"STAVI SE U MOJE CIPELE"

Bezrezervna podrška koleginici AN MARI ĆURČIĆ i njenoj inicijaviti  "Stavi se u moje cipele". Odlično je što je dobila podršku oba novinarska udruženja - UNS-a i NUNS-a, za pokušaj da se novinarstvo, javna reč, vrati u okvire etičkog, humanog pristupa. Pre svega novinarstvo, a onda i čitav naš život, koji nam, nažalost, na vrlo surov i naopak način kreiraju stvarnost.

Mislim da ovu akciju, čijem imenu bih dodala i "Podji od sebe, jer nikad ne znaš sta te čeka", treba prošititi u sve segmente naših života.  

Teško je nabrojati oblasti u kojima treba negovati, a negde i vratiti izgubljenu empatiju. Izgubili smo se! Posrnuli. Negde nam se zagubio moral. Krivce za to možemo da nadjemo svuda oko nas, ali je važno da pre svega prepoznamo tu pojavu u sebi.

Samo nekoliko primera, - na prvom mestu je slučaj posle koga se i rodila ova ideja - pokazuju da smo u oblasti etike i ljudskog saosećanja dotakli dno.

Moramo da se vratimo ljudskosti. Znači, svaki put, pre nego što posegnemo za teškim rečima i još težim postupcima, moramo brojati bar do pet, ako je malo, produžiti do 10, pa i do 100, pre nego što se zaletimo i izgubimo mozak. A da nam se to dogadja svakodnevno, vidimo - od ulice, preko zdravstva, školstva, sudstva, do samog vrha vlasti! Do pogleda na tudju nesreću, poput rata u Ukrajini.

Ako krenemo od poslednjeg primera - agresije na Ukrajinu, mi u Srbiji bismo MORALI da imamo više razumevanja i saosećanja, upravo zato što smo bili u njihovim "cipelama"! Što smo pretrpeli brutalnu kaznu bez presude, jer su nas oni koje smo, za čudo, vrlo brzo prihvatili kao prijatelje - bombardovali bez odluke Ujedinjenih nacija, zato što nisu mogli da se dogovore sa diktatorom Srbije Miloševićem, da se zaustavi stradanje ljudi na Kosovu. Kosovska nesreća zadesila je sve koji tamo žive, najgore one koji su izgubili živote, ali i one koji su preživeli, kojima je "zla sudbina" zauvek promenila životni put.

Empatija je nestala i u redovima onih koje je sludjeni narod izabrao za svoje vodje. Pa nam se tako dogadja da se, u stilu Marije Antoanete: "ako nema hleba, jedite kolače" nude fontane, stadioni, fabrike, putevi, aerodromi u drugoj državi, doniraju zagovornici bombardovanja, dok se gladni broje u milionima, a nepismeni koriste da se bezdušni političari učvrste na tronu, uz mrvice za preživljavanje.

"Branioci" pravoslavlja, po komandi, prete listu Danas, jer nisu razumeli Gandijevu poruku.

Preko hiljadu zaposlenih u "Namenskoj"  u Lucanima, pljuje porodicu poginulog radnika ispred suda i brani odgovornog za njegovu smrt.

Možda ćete se začuditi što ovom prilikom pominjem i nabrajam razne primere neljudskosti. Možda vam izgleda da ovde tome nije mesto?

Naprotiv! Mislim da je uvek i na svakom mestu potrebno podsećati da su atmosferu u kojoj se sve ovo dogadja, upravo napravili mediji, koji su se, kao i ljudi, potpuno pogubili i zaboravili čemu služe, a čemu bi trebalo da služe. Sve dok u Skupštini Srbije sedi "profesor univerziteta" koji se ostrvljuje na sjajnu Jelisavetu Seku Sablic, zbog izjave da je "domovina tamo gde ti je lepo, a ne gde su sarme", smatrajći tu izjave izdajom nacionalnih interesa i Srbije; dok se Beograd ruži karkaturalnim likovima potvrdjenih ratnih zločinaca; dok vidjeni intelektualci predvode histeričnu podršku diktatoru Putinu, koji vodi ubilački rat na teritoriji druge zemlje; dok država, ne samo toleriše, nego i podstiče razdor i nasilje medju ljudima...a mediji o tome navijački izveštavaju, dešavaće nam se ovaj PROFESIONALNI NEMORAL.

Empatija se mora učiti. A da bi se to postiglo, moramo obučiti edukatore. 

Sišli smo duboko ispod dna. 

Trebaće nam mnogo vremena, strpljenja, snage... da popravimo ono što je godinama unistavano. Naravno, pod uslovom da se vlast koju narod bira, umesto što podmeće klipove u "kola napretka", osvesti i odustane od sramne, nemoralne rabote.

Prva lekcija treba da bude "Stavi se u moje cipele"! 

Kada se shvati da svako može da udje u te "cipele" možemo da se nadamo povratku onoga što smo davno izgubili - povratku morala i empatije!