VUČIĆ NASTAVLJA NEGATIVNO KADROVANJE! SLUČAJ ORLIĆ

 Kandidatura VLADIMIRA ORLIĆA za predsednika parlamenta Srbije, ima više slojeva drskosti i nemorala, koji vladajući SNS demonstrira već deset godina u Srbiji.

Kao prvo, predlagač Aleksandar Vučić nije ovlašćen da predlaže predsednika Skupštine. Predsednika biraju poslanici izabrani na parlamentarnim izborima.

Ono kako je Nikola Selaković, koji važi za eventualnog naslednika Aleksandra Vučića na funkciji predsednika stranke, umesto stvarnog predlagača Vučića, objasnio nominaciju Orlića za predsednika parlamenta, moralo bi da bude razlog za eliminaciju ovog kandidata.

Sve vreme svoje vladavine, Aleksandar Vučić, kao vlasnik stranke, ali i države Srbije, bezočno sprovodi svoju ličnu negativnu selekciju kadrova, zbog kojih su do sada Srbija i njeni gradjani trpeli ogromne posledice. Najupečatljiviji primer loše kadrovske politike bio je izbor i postavljenje Milorada Grčića na čelo EPS-a, od čega ćemo tek da osetimo stvarne katastrofalne posledice. I izbor ministara u vladi, počev od premijerke Ane Brnabić, preko Tomislava Momirovića,Nenada Popovića, Marije Obradović,  Nebojše Stefanovića... Aleksandra  Vulina, koji je, izgleda, postavljen samo za to da bi širio mržnju medju ljudima, unutar Srbije, u susedstvu i širom sveta, potvrdili su da je kadrovska politika koju kreira Vučić, suprotna razumnom, normalnom i moralnom izboru.

Jedan od katastrofalnih primera je i Bratislav Gašić.

I Siniša Mali, za čije ime se vezuju brojne afere, poput 24 stana u Bugarskoj, rušenje Savamale, intelektualne kradje prilikom plagiranja doktorata koji je na kraju poništen, jedan je od primera koji se moraju imati u vidu prilikom izbora vlade i popunjavanja važnih mesta u državnoj administraciji.

 

Ta politika, suprotna razumu i svim moralnim normama, sprovodi se u svim segmentima srpskog društva. Ispada da što je neko veći prestupnik, kriminalac, lažov, prevarant... to može da računa na višu funkciju.

Mnogi od ovih i nepomenuti kadrovi, ne samo da ne bi smeli da budu na važnim državnim funkcijama, nego bi odavno morali da završe u Bačvanskoj – u zatvoru!

Posledica Vučićeve negativne kadrovske selekcije je i haos u medijima, koji su njegov najveći oslonac radi održanja na vlasti. Tu, neodvojivo, mora da se uključi i izbor članova REM-a. I njihove skaredne odluke o dodeli frekvencija. Sve te odluke su „prst u oko“ narodu koji je Vučiću više puta poklonio poverenje.

Zašto to Aleksandar Vučić radi Srbiji?

Zašto je negativna selekcija vodilja za izbor ključnih kadrova?

Izgleda kao da se predsednik Srbije nekome sveti zbog nečega, što javnosti nije poznato, čime bi se morala da ozbiljno angažuje nauka o psihologiji ličnosti.

Vučić je oko sebe okupio preko 700 hiljada članova, od kojih, ubedjena sam, 699.999 njih su profiteri. Stranka koju predvodi, koju je lično osnovao, nema nikakvu ideologiju, osim profita i pljačke.

Ministri javno govore da odluke u njihovo ime donosi Vučić, a oni ih samo sprovode.

Ali, to što 700 hiljada nesvesnih ili previse svesnih o mogućnostima ličnog profita podržava, samo je desetina ukupnog broja gradjana Srbije. Kako je onda moguće da takva manjina uspeva da ugrozi i prevari celokupnu naciju? Odgovor nije teško naći. Dovoljno je da se pogleda sruktura stanovništva. Trećina je polupismena ili totalno nepismena. Skoro polovina gradjana je na ivici ili ispod granice siromastva. ..

Znači, ta desetina profitera koju Vučić ubraja u kapacitet svoje stranke uspešno manipuliše neznanjem, nesvesnošću, ali i strahom koji SNS-ovci nemilosrdno šire.

Šta sa takvim sastavom i u ovako podeljenoj, iznemogloj Srbiji može da uradi opozicija?

Ništa!

Živi bili, pa videli!

Nema nama spasa od nas samih!

O AKUŠERSKOM TERORU!

Ovo sto sada gledamo, čitamo, slušamo o maltretiranju trudnica i porodilja, nažalost, na ovim prostorima nije ništa novo. Ja to iskustvo nosim u sebi vise od 4,5 decenije. 

Tortura je počela ulaskom u porodilište. Babica Ruzmarinka, zapamtila sam joj ime zauvek, uvela me je u prljavi toalet, na tretman klizme. Iz sale se čuje vrisak. Posle nekoliko minuta čujem R. koja se približava vratima, kako nekome odgovara: dolazim odmah, samo da vidim šta je sa ovom kravom. Ta krava sam bila ja. 

Ulazim u porodjajnu salu, gde vec razapete leže još dve porodilje. Jedna od njih je na stolu/krevetu već 23 sata. Vristi poslednjom snagom. Doktorka, ofarbana, našminkana, ukrašena zlatom i brilijantima viče na nju: šta se dereš kao magarica. A kad si se je... jesi li i onda vrištala? 

Ja se upadljivo začudim na njen ton, dok me Ruzmarinka razapinje na stolu. A doktorka me besno preseca pogledom. R. moju torbu unosi u sterilnu salu i stavlja na policu.

Pogledam na sat. Jedan posle podne. Petak. Bolovi još nisu nesnosni, uzimam torbu i iz nje vadim Travenove "Berače pamuka". Pokušavam da čitam, a filigrantska doktorka me, kao munja, preseče visokim C: ostavljaj tu knjižurinu! Ovo je sterilna sala. Kakvo čitanje u porodilištu!?

"Meni su, gospodjo, vaše saradnice donele torbu ovde, pravo sa ulice. Pa, knjiga je onda sigurno manje zagadjena, jer je bila unutra... u torbi... ". Njeno vikanje i unošenje u moje lice prekinuo je dr M, koji je upravo ušao.

- Pusti je, uskoro joj neće biti do čitanja. A zatim se obratio meni.

- Na koje vreme imaš trudove?

- Nemam pojma!

- Kako nemaš pojma? Znaš li ti gde se nalaziš? Vidiš li ovaj sat na zidu?

Ja, već besna, ali još ne iznemogla, kažem da mi niko nije rekao da treba da gledam u sat, koji do tada čak nisam ni primetila: 

- Nisam dobila nikakva uputstva šta treba da radim.

- Dobro, dobro! Nego, ko ti je onaj što te je doveo?

- To je moj muž. 

- Ha, ha... muž, kažeš?

- Da. To je vaš  kolega.... 

- Znam, znam ga dobro...

 - Pa, zašto onda pitate? 

- Neka ti on objasni. Kasnije sam čula od muža da su imali neke neraščišćene račune iz studentskih dana.

Nastavljam da čitam, ali me, od bolova koji su sve jači, više dekoncentriše vriska sa susednih stolova.

- E, sad idemo, ! - kaže mi, posle izvesnog vemena,  jedna pristojna sredovečna žena. Ostavi lepo knjigu. Počinjemo. Ne boj se, sve će biti u redu. 

Dok me nova babica drži za ruku, filigrantska ukrašena doktorka gundja i psuje. Ne svidja joj se nešto, ali mi ništa ne govori. 

Iznenada ustaje, prilazi mom uzglavlju i zalepi mi šamarčinu.Gundja da je već umorna i da joj je dosta svih nas "kreveljuša"...

Nina je došla na svet u 17,15.  Čujem njen plač. Babica primećuje da je "ista majka". Doktorka seda za sto i počinje da piše. Na mene ne obraća pažnju.

Osećam da jako krvarim i počinjem da vičem:  

- ja ću da iskrvarim....

Doktorka se trže. Poslednje što sam čula je: brzo lakalnu (anesteziju)! stvarno će iskrvariti!

Probudila sam se u sobi. Pored mene, sa maskom na licu i ružom u ruci, stoji moj muž... Preko puta u krevetu je Ljilja, koja se porodila nekoliko sati pre i već se oporavila. Ćaska sa Mikom. Njenog sina već donose na podoj. Pitam za moju bebu. Sestra koja bebe raznosi na kolicima, kao veknice hleba, kaže: 

- tvoja beba je umorna, donećemo je sutra.

- mogu li da je vidim?

- moram da pitam dežurnog.

Posle nekoliko minuta dolazi i nosi smotuljak sa brojem 3, koji i ja imam na ruci. Ali je odmah odnosi. Kaže: sutra ćeš je dojiti...

Sledećeg jutra počinju nove nevolje. Servirka nosi doručak. Proviri u našu sobu i kaže:

- vas dve danas ne dobijate hranu. Dok vam ne prorade creva. 

I ode. Ljilja ustaje i viče za njom: 

- A kako da nam prazna creva prorade, ako ne jedemo?

Ne vredi. Gospodja je neumoljiva. Drži se "pravila". 

Energična Ljilja pokušava da se sporazume sa ostalim osobljem. Mi ipak ostajemo gladne. Kopajući po torbi, nailazim na čokoladu, koja nas dve spasava.

Sutradan ista priča. Samo je Ljilja spremna, pa prijavljuje da su NAŠA (njena i moja) creva "proradila". Servirka se, sa očiglednim nepoverenjem, ipak vraća u našu sobu i donosi tanjiriće sa po jednom kašikom griza u mleku. Nema kašike, pa smo morale da ližemo kao mačke... Ljilja protestuje: kako da dojimo bebe ako smo mi gladne?

 Dan vizite koju predvodi strogi načelnik, još je gori. Ruzmarinka, dežurna, ulazi u sobu i preko nas zateže čaršave. Naredjuje da se ne pomeramo dok načelnik ne prodje. 

Ne samo što sam urodjeno neposlušna, nego i zbog problema sa kičmom, morala sam ipak da se okrenem, pa tako pokvarim "scenografiju". R. ulazi i viče! Za njom odmah ide ekipa sa načelnikom... Počinje "veselje".

- Ja bih da idem kući, ako može! - obraćam se lično načelniku. On ne gleda, ne sluša... okreće se i odlazi.

Dan pre izlaska iz porodilišta, kad mi je već prekipelo, silazim do načelnikovog kabineta da se žalim. On sedi, čita novine, ne podiže glavu. Ja ipak krećem da pričam. Ne pomerajući se, on samo skreće pogled na mene i kaže: ja sad imam predavanje. Čeka me puna sala studenata.... Kao orkan se podiže i izlazeći me snažno odgurne. Bez reči.

--- 

Na dan izlaska iz bolnice, dok mi ona pristojna sredovečna babica i sestra sa odeljenja za decu predaju bebu, začu se vrisak. Žena koja je rodila blizance, tog dana je takodje trebalo da s njima ide kući, izbezumljeno traži svoju decu. Saopštavaju joj da su oboje dece umrli. Ona želi da ih vidi, ali joj ne dozvoljavaju.

KAKO MEDIJI UGROŽAVAJU PORODICU ALEKSANDRA VUČIĆA?

Napad Aleksandra Vučića i njegovih saradnika na novinare i medije zbog "ugrožavanja" njegove porodice, postao je uobičajena pojava. Meta su uglavnom televizije N1 i Nova S i novina Danas.

A kako je i čime ugrožena Vučićeva porodica?

Vučićev sin, još kao maloletnik, a sada punoletni gradjanin Danilo Vučić, pre više godina, pojavio se prvi put u štampi kao učesnik incidenta na splavu, gde su ga, kako je pisalo, spasavale kobre, koje su ga kao štićeno lice, čuvale u to vreme. Incident se dogodio u kasnim noćnim satima.  Do sada, niko nije odgovorio šta radi maloletnik, pa makar to bio i predsednikov sin, na problematičnim splavovima u dva, tri sata posle ponoći.

Zatim se mladi Danilo, slikao sa navijačima, na svetskom prvenstvu u Sočiju, u Rusiji. I tada se digla prašina zbog pisanja medija. I taj slučaj je okarakterisan kao napad na predsednikovu porodicu.

Novinarka KRIK-a na zadatku, Bojana Pavlović je fotografisala juniora Vučića u kafiću sa grupom kriminalaca. Pre nego što su oni uspeli da joj otmu telefon i obrišu fotografije, uspela je da snimke pošalje redakciji, pa su se ubrzo našli na stranicama štampe. Bojana se, srećom, izvukla iz tog napada, bez posledica. Ali su verbalni napadi na nju i medije koji su to objavili, danima bili pod paljbom  SNS-ovaca i samog predsednika.

Svaki put, kada je trebalo preusmeriti važne teme na "sporedni kolosek", i kada se,  Danilo Vučić, negde pojavio kao “prisutni gradjanin” paljba po neistimišljenicima, a posebno prema neposlušnim medijima se razbuktavala. Horsko pevanje o napadu na porodicu Aleksandra Vučića bilo je sve glasnije.

Ja sam do sada o napadima na mladjeg Vučića čula uglavnom od njegovog oca. Da on nije komentarisao javno, i tako pokretao lavinu, ne bismo ni znali da su se “napadi” dogodili.

Danilovo kretanje, kao štićenog lica, nije ni nepoznato, ni neodobreno. Na svako ugrožavanje, morale su da reaguju nadležne službe. A ne da njegov otac, u propagandnom maniru, podiže tenzije. 

Aleksandar Vučić, bez obzira na predsedničke obaveze, nije oslobodjen roditeljskih obaveza. Ako je na tu brigu zaboravio, onda je on odgovoran. Jer, štampa samo beleži dogadjaje.  Ispada da su krivi oni koji su pisali u kakvom se društvu kreće mladi Vučić, a ne da je Danilo birao sebi pogrešno društvo. A, ako predsednik smatra da je društvo njegovog sina odgovarajuće, onda nema nikakvih napada na njega.

Savesni roditelj je morao da se interesuje za odrastanje i razvoj svog deteta, pogotovu ako se u štampi pojave neprihvatljive vesti. Da proveri samog sebe, da li je dovoljno učinio da dete ne krene pogrešnim putem.

Mladi Vučić je, i kao učenik - od prvog razreda osnovne škole, do kraja školovanja, bio u nadležnosti vaspitača i nastavnika, koji su morali da signaliziraju ako je dete koje im je povereno, ugroženo ili daje znake neobičnog ponašanja. Morala je da postoji saradnja izmedju porodice i škole, kako se ne bi dogadjale nevolje.

Potpuno je nebitno čime se otac bavi, da li je predsednik države ili noćni čuvar, on je prvo roditelj deteta. Ako nije u stanju da sačuva svoje dete, mora se postaviti ozbiljno pitanje koliko je sposoban da čuva državu (predsednik) ili banku, fabriku, muzej... (ako je čuvar). Najgore je ako se roditelj zaneo toliko da je zaboravio da je zloupotreba dece u političkim akcijama zabranjena. A još je teže, ako je to uradio svesno. 

Krajnje je vreme da se na parolu o ugroženosti porodice predsednika Srbije stavi tačka. Da se sve postavi na svoje mesto. Svaki nastavak zloupotrebe ove teme nanosi nesagledivu štetu upravo njegovoj deci. 

Konačno, Aleksandar Vučić bi morao da shvati da su javne ličnosti izložene javnoj pažnji, pa i kritici. Od toga nisu poštedjeni ni članovi porodica. Ko to ne može da izdrži, ne kandiduje se, vodi miran porodični život!

Prvi čovek države morao bi da posluži svima kao dobar primer!

SRBIJA NA DNU

Srbija nema skupstinu, nema vladu, nema nijednu instituciju. Samo Aleksandra Vučića! On je trenutno jedini legitiman "organ". Nedavno je predsednik s pravom izjavio da je Srbija praktično u vanrednom stanju. Zna čovek! Lično ga je uveo!

Srbija se ljulja, trenutno izgleda kao rasturena porodica. "Otac porodice" se klati, kao pijan, priča čas jedno, čas drugo... ukućani sludjeni... Onaj ko se pobuni, dobije "primeren" korpus "sankcija", jer je "narušio strategiju vladanja" koju je Srpska napredna stranka, poistovećena sa državom, zacrtala kao svoj jedini cilj. 

Cene divljaju, kamate na kredite skaču, a evro zvanično miruje! Samo u Srbiji.

Iako je od opštih izbora prošlo više od dva meseca, jedina institucija je predsednik. Bio je to i pre minulih izbora, odlučivao o svemu, tako da praktično nema nikakvih promena, u odnosu na stanje pre izbora. 

Sve te institucije i funkcije koje trenutno nedostaju, ovakvoj Srbiji, Vučićevoj, i nisu neophodne. Samo proizvode ogromne troškove, koji se naplaćuju od gradjana - sve po glavi stanovnika. 

Sav "učinak" prethodnog parlamenta, suvišan je, nepotreban, jer, nijedan od zakona, usvojenih po hitnom postupku, bez javne rasprave, ne primenjuje se. Osim kada treba oglobiti gradjane!

Za Aleksandra Vučića ni Ustav Srbije, nije obavezujući. Nedavno se zakleo pred raspuštenom skupštinom, na Miroslavljevom jevandjelju, dodajući svojevoljno i tekst koji po ustavu ne postoji: ("tako mi bog pomogao").

Predsednik Srbije, svako malo obavlja funkciju premijera. Najnoviji primer je "Otvoreni Balkan" - sastanak u Ohridu,gde su svi ostali  učesnici bili premijeri. Da je reda i da Vučić na mesto predsednika vlade nije "posadio" fikus, u Ohridu bi prisustvovao premijer Srbije.

Sve aktivnosti predsednika Srbije izlaze iz ustavnih i zakonskih okvira. On dovodi investitore i "investitore", polaže kamenje u temelje budućih objekata, poklanja delove teritorije države, (savamala, linglong...), deli budžetski novac kako sam želi (crkvi, Dodiku, stranim investitorima, bankama koje pljačkaju narod preko kredita u švajcarskim francima, sportskim klubovima...), kako mu padne na pamet.  

Ali, dok je u Kragujevcu nedavno lično objavio da "Stelantisu"' - "fijatu", poklanja 48 miliona evra, sada, kada treba "vaditi kestenje iz vatre", šalje svoju poslugu da "pregovaraju" sa radnicima koji, po upravo njegovom dogovoru sa "investitorom", treba da ostanu bez posla.

Ne treba sumnjati da je najnovija ponuda tzv. Vlade Srbije i fikus premijerke da deo radnika koji su ugroženi Vučićevom politikom ostaje bez posla, dobije otpremninu od 11.000 evra, plus jos 5.000, i, van budžetskog zakona, takodje, odluka Aleksandra Vučića.

Srpska pravoslavna crkva redovni je korisnik budžetskih sedstava, iako je po Ustavu odvojena od države.

Ništa od onoga što nam se dogadja, na unutrašnjem ili spoljnom planu, niti je po zakonu, niti  produkt zdrave pameti. Ali, u Srbiji ne postoji institucija koja to može da zaustavi. Sudije ćute i čekaju da im predsednik saopšti šta i kako treba da presude. Onaj ko iskoči iz tog šablona, brzo bude "skraćen" za "glavu",ili bar za uši. 

Širom Srbije vršljaju razne grupe i pojedinci, što domaći, što "bratski" i "prijateljski" emisari, zaduženi za uterivanje gradjana u stranački "red". Svako ko pokuša da i najmanje samostalno misli i govori, brzopotezno se izlaže najodvratnijim uvredama i pretnjama. 

Po našoj državi vršljaju razne horde i čopori desničara, lažnih patriota i grupa kojima je Rusija ispred sopstvene domovine,  koji nekažnjeno ruše i ugled i izgled Srbije, Policija čuva izgrednike i sankcioniše gradjane koji se ne mire sa haosom.

Ministar policije se svakodnevno ZVANIČNO oglašava političkim pamfletima i pretnjama, svadja nas sa susedima, dok preko granice bez problema odvode decu otetu od rodjene majke. A svakodnevna ubistva i nasilje su postli uobičajena pojava.

Rusofili divljaju i orgijaju uz blagoslov! Niko ne sme ni da ih oštro pogleda. 

Vučićevi izvršitelji energično ekspresno sprovode zakone prema gradjanima. One zakone koje sami ne poštuju. 

Zakonodavstvo važi samo za "nepodobni" deo stanovništva. Mogu da gundjaju, gladuju, ćute.... ali sve moraju da plate - po zakonu!

U Srbiji je 1929. godine, jedan Aleksandar, krunisani kralj, suspendovao državu, uveo šestojanuarsku diktaturu. Poslednjih deset godina, drugi Aleksandar, nekrunisani kralj Srbije, bez formalne krune, vlada kako mu padne na pamet. Pritom se često sudara i sam sa sobom! Obećava, laže, zavadja... i tako se održava na tronu.

A narod slep, gluv, uspavan... cuti, gleda...

"Ovaj narod vrlo dobro znade
da je stvoren samo Knjaza radi,
da Mu daje poreze i hvale,
da Ga dvori i ponizno kadi.!"

(J.J.Zmaj)

Čeka se proleće, kada će "knjaz" opet viknuti sa brda:

"U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s’ na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s’ ore –
Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il’ je smešan Balakaha?
Il’ su smešni Jututunci?
Il’ je smešno “juhahaha”?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!"

Nije, nažalost, kod Srba, ova pojava novijeg datuma! 

(NE)SLOŽNA PORODICA

 U mom komsiluku, u Podrinju, sa srpske strane Drine, živela je jedna velika porodica. Uživali su ugled u selu. Glava porodice, strogi matori namćor sa nekoliko dlaka na glavi, ali sa bujnim brkovima, bio je autoritet, ne samo u selu, nego u čitavom kraju. Bio je uvek rado vidjen gost na seoskim svetkovinama i proslavama. Kada on dodje na slavu ili svadbu, svi članovi domacinske porodice se uzmuvaju, svi bi da što bolje ga ugoste. A on, ćuti i pije rakiju, mrki pogled jedino upire u svoj štap. 

Jednom takvom dogadjaju sam prisustvovala kao dete. Gazda Namćor sedi u čelu stola, ispred njega flasa prepecenice. Naslonjen jednom rukom na sto, a drugom na svoj štap. Domaćice donose razne djakonije, mi svi, gladni,čekamo da on počne, da bismo i mi jeli, jer smo jedva čekali taj dogadjaj, pošto u to vreme nije bilo hrane. Pogotovo ne tih slavskih specijaliteta, koje smo, u najboljem slučaju, vidjali, ili jeli, jedanput, dvaput godišnje.

A Gazda Namaćor ćuti. Uvrće desnom rukom brk, a levom doliva čašu. 

Postidjeni domaćini shvataju da nešto nije u redu. Dolazi domaćin, snishodljiv, neraspoložen. Stidljivo pita:

- Gazda Tomo, ne služite se? Je l' nešto nije u redu?

- Ma, jok! Dobra ti je ova rakija! 

- Pa ništa ne jedete?

- Ama, čoveče, čekam prasetinu. Praseću glavu! 

- Domaćin slave odjuri i u trku donosi glavu pečenog praseta, u njušci jabuka, a okolo ljute prapričice.

- E, to! kaže Namćor, i kreće da tranžira uvo, po uvo...

Od tada, kada gazda Toma dodje na slavlje, pred njega odmah stiže praseća glava.

Gazda Toma je bio Solunac, njegova tri brata su ostavili kosti u Plavoj grobnici.  Dok je prelazio Albaniju, negova žena je jedne noći zaspala i više se nije probudila. Ostalo je sedmoro dece. Kada se vratio iz velikog rata, ponovo se oženio, dobio još jednog sina. Živeli su svi zajedno i skladno sve dok se najstariji sin nije oženio. A onda su počeli problemi. Da bi dobio "svoj" deo imanja, sin prvenac se nije dvoumio da to izbori batinama.

Porodica se pocepala. Svako je vukao na svoju stranu. Iz jedne velike, skladne i složne porodice, nastalo je novih šest, dve ćerke su se u medjuvremenu udale. Sinovi su počeli da se svadjaju oko imovine, Više ni sud nije mogao da razmrsi probleme. 

Ubrzo, gazda Toma je umro.Na sahrani se okupilo celo Podrinje.

 Nekadašnji veliki ugled porodice se istopio... Šestorica braće postali su ljuti neprijatelji, niko ni sa kim više nije razgovarao. Deca su se stidljivo okupljala uz ogradu avlije, jer više nisu smeli da se druže kao nekad. I selo je krenulo sa intrigama i "dosoljavanjem".  

Porodica se ubrzano osipala. Neki su umrli, drugi otisli u svet. Sada ih ima na svim meridijanima, medjusobno se i ne poznaju. 

U selu je od citave dinastije, koja je, prema beleženju jednog od rodjaka, iz više generacija imala 152 potomka, ostala samo jedna starica, naslednica najmladjeg sina. Ostalih pet kuća Tominih sinova zvrje prazne. U nedavnom nevremenu grom je pogodio pomoćnu zgradu i ubio kozu koju je stara gospodja čuvala da ne bi morala da kupuje mleko...

Ne mogu da se otmem utisku da je sudbini ove velike porodice vrlo slična budućnost Srbije koja nestaje.

 

 

 

 

 

 

 

PATRI(j)OTIZAM NA STAROM DJERMU

Na Bulbuder sam se doselila vrlo mlada. Mogla bih s pravom da kažem da sam tu odrasla. Moj muž je imao tu staru kuću, gradjenu 1905. Najbliža pijaca mi je bila Stari Djeram. Iako više ne stanujem u tom kraju, redovno odlazim tamo u kupovinu.  Poznajem sve - kupce, prodavce, proizvodjače... nakupce i preprodavce, kojih je u poslednje vreme sve više. Ima ih iz raznih krajeva bivše Jugoslavije. Jedno vreme, pre nego što je poslat u Hag, na Djermu je imao tezgu i general Mile Mrksić, poznato lice sa optužnice za zločine u Vukovaru...

Bio je Djeram jedno vrlo pitomo mesto. Ali, nešto se desilo poslednjih godina. Više nije tako prijatno, domaćinsko. Naročito se ovih dana nešto izopačilo. 

Danas sam išla u prvu postprazničnu kupovinu. Ma, ne čini mi se, stvarno se narod naglo promenio.

Krenem od montažnih prodavnica mlečnih proizvoda. 

Prodavac sa mindjušom, koga znam kao dečka - radio je sa majkom, jednom finom gospodjom - i dalje prodaje sir. Bio je miran, simpatičan, lepo vaspitan. I lep, iako je uvek brijao glavu umesto frizure. Ne mogu da se setim od užasa koji je usledio, ni kako smo došli do teme, ali me šokirao njegov izliv "odlučnog patriotizma". Počeo je da nabraja  gde je sve bio u poslednjim ratovima.

-"klali smo ih k'o prasiće pred  božić"!

- koga si klao, crni sine?

- ustaše!  i oni su klali nas!

- Sad sam ti ušla u radnju... i nikad više!

- I nemoj!....

Pričao je još nešto ali ga od užasa nisam čula. Jedva sam ostala na nogama. U glavi mi se zavrtelo.

Kroz nedovršenu ruinu od improvizovanog "Depoa", za koji je u vreme gradonačelnikovanja Siniše Malog, potrošeno oko 400 hiljada evra, a sada liči na ruševinu iz koje je, valjda, svako odneo ponešto sto mu treba, naidjem na tezgu sa kućnom hemijom. Prodavačica tu dugo radi sa celom familijom. Došli su u Srbiju u prvom talasu izbeglica iz Hrvatske. Skućili se. 

U razgovoru dodjosmo do zgrada u kojima stanujemo. Pricam da smo imali porodičnu kuću, koju je država poodavno srušila, zbog rekonstrukcije ulice, a da sad živim u soliteru, visoko... 

- Uh! ne volim te visoke zgradurine, zbog zemljotresa!  kaže ona.

- Ma, ne volim ni ja, ali, kada su rušili, nudili su nam ili soliter u centru, ili niže negde u predgradju...

- Pa zar niste mogli da ih UCENITE? 

Zastadoh. Reči mi pobegoše. A posle duže pauze...

- Kako da ucenim? Zašto? 

Ništa drugo nisam mogla nego da podjem dalje. I mislim: kako i zašto da ucenjujem? U mojoj glavi nikad nije postojala takva ideja! Ucena... 

Izlazeći iz pijace, svratim do preprodavačice da kupim povrće. Žali mi se da je dugo čekala na šalteru da odjavi SBB i da se prijavi na MTS za televiziju. 

- A što se odjavljuješ sa SBB? Oni imaju dobre programe...

- Zato što neću da gledam Djilasa... a i jeftinije je za 200 ... 300 dinara...

- A sad ces gledati Vučića. Ali, s obziorm da se on i Djilas dogovaraju, gledaćeš obojicu...

Nisam sačekala njen odgovor. Izašla sam na bulevar sa vrtoglavicom. 

Čini mi se da ću morati da promenim pijacu. 

Ili, da menjam sebe?