U jesen 1991. dok su stizale samo loše vesti sa ratišta bivše Jugoslavije, stigla je i jedna dobra: general JNA Vladimir Vlado Trifunović spasao oko 300 vojnika Varaždinskog korpusa.
Dan - dva kasnije, ta DOBRA VEST pretvorila je generalov život u pakao, koji je trajao sve do ovih dana.
General je od Miloševićeve vlasti i vojnog vrha optužen za izdaju, jer je spasavao vojnike, a ne vojnu opremu.
Još sam radila u Informativnoj redakciji RTS. Ubrzo posle stavljanja generala na listu izdajnika televiziji su počeli da se javljaju preživeli vojnici, zahvaljujući mu što im je spasao život. Ali, nijedan od njih, baš nijedan, nije smeo da ostavi svoje podatke i kontakte. Što bi generalu bilo veoma značajno.
Dogadjaji su se vrtoglavo ubrzavali, pa smo i mi, zaposleni u Radio-televiziji Srbije, ubrzo došli na red - kao izdajnici i strani plaćenici. U prvim danima 1993. nas preko hiljadu dobilo je kartu u jednom pravcu - proterani smo s posla.
Ubrzo potom sam počela da radim na NTV Studio B. Bila sam zaboravila na septembar 1991. jer su nesreće i vesti o njima svakodnevno stizale.
Jednog dana pozvala me telefonom koleginica Nada, koja je dugo radila za vojnu emisiju "Dozvolite da se obratimo". Ispričala mi je šta se dogadja sa generalom Trifunovićem. Zajedno smo zaključile da bi bilo dobro da se o slučaju Varaždinskog korpusa nešto uradi, jer je sudjenje Trifunoviću i njegovim oficirima uveliko pripremano.
Novinar Vladan Alimpijević je na Studiju B u to vreme uredjivao seriju LIČNIH PUTOPISA. Dogovorili smo se da kontaktiramo generala koji je privremeno (ispostavilo se do kraja života) smešten u hotel "Bristol". Tako su nastale dve odlične emisije - generalove ispovesti. On je, bez obzira na optužbe i pretnje dugogodišnjom robijom, ostao pri svome da je NAJVAŽNIJE spasavati i vratiti mladiće koji su se u nesrećno vreme zatekli na odsluženju obaveznog vojnog roka. I sad mi odzvanja jedna Vladina rečenica, kojom je citirao svog klasića, tadašnjeg čelnika generalštaba: "Vlado, nama su potrebni grobovi...". Nadam se da u arhivi Studija B te emisije još postoje. Da nisu uništene.
Vreme je prolazilo. General je preživljavao u "Bristolu" daleko od svoje porodice, pokušavajući, ne samo da dokaže svoju nevinost, nego da odbrani svoju čast i stav da su ljudi NAJVAŽNIJI. Svraćao je više puta u Medija centar, u Staklenac na Trgu Republike, gde smo imali priliku da razgovaramo o svemu.
Sudjenja i presude su se redjali. Teško je prihvatao nepravde i optužbe. Posebno je patio za porodicom koja se rasula po Evropi. Mislim da je većina boravila u Nemačkoj.
Posle njegove višegodišnje bezuspešne borbe, u jednom razgovoru sam mu predložila da zatraži azil negde... Uvredio se... Više nije dolazio. Pratila sam dalje njegovu sudbinu kroz medije.
General Vladimir Vlado Trifunović bio je,valjda, poslednji ISTINSKI, NEPOKOLEBLJIVI, NEUSTRAŠIVI PATRIOTA!
Živeo je i umro za svoju istinu koju, u mutnim vremenima, niko nije želeo da čuje.
SLAVA MU I HVALA!
Dan - dva kasnije, ta DOBRA VEST pretvorila je generalov život u pakao, koji je trajao sve do ovih dana.
General je od Miloševićeve vlasti i vojnog vrha optužen za izdaju, jer je spasavao vojnike, a ne vojnu opremu.
Još sam radila u Informativnoj redakciji RTS. Ubrzo posle stavljanja generala na listu izdajnika televiziji su počeli da se javljaju preživeli vojnici, zahvaljujući mu što im je spasao život. Ali, nijedan od njih, baš nijedan, nije smeo da ostavi svoje podatke i kontakte. Što bi generalu bilo veoma značajno.
Dogadjaji su se vrtoglavo ubrzavali, pa smo i mi, zaposleni u Radio-televiziji Srbije, ubrzo došli na red - kao izdajnici i strani plaćenici. U prvim danima 1993. nas preko hiljadu dobilo je kartu u jednom pravcu - proterani smo s posla.
Ubrzo potom sam počela da radim na NTV Studio B. Bila sam zaboravila na septembar 1991. jer su nesreće i vesti o njima svakodnevno stizale.
Jednog dana pozvala me telefonom koleginica Nada, koja je dugo radila za vojnu emisiju "Dozvolite da se obratimo". Ispričala mi je šta se dogadja sa generalom Trifunovićem. Zajedno smo zaključile da bi bilo dobro da se o slučaju Varaždinskog korpusa nešto uradi, jer je sudjenje Trifunoviću i njegovim oficirima uveliko pripremano.
Novinar Vladan Alimpijević je na Studiju B u to vreme uredjivao seriju LIČNIH PUTOPISA. Dogovorili smo se da kontaktiramo generala koji je privremeno (ispostavilo se do kraja života) smešten u hotel "Bristol". Tako su nastale dve odlične emisije - generalove ispovesti. On je, bez obzira na optužbe i pretnje dugogodišnjom robijom, ostao pri svome da je NAJVAŽNIJE spasavati i vratiti mladiće koji su se u nesrećno vreme zatekli na odsluženju obaveznog vojnog roka. I sad mi odzvanja jedna Vladina rečenica, kojom je citirao svog klasića, tadašnjeg čelnika generalštaba: "Vlado, nama su potrebni grobovi...". Nadam se da u arhivi Studija B te emisije još postoje. Da nisu uništene.
Vreme je prolazilo. General je preživljavao u "Bristolu" daleko od svoje porodice, pokušavajući, ne samo da dokaže svoju nevinost, nego da odbrani svoju čast i stav da su ljudi NAJVAŽNIJI. Svraćao je više puta u Medija centar, u Staklenac na Trgu Republike, gde smo imali priliku da razgovaramo o svemu.
Sudjenja i presude su se redjali. Teško je prihvatao nepravde i optužbe. Posebno je patio za porodicom koja se rasula po Evropi. Mislim da je većina boravila u Nemačkoj.
Posle njegove višegodišnje bezuspešne borbe, u jednom razgovoru sam mu predložila da zatraži azil negde... Uvredio se... Više nije dolazio. Pratila sam dalje njegovu sudbinu kroz medije.
General Vladimir Vlado Trifunović bio je,valjda, poslednji ISTINSKI, NEPOKOLEBLJIVI, NEUSTRAŠIVI PATRIOTA!
Živeo je i umro za svoju istinu koju, u mutnim vremenima, niko nije želeo da čuje.
SLAVA MU I HVALA!
