera, Štros Kana... kako kaže, prijatelje Srbije. Mada im narod nije zaboravio da su,svi listom, bili zagovornici NATO agresije protiv SRJ.

Kad je ponestalo novca lagano je uveo harač radnicima i penzionerima, koji im i sada uzima...

Vučić ima madjioničarsku moć za prevare i obmane. Kada mu je rejting počeo da klizi na niže, ponovo je, posle nepune dve godine od pethodnih, raspisao nove prevremene izbore. I potrošio više desetina miliona evra. Jer mu je, rekao je,  potreban novi četvorogodišnji mandat da dovrši započete poslove.

Iako je evidentna poprilična kradja glasova, nema sumnje da ga je narod u velikom broju ponovo podržao. Neverovatni  iluzionista je ponovo uspeo da hipnotiše gladni narod, i to usred velike pljačke penzionera i radnika; kada je broj nezaposlenih prešao milion, a za bolesnu decu se novac za lečenje u inostranstvu obezbedjivao isključivo sakupljanjem dobrovoljnih priloga.

Nije mu narod zamerio ni što je elitni deo Beograda i dobar deo plodne vojvodjanske zemlje poklonio nekakvim šeicima koje je predstavio kao lične prijatelje; što je davao lažna obećanja; što je prihvatio nezavisnost Kosova...iako je sve vreme pričao suprotno. I sada se ponovo oglašava tvrdnjom da iduće godine neće biti prevremenih izbora, što je siguran znak da o njima razmišlja. Pa nek košta šta košta!

U izbornoj noći , 24. aprila ove godine, dok su se prebrojavali glasovi, u beogradskoj Savamali vandali, podržani  od Vučićeve vlasti, porušili su čitave dve ulice koje je Vučić poklonio Arapima za PRIVATNI projekat „Beograd na vodi“, a policija je dobila naredbu da ne interveniše. Da ne zaštiti gradjane i njihovu imovinu! Istraga o tom dogadjaju, posle kog je glavni svedok nasilja iznenada umro, još nije ni započela.

Obećao je tada Vučić da će novu vladu formirati već za deset dana. Natezanje je  trajalo tri meseca, a onda je iz starog sastava izmenio samo nekoliko imena, što je mogao da uradi i bez skupih izbora, usred ogromne nemaštine, gladi, haosa...

Posebna priča je ko su članovi Vučićevog kabineta. Ministar privrede Knežević je prvi put u vladu ušao praktično iz zatvora, gde je bio optužen za pljačku Demokratske stranke čiji je bio funkcioner. Poznate su njegove „zasluge“ u aferi „Aflatoksin“,kada je bio zadužen za poljoprivredu. Ovo mu je druga funkcija u vladi. 
Prosvetu će naredne četiri godine voditi profesor Vučićevog sina, vlasnik i osnivač privatnih škola u Beogradu i širom Srbije. 
Kulturu je predao trgovcu nekretninama, a zdravstvo već drugi mandat vodi čovek koji je, prema pisanju srpskih medija, bio povezan sa zloglasnim zemunskim klanom i ubicama Zorana Dindjića... A ni u prvom mandatu nije ostvario nikakve rezultate. Zdravstvo je i dalje u haosu. U bolnicama se umire od infekcija i loših higijenskih uslova... Inovativni lekovi godinama čekaju na odobrenja i primenu, a ljudi nestaju. Preko hiljadu srpskih lekara iselilo se u potrazi za boljim životom i uslovima za rad. 
Socijalu je poverio, ponovo, Aleksandru Vulinu, pa sada korisnici socijalne pomoći moraju,  pod pretnjom ukidanja, da odrade na privatnim imanjima Vučićevih latifundista. Jedan od primera je Sečanj, opština u Vojvodini, gde bolesni nezaposleni ljudi u godinama moraju da čupaju travu na imanju Petra Matijevića, vlasnika istoimene mesne industrije.

Mada, kad se malo bolje razmisli, svejedno je ko su i kakvi su ministri. Oni u vladi statiraju, glume fikuse. 

VUČIĆ  VLADA  SAM! 

Apsurd  je da čovek koji nema ni dana radnog staža, osim političkog, sada čitavu naciju proglašava neradnicima. Niko  ne govori tako ružno o gradjanima Srbije kao premijer. Za njega ovde postoje samo neradnici. Jedini koji radi je on.

Stanje nacije je takvo da  sve jutarnje radio i tv emisije počinju crnom hronikom - ubistvima, samoubistvima, pljačkom, nasiljem....  suicid se uvukao i medju najmladju populaciju. Samoubijaju se deca od 12, 13 godina....

Pravosudje, od ustavnog pa do opštinskih sudova,  živi svoje najjadnije dane. Umesto sudija, svima presudjuje Vučić... On unapred zna ko je kriv, a ko nije. Siguran je, kaže, da bivši ministar vojske Gašić nije kriv za aferu Helikopter, kada je poginulo sedam ljudi. A da doktorat ministra policije nije plagijat. On sve zna bolje od stručnjaka i naučnika koji su to proverili.

Šta god obeća, Vučić uradi suprotno. Iako redovno priča o miru, uspeo je da sa svojim odabranim ljudima (Vulin, Stefanović, Ljajić.... ) uzburka skrivene strasti.  Sa Hrvatskom je odnose spustio na najnižu tačku. Za ono što Tudjman i Milošević nisu uspeli, da raskomadaju Bosnu i Hercegovinu, Vučić sada podržava Dodika da on dovrši taj posao.

Novinari su ološ (osim njegovih ličnih tabloida koji su postali skoro zvanična premijerova glasila), a neistomišljenici izdajnici... 

A narod još ćuti.

U Srbiji je jesen nekad mirisala na pečene paprike i pekmez od šljiva. Sada sve miriše na DEVEDESETE.