NAROD SRBIJE JE IZGLASAO DA NESTANE!

Učinila sam ogroman napor da savladam nezadrživo gadjenje gledajući direktan prenos sednice Narodne skupštine Srbije, da uključim kompjuter...


 Srbija sa vlašću nikada nije imala sreće. Koga god su birali u svojoj dugoj istoriji, vraćala im se greška kao bumerang. Zbog toga su mnoge generacije  započele, živele i okončale svoje bivstvovanje u velikom eksperimentu.

Zašto se Srbiji to dogadja?

ZATO ŠTO NE VALJA NAROD!!! 

Narod je naročito posrnuo od smrti Josipa Broza, doživotnog predsednika Jugoslavije, čiji je Srbija bila najveći član.

Znam, mnogi će podsetiti da je to vreme ostalo upamćeno po Golom otoku, po diktaturi (proletarijata), po jednopartijskom sistemu, demokratskom centralizmu, velikom zaduživanju.... Naravno, nema savršenih sistema. Nema bezgrešnih ljudi.

Oni koji su posle Tita dolazili na vlast uništili su sve. Rasturili su državu, zavadili narod, složno započeli krvavi rat... Smetalo im je samoupravljanje, nesvrstanost, socijalizam... smetala im je istorija... Išli su toliko daleko da su čak i većini ulica promenili ime  i vratili Srbiju u srednji vek. Srbiju su pratila misteriozna ubijanja, pljačke, otimačine, uništavanje do tada zavidno uspešne privrede... Uveden je preki sud, naročito za neposlušne medije...

Štednju gradjana, za koju je garantovala država, potrošili su na finansiranje rata - van Srbije. Milošević je govorio da Srbija nije bila u ratu. Tačno je da niko od suseda nije ušao na srpsku teritoriju i nije ubijao u Srbiji. Ali Srbija jeste svuda, U Sloveniji, Hrvatskoj, BiH...
Dogodila nam se velika seoba mladih, stručnih, školovanih ljudi. Sadašnje izbegličke kolone koje  prolaze kroz Srbiju u želji da se domognu slobode i pristojnog života, neodoljivo podsećaju na to vreme. ..
Pokušaji manjine razumnih, svesnih, obrazovanih, hrabrih ljudi da se organizuju u otpor surovoj diktaturi - rezultirali su osnivanjem brojnih političkih partija. Medju njima je bio veliki broj profitera koji su u tome videli svoju šansu. I iskoristili trenutak.

Devedesetih godina na vlasti su bili isti ovi koji sada vode Srbiju! Vučić, Dačić, Nikolić i njihovi sateliti.

Zatim su došle sankcije. Pa hiperinflacija.... još čuvam novčanicu od pet milijardi dinara, za koju sam mogla da kupim samo dve jabuke....

Ulice Beograda bile su preplavljene švercerima, preprodavcima svega i svačega. Redovi "distributera" benzina onemogućavali su prolaz beogradskim trotoarima. A na svakom ćošku se čuo dilerski refren "devize, devize..."

Peti oktobar, kao kulminacija narodnog nezadovoljstva, na trenutak je probudio nadu da je tom zlu kraj. Na kratko, nažalost! Mračnim silama koje kao aveti iz senke upravljaju našim životima, nije odgovarao nikakav napredak. To su mnogi platili glavom - od Zorana Djindjića na dalje....Dug je spisak žrtava zbog svojih uverenja da Srbija može da bude bolja.

U nasledje pobednicima 5.oktobra ostali su ogromni dugovi i ideološki zaatrovan narod. I, naravno, nedefinisane granice. Razbuktala se kosovska kriza, koja je zatim rezultirala otcepljenjem, nezavisnošću nekadašnje južne srpske pokrajine.

 Prvu deceniju 21.veka proveli smo u išekivanju promena na bolje, prisustvovali borbi izmedju profitera i političkih amatera. Rezultat vladavine i jednih i drugih je isti. Srbija se još više urušila. Privreda razorena, sprovedena je pljakaška privatizacija...

Nezadovoljstvo stanjem u dražavi je raslo, jer obećani napredak nije došao. Ima,naravno, i nekih objektivnih razloga kao što je vraćanje dugova narodu koje su  SPS i radikali ostavili. Ali, granice su se otvorile. Ipak, osećanje naroda bilo je da nam je gore zato što nam nije bilo bolje, a naše snage i oekivanja su se ubrzano topile...

A onda su vaskrsli, povampirili se zli dusi devedesetih...

Narod je naseo na brojna lažna obećanja i SKUPU kampanju koju je sam plaćao, pa je na vlast vratio zlikovce devedesetih godina prošlog veka.


Dakle, ZA SVOJU SUDBINU, NAJODGOVORNIJI JE UPRAVO NAROD! NAROD, KOJI JE IZABRAO OVAKVU SKUPŠTINU I  OVAKVU VLADU!
NAROD, KOJI SE PREDAO OSIONIM, PRIMITIVNIM, POLUOBRAZOVANIM, BEZDUŠNIM, SUROVIM  I BESKRUPULOZNIM VODJAMA!
Ovima koje svakodnevno gleda i sluša na medijima koji su postali stranačke ekspoziture i službe za informisanje Srpske napredne stranke.

Nacija izumire! Sve nas je manje... mnogo je gladnih, bolesnih...

NA SIGURNOM SMO PUTU DA NESTANEMO.

MOŽDA I TREBA DA NESTANEMO KAD SMO OVAKVI!

PROF DR VLADIMIR KOSTIĆ, AKADEMIK, COVEK!

Izjava predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti prof.dr VLADIMIRA KOSTIĆA da Srbija treba da nadje način da se dostojanstveno izvuce iz kosovske drame, odjeknula je kao bomba, pre svega u redovima predstavnika vlasti. Najžešći u svom gnevu na uvaženog profesora bio je Tomislav Nikolić, predsednik Srbije; njegove reči su bile vrlo jasan poziv da se prof.Kostić smeni sa čela SANU! Nije ni premijer bio mnogo blaži, samo je u svojim izjavama, kao i uvek, dosta veštiji.

I javnost se podelila.  Višedecenijska navika i praksa da o svemu u Srbiji odlučuje politička vrhuška  u narodu je proizvela model apsolutnog podaništva, gde je čak, na žalost, normalna i kontrola mišljenja. Postalo je uobičajeno da "petao koji prvi zakukuriče obavezno završi u loncu".

Mnogo puta do sada SANU se, svesno ili iz straha nekih svojih mocnih članova da ne izgube fotelju i privilegije, prostirala pred sumanutim, polupismenim, katkad i bolesnim politickim vodjama. Medju najvećim istorijskim skandalima, koji su za posledicu imali tragična razaranja i uništavanja i ljudi i dobara do danas je neprevazidjen MEMORANDUM SANU. Čitala sam taj nepotpisani tekst kome se ni do danas, zvanično, ne znaju autori. Iako nepotpisan i naizgled nedovršen,  bio je prosledjen na upoznavanje svim partijskim jedinicama Saveza komunista. Trideset godina pokušavam da shvatim ko je i sa cijim pristankom Srpsku akademiju nauka tada uvukao u političko blato od kojeg se, bar sto se mene tiče, ni do danas nije oprala!

Menjale su se političke garniture u Srbiji, menjala se vlast. Ali, ostajali su uvek, uglavnom, isti ljudi, samo su menjali ruho. Vuk dlaku menja... Zato se ni rejting SANU nije oporavio.

 Svima nam je jasno da, ako čak ni predsednik i premijer Srbije ne mogu da kroče na SVETU SRPSKU ZEMLJU dok im ne dozvole vlasti samoproglašene otcepljene države, ako se na Kosovu sprovode njihovi, a ne srpski zakoni, ako je srpski narod sveden ISPOD CENZUSA, tamo NEMA SRPSKE DRŽAVE.

PROFESOR KOSTIĆ JE IMAO HRABROSTI DA TO GLASNO KAŽE! I da odbije poziv predsednika Srbije da prisustvuje razgovoru o toj temi.

To što su tamo ostali naši manastiri, naši kulturni i verski objekti, malo nam može pomoći da vratimo teritoriju.  Ovde posebno naglašavam TERITORIJU, jer srpske vlasti gradjanima Srbije na Kosovu smatraju isključivo pripadnike srpske nacionalnosti a ne celokupno stanovništvo.

Pojavio se čovek koji ima hrabosti da KAŽE SVOJE MIŠLJENJE o realnom stanju stvari kada je reč o Kosovu.

Profesor Vladimir Kostić je ovim svojim gestom otvorio novu stranicu istorije ne samo SANU, nego i cele Srbije.

Nije više bitno da li će uvaženi profesor ostati na funkciji predsednika Akademije ili će ga mračne političke sile, što širenjem straha, što kupovinom ljudi, smeniti. Mnogo je važnije da se njegov glas za spas ljudskog uma, za pravo na slobodu mišljenja, za razum, čuo u javnosti. I, veoma važno, što je izazvao ogromnu polemiku.

Ne sme se ovom prilikom zanemariti ni hrabrost novinara i celog uredništva Radio Beograda,koji je profesorov stav učinio javnim, bez cenzure i ulepšavanja.


SVAKA ČAST, PROFESORE KOSTIĆU! Vratili ste mi nadu da cela Srbija još nije "umrla".

NE PRILIČI MINISTRU KULTURE!

 Ovih dana, u već razbuktalu hajku na reditelja Kokana Mladenovica, osim pravosudja i policije, ukljucio se i aktuelni ministar kulture Ivan Tasovac. MINISTAR KULTURE(!) dao je svoj značajan doprinos razrešenju dileme da li je poznati reditelj kriv ili nije kriv! OBJAVIO JE NA SVOM TWITTER NALOGU DA SE KOKAN NE ZOVE KOKAN, NEGO SANDOKAN MLADENOVIĆ!

 Priznajem da, iz objavljenog intervjua s početka jula ove godine,  i svih pratećih tekstova, uključujući i krivičnu prijavu izvesnog Djurovića (za koga prvi put čujem) nisam baš sasvim shvatila za šta je Kokan Mladenović kriv.

A još manje sam razumela kakav je greh talentovanog reditelja što se, AKO SE (!), stvarno zove Sandokan!

Izbor imena je zasluga nekih drugih ljudi, na koje niko od nas, na rodjenju, ni posle, nije mogao da utiče. Čovek je rodjen u vreme kada su se mnogi, pre svih mladi, identifikovali sa poznatim filmskim junakom, pa je tako, verovatno i Kokanov kum podlegao toj euforiji. AKO JESTE?

Moram da kažem da mi je ime, koje god, svidjalo se to publikumu ili ne, manje značilo od toga kakav je čovek koji ga nosi.

Ali, ono sto me drži u šoku vec nekoliko dana, je pobedonosni tw ministra kulture.
Umesto kritičkog pogleda i ozbiljne analize umetničkog rada glavnog junaka ove tužne predstave, Tasovac je jedino imao problem sa imenom reditelja Mladenovića. Pa je odlučio da nam oda VELIKU KOKANOVU TAJNU!

Svaka čast,gospodine ministre! Ako niste imali ništa drugo da nam saopštite, džaba ste se vratili na twitter!

Prizemno! Jadno! Tužno!

I, da iskoristim priliku, da saopštim kako ja shvatam ceo slučaj Mladenović. Mada krv ne volim čak ni kada kupujem šniclu, a kamoli u ljudskoj komunikaciji, želim da kažem da sam dobro razumela analizu našeg stanja i naše nesreeće, koju je Kokan dao u spornom intervjuu. Takodje, veoma cenim svestrano pravno tumačenje prof.dr. Vesne Rakić Vodinelić, koja je do detalja objasnila šta je šta kod nas - po ustavu i zakonu!

E, pa, ako i moj ovako javno izneti stav uznemiri patriote poput Djurovića i Kaića, neka me dopišu na spisak okrivljenih.

Želim da verujem da se u Srbiju nije vratilo sudjenje mišljenju!

VREME JE DA PONOVIMO LEKCIJU

DA SE NE ZABORAVI!

Владислав Петковић Дис‎ > ‎

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

JUHAHAHA - ZA PODSECANJE

Svaku slicnost sa likovima i dogadjajima nalazite na sopstvenu odgovornost!!!

Јован Јовановић Змај‎: ЈУТУТУНСКА ЈУХАХАХА

У краљевству Јутутуту
Краљ тринајсти Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха.

Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху.

Послушни су Јутутунци,
Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.

А пролећем сваког года
Попне с' на брег Балакаха,
Па повиче громогласно:
Добићете јухахаха!

У краља су јаке прси,
Грлат ли је Балакаха,
Кад повиче, брда с' оре -
Јухахаха, хаха, хаха!

Сви се гротом смејат стану,
Све се тресе брат до брата,
А од смеха, тешка смеха,
За трбух се и краљ хвата.

А шта им је тако смешно?
Ил' је смешан Балакаха?
 Ил' су смешни Јутутунци?
Ил' је смешно "јухахаха"?

Све троје је доста смешно,
Понајвише Балакаха,
Кад озбиљно, милостиво,
Проговори: Јухахаха!

Срећни су ти Јутутунци,
Срећан ли је Балакаха,
Кад их тако развесели
Празна речца: Јухахаха!

• Песма Јована Јовановића Змаја из 1865. године.

NEPOUZDANA NOVINARSKA SEĆANJA

U poslednjem Vikend Danasu, subota/nedelja, 5-6.septembar 2015., rubrici "Ljudi, sećanja..." koju priredjuje Rade Radovanović,  objavljeno je sećanje Vukašina Obradovića, predsednika NUNS-a na dane primene zloglasnog Vučićevog zakona o informisanju na neposlušne medije krajem 90-tih. Deo njegovog sećanja, na strani IX, izmedju ostalog, glasi:

"U beogradskom Medija centru Sonja Biserko objašnjava našim advokatima  GradimiruNaliću i Nikoli Baroviću, koje je angažovao NUNS, da ne treba plaćati kaznu jer se time puni budžet i pomaže režim. Ostala je pri svom stavu i pored upozorenja da 200.000,oko 10.000 maraka, sa koliko sam kažnjen kao glavni i odgovorni urednik, može biti u roku od 24 časa pretvoreno u zatvorske dane. Na sreću, njeno mišljenje nisu delili Bane Čanak,  Veran Matić, Goran Svilanović, znani i neznani ljudi koje je neumorno zivkala Goca Suša tadašnja predsednica NUNS-a. Za svega nekoliko sati prikupljen je potreban novac. Ni sam nisam verovao kada je došla Lidija Mihajlović sa priznanicom o uplati kazne."

Sad, posle više od 15 godina, Vule se najviše seća nekih koji su u njegovom spasavanju od apsa najmanje učestvovali. A one koji su se najviše angažovali i praktično ga spasli od zatvora potpuno zaboravlja. Zbog toga sam ponovo pogledala moje dnevničke beleške iz tog vremena.

Sve vreme primene Vučićevog zakona bila sam učesnik i svedok novinarske golgote. A taj dan kada smo spasavali Vukašina Obradovića nikada neću zaboraviti. Ne samo zbog represije vlasti nego i zbog ponašanja naših "saboraca" novinara i predstavnika nevladinog sektora.

Posle konferencije za novinare, na kojoj su Sonja Biserko, Bljana Kovačević Vučo i još neki aktivisti NGO energično zastupali mišljenje da ne treba plaćati kaznu, a zatim se listom razbežali, u NUNS-u smo ostali sa Obradovićem: Dragan Banjac, Dragutin Rokvić, Marina Šinko i ja. Tehničku pomoć nam je nesebično pružala  Vesna Janković iz Medija centra. Kasnije, u toku popodneva, pojavila se i Lidija Mihajlović, saradnica Obradovićevih Novina vranjskih i Sindikata "Nezavisnost".

Približavalo se veče, kada je Vule trebalo da krene na autobus za Vranje, a pretnja hapšenjem bila je sve izvesnija. Mi, prisutni, rastrčali smo se, skoro bukvalno smo "okrenuli šešire" da bismo prikupili novac i platili kaznu. Banjac je kontaktirao sa Svilanovićem, Rokvić je zvao Verana Matića, Bane Čanak je već bio obavešten.... Ali, Gordane Suše nije nigde bilo! Čak se nije odazivala ni na naše telefonske pozive.  Vesna Janković je držala kontakte sa jednim uličnim dilerom da nam, ako uspemo da prikupimo dovoljno, promeni marke po najboljem kursu. Zamolili smo čak i šefa smene u najbližoj pošti, koja je radila do 20 h, da nas sačekaju, da bismo obavili uplatu.

I uspeli smo, u poslednjem trenutku, uz veliku pomoć pomenutih Svilanovića, Matića, Čanka, ali i Dragutina Rokvića koji je išao preko Dunava da privatno pozajmi poveću nedostajuću sumu. I još nekih dobrih i hrabrih ljudi. U minut do 20 smo uplatili novac i dobili priznanicu koja je za Obradovića značila slobodu. Rokvić se čak pobrinuo da naš drug Vule ne krene gladan na put.

Bilo,pa prošlo. Mi, koji smo to obavili, verovatno smo svrstani u one "znane i neznane". Hvala, druže naš!

Nije zaboravan samo Vukašin Obradović. Mnogi su čak promenili dresove i političke boje pa su sada na onoj strani protiv koje smo se borili.

Ali je zanimljivo ponašanje Gordane Suše. Ona je više puta svrstavana tamo gde nije bila. I nikada nije demantovala. Na primer kada god je bilo reči o nama prognanicima iz RTS početkom devedesetih. Suša ne samo da nije prognana, nego u to vreme nije ni bila u RTS-u. Ona, Nadežda Gaće i još neke koleginice i kolege, otišli su u Jutel kod Gorana Milića na samom početku rada te jugoslovenske televizije, za mnogo veću platu. Ali je bilo zgodno i profitabilno biti žrtva represije Miloševićevog režima.

Zanimljiva je fascinacija vranjskih novinara likom Gordane Suše, nesporne  jugoslovenske TV zvezde osamdesetih godina. Osim Obradovića, pogrešno zahvalan Gordani Suši bio je i Vojkan Ristić, novinar, takodje Vranjanac, koji je u vreme bombardovanja 1999. uhapšen jer "nije imao validnu ličnu kartu". Naravno, ovaj slučaj je Ristiću bio namešten, jer su tadašnje vlasti tražile razloge da ućutkaju novinare. Na skupstini NUNS-a,početkom 2002. godine, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, Ristić je javno zahvaljivao Suši za pomoć koju je udruženje dalo njegovoj porodici. Gordana Suša, iako u vreme Vojkanovog hapšenja nije bila ni predsednica (izabrana decembra 1999.), niti je na bilo koji način učestvovala u radu Nezavisnog udruženja, pa ni u obezbedjivanju pomoći Ristiću, čak ni na demanti Vojkanovog izlaganja, nije reagovala. Bilo je valjda zgodno okititi se tudjim perjem.

Vratili su nam se zlotvori devedesetih, a za medije su došla ponovo teška vremena. Došli su neki novi "aktivisti" u NUNS, ali i u čitavo srpsko novinarstvo. Mi, koji smo osnovali i, što je još važnije, održali udruženje u životu u tim teškim danima, više nismo tamo.

Ali, kada bih se, ne daj bože, ponovo našla u situaciji da nekoga od kolega na bilo koji način spasavam, isto bih učinila. Ma i da on to ne pamti.

SEĆANJE NA "OLUJU"

početak avgusta 1995. 
nedelja
Sunčan dan na dunavskom Lidu. Mnogo kupača i camaca na špicu Ratnog ostrva. Negde oko 13 sati. Jos nije vreme za redovne vesti na StudijuB,a iznenada, špica i glas Jugoslava Pantelića. Vest da su hrvatske snage "jutros negde oko 4 h, započele akciju  "Oluja" i zauzele Knin". I da se formirala duga kolona ljudi koji beže. Pojačavam radio i ponavljam glasno vest koju sam upravo čula. Komšinica Mira sa susednog, luksuznog čamca, priprema riblji ručak za prijatelje. Istrčava na svoju palubu i gnevno reaguje: "ja ne volim te napaljene  vesti sa Studija B! Oni uvek lažu!" i ulete u svoju brodsku kuhinju...

ponedeljak

Popodne, dežuram u dnevniku NTV Studio B. Negde oko 18 sati, zvoni telefon.
-"Jel to Studio B? Ja sam vozač hladnjače, vozim iz Zapadne Evrope, Sad sam na Sremskoj Rači. Ovde je mnogo ljudi, izbeglih iz Hrvatske. Srpska policija ne dozvoljava prelaz u Srbiju. Sve je blokirano... Nikoga ne puštaju, a ovde ima i dece... neki stari su umrli na putu.... učinite nešto...!"  i prekida vezu.

Odmah šaljemo ekipu sa Jelenom Veljković.

Nekoliko sati kasnije, ekipa se vraća. Nisu im dozvolili snimanje, a kasete koje su već snimljene, oduzeli....

-----

Drama kolone srpskih izbeglica traje već 11 dana. Stižu nam razne vesti, jedna od njih je da su negde kod Petrovca, kao u Ćopićevoj poemi " Na Petrovačkoj cesti" hrvatski avioni bombardovali dugu izbegličku kolonu. Vrućine su nesnosne...

-------
Jesen, 1995. u Studiju B

U redakciji vidim dve nove higijeničarke, angažovane preko "Dedinja". Ozbiljne, ćutljive, ali vredne... Čiste, brišu... Ali, za razliku od prethodnih, koje su prolazile kroz prostorije i kao "mačka repom" mahale krpama, njih dve to rade tiho, diskretno,pažljivo... Iza njih ostaje upadljivo čistiji prostor. Nekoliko dana kasnije započinjem razgovor sa jednom odd njih. One su sestre, jedna je ekonomista, druga, mislim da reče da je stomatolog. Ovde su stigle u koloni bežeći od "Oluje", sa decom. Muževi su im ostali u Martićevoj vojsci i nemaju kontakt sa njima...

Jedna od njih, Mirjana, iz Ogulina,  priča: "Moj muž i dever su, kao i obično, došli negde oko 10 uveče na spavanje. Tako su od početka radili, ujutru rano se vraćali u jedinicu. Ali, tog jutra, oko četiri, probudi nas gruvanje topova... Njih dvojica, u čudu, ubrzano se spremaju, da bi stigli u jedinicu, u strahu da ne izgube kontakt, da ih ne nadju. Pogledamo u pravcu pucnjave, a tamo, kao u najvećoj oluji, seva... grme topovi.... sve su nam bliže.  Odoše oni, a mi, sa decom i majkom, pokupismo torbice (inače, to nije prvi put da mi pobegnemo u šumu, sa ručnim prtljagom, na dan, dva, pa se vratimo kući) uguramo se u auto i krenemo, sa nadom da ćemo se vratiti u toku dana. Već na glavnom putu vidimo da se sa svih strana stiču kolone, sunce već peče, a mi, milimetar po milimetar,skoro da više stojimo nego što se krećemo. Niko ne zna kuda ide... I što je najgore, više ne možemo da izadjemo iz kolone... Dani prolaze, a nama se i ono malo hrane i vode što smo poneli, već istrošilo... deca plaču. Stara hvata vazduh...   "

- A muž! Jel vam se pridružio?

- Ne! još ne znamo šta je s njima dvojicom. Mala (ćerka, koja je imala 11 godina), piše na rodjendan, u svom dnevniku: najveća mi je želja da se tata javi.... Ovde smo u kolektivnom smeštaju... obećao nam je Mikelić (Borislav Mikelić) da će videti, da  će pokušati da im udje u trag....

Ubrzo su obe prestale da rade u Studiju B. Mirjanu sam još jednom videla u gradu, ali o mužu nije imala nikakvih vesti.
------

Danas, 20 godina kasnije, opet su na čelu Srbije Vučić, Dačić,Vulin... negde tu u vrhu i Vučelić i ini... isto kao i te užasne 1995.

Srbiji je trebalo, znači, 20 godina da se probudi, da shvati (ako je i danas shvatila?!), svu težinu sudbine tog naroda.

Dvadeset godina posle, Srbija proglašava Dan žalosti! A žalost onih nesrećnika traje sve vreme, samo što oni to nisu primećivali. Sad im je potrebno za njihov politički marketing.

ZA PARADU LICEMERJA!

Za ovih 20 godina, Srbija se smanjila. A  i nas je sve manje....

Hrvati slave! Imaju razlog za to.

Tog dana su oni DOBILI a  Srbi izgubili državu.