MOJ PRVI OSMI MART

Da bih nastavila školovanje, pošto moji roditelji nisu imali dovoljno novca za nas četvoro, zaposlila sam se u jednom preduzeću za rudarska i geološka istraživanja početkom 1964. godine. Mesec dana kasnije, sindikat firme obeležio je OSMI MART - MEDJDUNARODNI DAN ŽENA.

Sindikalci su nas pozvali u konferencijsku salu da nam čestitaju i uruče poklone. Prilazim već zagušenim vratima, a u dugom redu stoje brojne ugledne dame - u svetu proslavljene stručnjaKINJE, čekaju da im čika Radojko, predsednik sindikata pruži ruku. U vrhu konferencijskog stola velika kartonska kutija, u njoj gomila maramica. Pored, takodje, ista kartonska kutija, sa minijaturnim "bombonjerama",  kutijicama u kojima su upakovane po cetiri raznobojne bombone.

Slika prilicno tužna, iako se Čika Radojko, rudarski invalid rada, skockan, crno odelo, bela košulja, tufnasta leptir mašna, dostojanstven, nasmejan..., trudi da svakoj DRUGARICI lično čestita uz obavezni poljubac i stisak ruke. 

Umesto da stanem u red, odlučila sam da se vratim u svoju kancelariju. 

Svečanost je ubrzo završena. 

Bio je kraj nedelje. 

U ponedeljak dolazim na posao, a omah za mnom ulazi Čika Radojko. Opet uparadjen, svečan, dobro raspoložen. 

- Došao sam da tebi, MLADA DAMO, lično čestitam i uručim poklon koji nisi primila zajedno sa ostalim drugaricama! 

Bila sam malo zbunjena. Kancelarija se ubrzo napunila posmatračima, jer se već proširila priča da sam ja ignorisala njihov trud.

Malo sam se zbunila.

- Hvala, Čika Radojko.... 

A iza njega se već čuju blaga gunjdjanja žena, koje su se, kako su mi kasnije pričale, osećale malo postidjeno...

Stiže i direktor, dr nauka, partijski funkcioner, koji je već bio obavešten o dogadjaju.

Biranim rečima me prekoreva što iskačem iz šablona. 

Pita: 

- Mislite li da ste Vi iznad svih ovih uglednih drugarica koje su ispoštovale trud i pažnju prema svima vama?

Mene već hvata bes. 

- Ne, druže direktore! Ja samo nisam videla sebe u tom dugom redu... a imala sam i neka posla...

- A šta biste Vi želeli? - nastavlja on, već crven u licu.

- Pa, za početak, da me Vi ne preslišavate zbog toga što ne želim da stojim u tom redu! I da odlučim sama... I još ponešto... da to bude moj izbor, a ne obaveza. Hoću da svi dani u godini budu moji, a  ne samo Osmi mart!

- E, za to ćete se načekati!

JOŠ ČEKAM!!!