Da li ste razumeli ovaj rašomon oko zida u Kosovskoj Mitrovici?
Da ne podsećam na briselske dogovore, jer bi to zamaralo one koji prate i pamte dogadjaje, moram ipak da istaknem ocenu Marka Djurića (5 prema 0) posle jednog iz niza razgovora u Briselu. Posle te izjave, moglo se poverovati da je Srbija dobila bitku za Kosovo.
Onda su usledile razlicite izjave srpske i albanske delegacije. Svako je navodio "vodu na svoju livadu". Zatim duži zastoj u pregovorima.
A za to vreme, često smo slušali pomenutog Djurića i Aleksandra Vučića, da je Srbija na putu velikog uspeha; da su evropski posrednici naklonjeni srpskoj strani.... i jos mnogo optimističnih predvidjanja. Sve uz tri poljupca sa posrednicom... Paralelno s tim dogadjanjima sve vreme slušamo predsednika države da Srbija nikada neće priznati Kosovo.
A posle dva poslednja dijaloga, koji su, po zahtevu evropske posrednice proglašeni poverljivim, uz ZABRANU javnog komentarisanja i obraćanja medijima, na iznenadnom noćnom sastanku, Marko Djurić je "POSTIGAO DOGOVOR"! Rezultat: rušenje spornog zida koji Kosovsku Mitrovicu deli na srpsku i albansku!
Gradonačelnik srpskog dela Goran Rakić, koji je sve vreme izražavao oštro nepristajanje, posle sastanka sa Vučićem u Raškoj, (premijer nije mogao da udje na "svoju" svetu zemlju), odjednom je promenio retoriku, a odbornici koji su bili jedinstveni PROTIV, posle noćnog dogovora jednoglasno su bili ZA rušenje ZIDA RAZDORA.
Šta je stvarno bila funkcija tog zida? Zbog čega je bilo Srbima važno da opstane, a Albancima da se sruši? Još čudnije je da će taj, brzopotezno srušeni zid biti podignut na istom mestu - dva metra dalje!
Ko je ovde lud,a ko se pravi lud?
Odavno je jasno da je Srbija faktički priznala Kosovo, onog trenutka kada je pristala na pregovore samo o severnom delu, osnivanje zajednice srpskih opština... kada predsednik, premijer, ministri.... nisu dobili dozvolu (!) za ulazak u bivšu srpsku pokrajinu. I činjenica da su srpski predstavnici postali zamenici, potpredsednici,ministri i drugi funkcioneri u kosovskoj vladi. Da su prihvatili kosovske zakone i kosovsko pravosudje, svejedno da li su sudije koje te zakone sprovode Srbi ili Albanci...
Sudeći po ponašanju Aleksandra Vučića, koji se sve redje oglašava otkad je politika ocuvanja zida pretrpela fijasko, jasno je da je njegova politika o Kosovu PORAŽENA. Ali mu je valjda bitno da to ne prizna pre predsedničkih, a verovatno i parlamentarnih i lokalnih izbora. Jer, oni koje je varao "patriotizmom prema Kosovu", koliko god da mu slepo veruju, ipak će se jednog dana probuditi i upitati: gde nam je Kosovo?
Elem, mislim da je došao trenutak da se otvore karte i obznani šta je naš državni vrh prihvatio u Briselu; šta su "prodali" zarad neizvesnog ulaska u umiruću Evropsku uniju.
Zašto su vojska i naoružavanje postali glavna tema?
Ako i misle da Srbija treba da se naoruža, da to ne rade kao da su tek napustili duševnu bolnicu; da, ako nisu konsistentni sami sa sobom, tu temu ne stavljaju u vrh svog predizbornog političkog marketinga. Jer, u Srbiji postoje i normalni, obrazovani, stručni, zdravi i nezavedeni ljudi, koji, ne samo da vide, nego se zgražavaju nad ovim ludilom. Zdravoj pameti nije blisko da će se Srbija, krntijama od rashodovanih migova dobijenih na "poklon" od Rusije, odbraniti od NATO saveza. Čak i ako platimo skupi remont!
Dakle, ko nema snagu da se brani, MORAO bi, ako teži da vodi državu i narod, da ima PAMET i MUDROST. Državna politika nije buvljak, gde se može lupetati šta kome padne na pamet.
Srbi koji su ostali na Kosovu, ili se vratili posle rata, shvatili su, najzad, da je vreme da se integrišu u zajednicu u kojoj žive. Jer, politika da se Kosovo brani iz Beograda, nije dala nikakve rezultate, osim bogaćenja pojedinaca koji su iz te njihove muke dobro profitirali. I uporebe tih ljudi u izbornoj prevari.
Vreme je da se prizna da su Srbi na Kosovu u istom statusu kao Srbi u Čikagu, Sent Andreji, Sidneju...
Bolje je da živimo kao dobre komšije, nego kao supružnici koji se mrze u nerazvedenom braku.
U tome nam nikakav ZID neće pomoći!
Da ne podsećam na briselske dogovore, jer bi to zamaralo one koji prate i pamte dogadjaje, moram ipak da istaknem ocenu Marka Djurića (5 prema 0) posle jednog iz niza razgovora u Briselu. Posle te izjave, moglo se poverovati da je Srbija dobila bitku za Kosovo.
Onda su usledile razlicite izjave srpske i albanske delegacije. Svako je navodio "vodu na svoju livadu". Zatim duži zastoj u pregovorima.
A za to vreme, često smo slušali pomenutog Djurića i Aleksandra Vučića, da je Srbija na putu velikog uspeha; da su evropski posrednici naklonjeni srpskoj strani.... i jos mnogo optimističnih predvidjanja. Sve uz tri poljupca sa posrednicom... Paralelno s tim dogadjanjima sve vreme slušamo predsednika države da Srbija nikada neće priznati Kosovo.
A posle dva poslednja dijaloga, koji su, po zahtevu evropske posrednice proglašeni poverljivim, uz ZABRANU javnog komentarisanja i obraćanja medijima, na iznenadnom noćnom sastanku, Marko Djurić je "POSTIGAO DOGOVOR"! Rezultat: rušenje spornog zida koji Kosovsku Mitrovicu deli na srpsku i albansku!
Gradonačelnik srpskog dela Goran Rakić, koji je sve vreme izražavao oštro nepristajanje, posle sastanka sa Vučićem u Raškoj, (premijer nije mogao da udje na "svoju" svetu zemlju), odjednom je promenio retoriku, a odbornici koji su bili jedinstveni PROTIV, posle noćnog dogovora jednoglasno su bili ZA rušenje ZIDA RAZDORA.
Šta je stvarno bila funkcija tog zida? Zbog čega je bilo Srbima važno da opstane, a Albancima da se sruši? Još čudnije je da će taj, brzopotezno srušeni zid biti podignut na istom mestu - dva metra dalje!
Ko je ovde lud,a ko se pravi lud?
Odavno je jasno da je Srbija faktički priznala Kosovo, onog trenutka kada je pristala na pregovore samo o severnom delu, osnivanje zajednice srpskih opština... kada predsednik, premijer, ministri.... nisu dobili dozvolu (!) za ulazak u bivšu srpsku pokrajinu. I činjenica da su srpski predstavnici postali zamenici, potpredsednici,ministri i drugi funkcioneri u kosovskoj vladi. Da su prihvatili kosovske zakone i kosovsko pravosudje, svejedno da li su sudije koje te zakone sprovode Srbi ili Albanci...
Sudeći po ponašanju Aleksandra Vučića, koji se sve redje oglašava otkad je politika ocuvanja zida pretrpela fijasko, jasno je da je njegova politika o Kosovu PORAŽENA. Ali mu je valjda bitno da to ne prizna pre predsedničkih, a verovatno i parlamentarnih i lokalnih izbora. Jer, oni koje je varao "patriotizmom prema Kosovu", koliko god da mu slepo veruju, ipak će se jednog dana probuditi i upitati: gde nam je Kosovo?
Elem, mislim da je došao trenutak da se otvore karte i obznani šta je naš državni vrh prihvatio u Briselu; šta su "prodali" zarad neizvesnog ulaska u umiruću Evropsku uniju.
Zašto su vojska i naoružavanje postali glavna tema?
Ako i misle da Srbija treba da se naoruža, da to ne rade kao da su tek napustili duševnu bolnicu; da, ako nisu konsistentni sami sa sobom, tu temu ne stavljaju u vrh svog predizbornog političkog marketinga. Jer, u Srbiji postoje i normalni, obrazovani, stručni, zdravi i nezavedeni ljudi, koji, ne samo da vide, nego se zgražavaju nad ovim ludilom. Zdravoj pameti nije blisko da će se Srbija, krntijama od rashodovanih migova dobijenih na "poklon" od Rusije, odbraniti od NATO saveza. Čak i ako platimo skupi remont!
Dakle, ko nema snagu da se brani, MORAO bi, ako teži da vodi državu i narod, da ima PAMET i MUDROST. Državna politika nije buvljak, gde se može lupetati šta kome padne na pamet.
Srbi koji su ostali na Kosovu, ili se vratili posle rata, shvatili su, najzad, da je vreme da se integrišu u zajednicu u kojoj žive. Jer, politika da se Kosovo brani iz Beograda, nije dala nikakve rezultate, osim bogaćenja pojedinaca koji su iz te njihove muke dobro profitirali. I uporebe tih ljudi u izbornoj prevari.
Vreme je da se prizna da su Srbi na Kosovu u istom statusu kao Srbi u Čikagu, Sent Andreji, Sidneju...
Bolje je da živimo kao dobre komšije, nego kao supružnici koji se mrze u nerazvedenom braku.
U tome nam nikakav ZID neće pomoći!
Нема коментара:
Постави коментар