U svojoj dugoj borbi protiv politickih budala i zlikovaca koji upravljaju tim nesrećnicima u Srbiji, navikla sam na sva čuda, budalaštine, nemoral, agresivnost, neostatak razuma, znanja... Srbija je, otkad pamtim, bila poligon za eksperimente loših ideja. Ipak, od jedne ideje, koja se pojavila ovih dana, zanemela sam!
To je predlog da se bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, podigne spomenik. A posebno izjava Milutina Mrkonjića da je SIGURAN da Aleksandar Vučić,predsednik Srbije (koji se inače u Srbiji pita za sve i o svemu odlučuje), neće biti protiv da Milošević dobije spomenik i ulicu u Beogradu.
Priznajem, da sam iz sive mase SPS-a, izdvajala gospodina Mrkonjića kao pametnijeg, bez obzira na njegovu doslednu privrženost i odanost svom nekadašnjem partijskom šefu, koja je katkad bila za poštovanje kao doslednost, čvrstina karaktera; verovala sam da, iako u takvom društvu, iznad partijske discipline, postoji i zrno razuma.
Dok čekamo da se VRHOVNI izjasni, da potvrdi SIGURNO OČEKIVANJE Miloševićevog najodanijeg saradnika i prijatelja, kao munje u letnjoj oluji, iskrsavaju mi slike, reči i dela iz, do sada, najmračnijeg perioda srpske istorije, koje, uobičajeno, sa protekom svake godine, sve više blede. Isto kao što je zaboravljeno Aleksandru Vučiću gde je bio i šta je sve radio prokletih 90tih godina, učestvujući u vlasti Slobodana Miloševića.
Pre svih, želim da podsetim ONOG od kog se očekuje konačna reč,na samo nekoliko primera. A zatim i Miloševićeve političke naslednike koji su od tog zlog vremena lutali i tražili mesto u vladama koje su se smenjivale do danas.
Kao sada Vučić, tako je i Milošević suvereno vladao Srbijom učestvujući, sa najvećim učinkom, u raspadu Jugoslavije. Očekujem da će neki mentalno nedorasli i ostrašćeni tipovi upravo to istaći kao njegovu vrlinu. Ostavljam ih u pogresnom uverenju, jer takvima nema spasa. Jedino je opasno, što te horde bezumnih vuku sve nas u dublji ponor. Nijedan politički sistem nije savršen, pa ni tadašnji jugoslovenski.Ali, kada imamo čime da uporedimo, a, sada, nažalost, imamo, Jugoslavija je, u odnosu na ovo sto živimo, bila bajka.
Da ne tumačim istoriju, to ću ostaviti profesionalcima istoričarima, vratiću se na dogadjaje od kada je Milošević "krunisan" za vodju svih Srba, gde god da su.
Osma sednica, koja je podelila Srbiju, bila je ozbiljan nagoveštaj nesreće koja nas je ubrzo stigla. "Seča knezova" koja je usledila, završila se (a možda još nije) kidnapovanjem i ubistvom Ivana Stambolića, saborca, prijatelja, kuma....
Posle pobune naroda, 9. marta 1991. u kojoj su stradala dva čoveka, a na dalje, od posledica tog dogadjaja mnogo više, prvi put posle drugog svetskog rata protutnjali su tenkovi ulicma beograda - protiv svojih gradjana...
"Procvetao" je šovinizam. Počeli su sukobi, isprljana je do tada poštovana JNA, koja se prostrla pred novim vodjom. Milošević je govorio da "Srbija nije u ratu". Tačno, NIJE SE RATOVALO NA TERITORIJI SRBIJE! Ali su hiljade mladih ljudi prisilno odvodjene na ratišta u Hrvatskoj, BiH... I vraćani u sanducima.
Kolone izbeglica krenule su iz svih krajeva Jugoslavije, prema Srbiji....
Hiperinflacija je dostigla milijarde procenata na dnevnom nivou, što se, valjda, nije nigde i nikad dogodilo u istoriji čovečanstva, pre nas.
Uvedene su nam rigorozne sankcije, Srbija je postala geto, a u svet su raznim, najčeše ilegalnim putevima, bežale stotine hiljada mladih, koji se više nikada nisu vratili u Srbiju.
Zloglasni Zakon o informisanju pod direktnom upravom i sprovodjenjem sadašnjeg predsednika Srbije, tada ministra informisanja, uveo je informativnu diktaturu, cenzuru, ukidanje medija... A posledica je i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, kome je upravo taj tadašnji ministar, pretio da će mu se osvetiti zbog pisanja o njegovim (zlo)delima.
Sukobi na Kosovu dobili su nesagledive razmere. Transport kovčega prema Srbiji, posle Hrvatske i Bosne, krenuo je iz bivše južne pokrajine. "Nikle" su brojne masovne grobnice... Cenzurisane su čak i čitulje, pa smo saznavali koliko je žrtava tog sukoba, tek ako prodjemo pored policijskih stanica, koje su bile oblepljene čituljama poginulih policajaca...
"Mudra" politika onog kome se sada želi podići spomenik, direktno je dovela do bombardovanja 1999. godine.Srbija još nije sabrala žrtve te agresije. A invalidi i prisilno odvedeni u rat, još traže svoja prava i pomoć države koju su branili.
Radio televizija Srbije, kao učesnik u Miloševićevim poltičkim i ratnim "poduhvatima" žrtvovla je 16 svojih radnika.
Oteta je štednja gradjana. A ono što je preostalo, toliko je obezvredjeno da štedna knjižica nije ničemu služila. Sećam se scene u jednoj (ugašenoj) banci, kada su službenice, uz pomoć svoje šefice, pokušavale, čekajući hitnu pomoć, da povrate u svest jednog starijeg gospodina, kome su saopštile da njegova, pozamašna štednja, stečena radom u Nemačkoj preko 30 godina, i prodajom brojnih nekretnina, više ne postoji.
Penzije su umesto 12, isplaćivane najviše osam puta godišnje.
Srbija je od moćne i jake privrede, postala olupina.
Srebrenica će takodje ostati kao crna mrlja srpske "patriotske" istorije.
.....
Teško je pobrojati sva nedela proistekla iz vladavine tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Šta gradjani Srbije mogu da očekuju od onoga od kog Mrkonjić očekuje saglasnost i odobrenje za svoju sumanutu ideju?
Da li će Aleksandar Vučić, pre nego što prelomi, imati u vidu sve "zasluge" tadašnjeg lidera, kome je verno služio? Da li će na žrtve Miloševićeve vladavine PLJUNUTI još jednom kao što je to učinio angažovanjem za svog savetnika TONIJA BLERA,najvatrenijeg zagovornika bombarodovanja?
Da li je zboravio da su, u njegovom mandatu ministra, STRADALE KOLEGE NJEGOVE MAJKE ANGELINE, koja se, takodje, te kobne noći nalazila u bombardovanoj zgradi RTS? (imala je vise srece od svojih kolega; inace, prededniku ne bi imao ko da pravi najbolje punjene lignje, na svetu).
Neće li možda dati saglasnost da se Miloševićev spomenik nadje u blizini obeležja "ZAŠTO" stradalim radnicima RTS na Tašmajdanu, nedaleko od znamenja trogodišnjoj Milici Rakić, koja je bila simbol svih aktivnosti njegove tadašnje Srpske radikalne stranke, dok se nije dočepao vlasti?
Da li će.....
Šta će nas još snaći sa saradnicima bivšeg predsednika Srbije i Jugolavije, čiji učinak je unesrećena razorena Srbija, koju sada vode iste one mračne sile koje su pomagale Miloševiću u svim nabrojanim zlodelima?
Milošević je, sam sebi, ZA SVA VREMENA, ostavio neizbrisiv trag zla u istoriji Srbije.
Ideja za podizanje spomenika je izraz prkosa, moći i sile njegovih naslednika. Možda i jeftini pokušaj da spreči nezaustavljivo padanje rejtinga do sopstvenog uništenja, što je rezultat podaničke politike manje grupe ljudi iz vrha SPS. Ali, to je njihov problem.
Osim žrtava rata "koji Srbija nije vodila", bombardovanja 1999. pogroma na Kosovu, posle čega su Srbi proterani sa KiM, Srbija beleži alarmantne demografske podatke po kojima ubrzano nestajemo.Uzalud se bivša saradnica Slobodana Miloševića a sada ministarka za natalitet dr Slavica Djukić Dejanović "trudi" da raznim, uglavnom glupim sloganima "podstakne" natalitet. Neverotno je da ona, pre svega kao lekar, u svoje "akcije" ne uključuje najozbiljniji faktor - ogroman broj sterilnih mladih ljudi, generacije koja je upravo rodjena neposredno pre i u vreme bombardovanja. Što je svakako ostavilo teške posledice na njihovo zdravlje i reproduktivne sposobnosti.
Spomenik Miloševiću shvatam kao još jedan udar na preostali zdrav razum i poruku da oni mogu sve!
Videćemo kako će reagovati na Mrkonjićevu ideju Vučićevi "veliki prijatelji i poštovaoci" njegove politike iz sveta, uključujući i UN i EU, koji su, osim odluke o bombardovanju, potpisnici optužnice za ratne zločine protiv bivšeg srpskog predsednika.
I kakve mere možemo od njih da očekujemo.
Lično se bojim da im nijedan od razloga zbog kojih Srbija to ne sme da prihvati, neće biti jači od njihove namere da izguraju svoj naum formalnog priznanja Kosova, koje je zbog loše politike SM i glavni razlog našeg stradanja. Dok Aleksandar Vučić najavljuje bolne kompromise, kosovske vlasti odbijaju čak i ono što su u Briselu potpisali.
A kako se osecaju Žanka Stojanović, porodice Bankovic, Munitlak, Rakić....i još hiljade porodica čiji sinovi su zauvek ostali, na Košarama, u močvarma Slavonije i brdima Bosne? I porodice otetih iz voza u Štrpcima i Sjeverinu, i ubijeni samo zato to nisu bili Srbi. Crvenim pred sobom što živim u ovako sumanutom okruženju. U državi kojom upravljaju oni koji su takvu politiku Slobodana Miloševića podržavali. I sada spomenikom žele da zabodu prst u oko svim tim nesrećnicima.
Normalan narod podizao je spomenike zaslužnima za opstanak čovečanstva, a ne za njegovo uništenje!
Zaista je šteta što je Milošević umro kao optuženik u Hagu, a da mu za sva zlodela nije izrečena presuda.
To je predlog da se bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, podigne spomenik. A posebno izjava Milutina Mrkonjića da je SIGURAN da Aleksandar Vučić,predsednik Srbije (koji se inače u Srbiji pita za sve i o svemu odlučuje), neće biti protiv da Milošević dobije spomenik i ulicu u Beogradu.
Priznajem, da sam iz sive mase SPS-a, izdvajala gospodina Mrkonjića kao pametnijeg, bez obzira na njegovu doslednu privrženost i odanost svom nekadašnjem partijskom šefu, koja je katkad bila za poštovanje kao doslednost, čvrstina karaktera; verovala sam da, iako u takvom društvu, iznad partijske discipline, postoji i zrno razuma.
Dok čekamo da se VRHOVNI izjasni, da potvrdi SIGURNO OČEKIVANJE Miloševićevog najodanijeg saradnika i prijatelja, kao munje u letnjoj oluji, iskrsavaju mi slike, reči i dela iz, do sada, najmračnijeg perioda srpske istorije, koje, uobičajeno, sa protekom svake godine, sve više blede. Isto kao što je zaboravljeno Aleksandru Vučiću gde je bio i šta je sve radio prokletih 90tih godina, učestvujući u vlasti Slobodana Miloševića.
Pre svih, želim da podsetim ONOG od kog se očekuje konačna reč,na samo nekoliko primera. A zatim i Miloševićeve političke naslednike koji su od tog zlog vremena lutali i tražili mesto u vladama koje su se smenjivale do danas.
Kao sada Vučić, tako je i Milošević suvereno vladao Srbijom učestvujući, sa najvećim učinkom, u raspadu Jugoslavije. Očekujem da će neki mentalno nedorasli i ostrašćeni tipovi upravo to istaći kao njegovu vrlinu. Ostavljam ih u pogresnom uverenju, jer takvima nema spasa. Jedino je opasno, što te horde bezumnih vuku sve nas u dublji ponor. Nijedan politički sistem nije savršen, pa ni tadašnji jugoslovenski.Ali, kada imamo čime da uporedimo, a, sada, nažalost, imamo, Jugoslavija je, u odnosu na ovo sto živimo, bila bajka.
Da ne tumačim istoriju, to ću ostaviti profesionalcima istoričarima, vratiću se na dogadjaje od kada je Milošević "krunisan" za vodju svih Srba, gde god da su.
Osma sednica, koja je podelila Srbiju, bila je ozbiljan nagoveštaj nesreće koja nas je ubrzo stigla. "Seča knezova" koja je usledila, završila se (a možda još nije) kidnapovanjem i ubistvom Ivana Stambolića, saborca, prijatelja, kuma....
Posle pobune naroda, 9. marta 1991. u kojoj su stradala dva čoveka, a na dalje, od posledica tog dogadjaja mnogo više, prvi put posle drugog svetskog rata protutnjali su tenkovi ulicma beograda - protiv svojih gradjana...
"Procvetao" je šovinizam. Počeli su sukobi, isprljana je do tada poštovana JNA, koja se prostrla pred novim vodjom. Milošević je govorio da "Srbija nije u ratu". Tačno, NIJE SE RATOVALO NA TERITORIJI SRBIJE! Ali su hiljade mladih ljudi prisilno odvodjene na ratišta u Hrvatskoj, BiH... I vraćani u sanducima.
Kolone izbeglica krenule su iz svih krajeva Jugoslavije, prema Srbiji....
Hiperinflacija je dostigla milijarde procenata na dnevnom nivou, što se, valjda, nije nigde i nikad dogodilo u istoriji čovečanstva, pre nas.
Uvedene su nam rigorozne sankcije, Srbija je postala geto, a u svet su raznim, najčeše ilegalnim putevima, bežale stotine hiljada mladih, koji se više nikada nisu vratili u Srbiju.
Zloglasni Zakon o informisanju pod direktnom upravom i sprovodjenjem sadašnjeg predsednika Srbije, tada ministra informisanja, uveo je informativnu diktaturu, cenzuru, ukidanje medija... A posledica je i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, kome je upravo taj tadašnji ministar, pretio da će mu se osvetiti zbog pisanja o njegovim (zlo)delima.
Sukobi na Kosovu dobili su nesagledive razmere. Transport kovčega prema Srbiji, posle Hrvatske i Bosne, krenuo je iz bivše južne pokrajine. "Nikle" su brojne masovne grobnice... Cenzurisane su čak i čitulje, pa smo saznavali koliko je žrtava tog sukoba, tek ako prodjemo pored policijskih stanica, koje su bile oblepljene čituljama poginulih policajaca...
"Mudra" politika onog kome se sada želi podići spomenik, direktno je dovela do bombardovanja 1999. godine.Srbija još nije sabrala žrtve te agresije. A invalidi i prisilno odvedeni u rat, još traže svoja prava i pomoć države koju su branili.
Radio televizija Srbije, kao učesnik u Miloševićevim poltičkim i ratnim "poduhvatima" žrtvovla je 16 svojih radnika.
Oteta je štednja gradjana. A ono što je preostalo, toliko je obezvredjeno da štedna knjižica nije ničemu služila. Sećam se scene u jednoj (ugašenoj) banci, kada su službenice, uz pomoć svoje šefice, pokušavale, čekajući hitnu pomoć, da povrate u svest jednog starijeg gospodina, kome su saopštile da njegova, pozamašna štednja, stečena radom u Nemačkoj preko 30 godina, i prodajom brojnih nekretnina, više ne postoji.
Penzije su umesto 12, isplaćivane najviše osam puta godišnje.
Srbija je od moćne i jake privrede, postala olupina.
Srebrenica će takodje ostati kao crna mrlja srpske "patriotske" istorije.
.....
Teško je pobrojati sva nedela proistekla iz vladavine tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Šta gradjani Srbije mogu da očekuju od onoga od kog Mrkonjić očekuje saglasnost i odobrenje za svoju sumanutu ideju?
Da li će Aleksandar Vučić, pre nego što prelomi, imati u vidu sve "zasluge" tadašnjeg lidera, kome je verno služio? Da li će na žrtve Miloševićeve vladavine PLJUNUTI još jednom kao što je to učinio angažovanjem za svog savetnika TONIJA BLERA,najvatrenijeg zagovornika bombarodovanja?
Da li je zboravio da su, u njegovom mandatu ministra, STRADALE KOLEGE NJEGOVE MAJKE ANGELINE, koja se, takodje, te kobne noći nalazila u bombardovanoj zgradi RTS? (imala je vise srece od svojih kolega; inace, prededniku ne bi imao ko da pravi najbolje punjene lignje, na svetu).
Neće li možda dati saglasnost da se Miloševićev spomenik nadje u blizini obeležja "ZAŠTO" stradalim radnicima RTS na Tašmajdanu, nedaleko od znamenja trogodišnjoj Milici Rakić, koja je bila simbol svih aktivnosti njegove tadašnje Srpske radikalne stranke, dok se nije dočepao vlasti?
Da li će.....
Šta će nas još snaći sa saradnicima bivšeg predsednika Srbije i Jugolavije, čiji učinak je unesrećena razorena Srbija, koju sada vode iste one mračne sile koje su pomagale Miloševiću u svim nabrojanim zlodelima?
Milošević je, sam sebi, ZA SVA VREMENA, ostavio neizbrisiv trag zla u istoriji Srbije.
Ideja za podizanje spomenika je izraz prkosa, moći i sile njegovih naslednika. Možda i jeftini pokušaj da spreči nezaustavljivo padanje rejtinga do sopstvenog uništenja, što je rezultat podaničke politike manje grupe ljudi iz vrha SPS. Ali, to je njihov problem.
Osim žrtava rata "koji Srbija nije vodila", bombardovanja 1999. pogroma na Kosovu, posle čega su Srbi proterani sa KiM, Srbija beleži alarmantne demografske podatke po kojima ubrzano nestajemo.Uzalud se bivša saradnica Slobodana Miloševića a sada ministarka za natalitet dr Slavica Djukić Dejanović "trudi" da raznim, uglavnom glupim sloganima "podstakne" natalitet. Neverotno je da ona, pre svega kao lekar, u svoje "akcije" ne uključuje najozbiljniji faktor - ogroman broj sterilnih mladih ljudi, generacije koja je upravo rodjena neposredno pre i u vreme bombardovanja. Što je svakako ostavilo teške posledice na njihovo zdravlje i reproduktivne sposobnosti.
Spomenik Miloševiću shvatam kao još jedan udar na preostali zdrav razum i poruku da oni mogu sve!
Videćemo kako će reagovati na Mrkonjićevu ideju Vučićevi "veliki prijatelji i poštovaoci" njegove politike iz sveta, uključujući i UN i EU, koji su, osim odluke o bombardovanju, potpisnici optužnice za ratne zločine protiv bivšeg srpskog predsednika.
I kakve mere možemo od njih da očekujemo.
Lično se bojim da im nijedan od razloga zbog kojih Srbija to ne sme da prihvati, neće biti jači od njihove namere da izguraju svoj naum formalnog priznanja Kosova, koje je zbog loše politike SM i glavni razlog našeg stradanja. Dok Aleksandar Vučić najavljuje bolne kompromise, kosovske vlasti odbijaju čak i ono što su u Briselu potpisali.
A kako se osecaju Žanka Stojanović, porodice Bankovic, Munitlak, Rakić....i još hiljade porodica čiji sinovi su zauvek ostali, na Košarama, u močvarma Slavonije i brdima Bosne? I porodice otetih iz voza u Štrpcima i Sjeverinu, i ubijeni samo zato to nisu bili Srbi. Crvenim pred sobom što živim u ovako sumanutom okruženju. U državi kojom upravljaju oni koji su takvu politiku Slobodana Miloševića podržavali. I sada spomenikom žele da zabodu prst u oko svim tim nesrećnicima.
Normalan narod podizao je spomenike zaslužnima za opstanak čovečanstva, a ne za njegovo uništenje!
Zaista je šteta što je Milošević umro kao optuženik u Hagu, a da mu za sva zlodela nije izrečena presuda.
Tekst dostojan paznje i respekta. Hvala Sena ...
ОдговориИзбриши