-U 2,15 Anu (moju 14-godišnju unuku) i mene probudilo je orgijanje u stanu na 11.spratu. Naš komšija koji vec dugo živi sam (iako se zna da "nije sam"), krenuo je sa singl zabavom. Trajala je ta njegova zabava negde do četiri sata. Potpuno rasanjena izlazim na terasu, čekam dan. Na istoku se ubrzo pojavljuju prvi crveni zraci.
-Oko pola deset, budi me zvono na vratima. Poštar!
-Taman kad sam se spremila da, od 10, uz omiljenu "gold" kafu odgledam takodje omiljenu grčku seriju "Brusko", zvoni telefon. Jedna moja rodjaka, nepokretna, koju je muž ostavio zato što je neizlečivo bolesna (ssclerosis multiplex) i otišao na more s novom, mladom i zdravom damom, moli da idem kod njene doktorke, uzmem doznake za bolovanje i odnesem ih u skupstinu,gde je zaposlena. Serija uveliko traje, ali nista od gledanja.
-Oko10,30 sam vec napolju, na putu prema domu zdravlja usput svraćam u sve apoteke u potrazi za trakama za merenje šećera koje su mom mužu sastavni deo života vec deceniju. Odgovor je uglavnom isti: ima da se kupi (cena oko tri hiljade), ali ne i na recept koji ja imam. Kažu, propao tender u zdravstvenom fondu i oni samo prodaju postojeće zalihe.
- Već je pola dvanaest. U domu zdravlja, za cudo, ide sve brzo. Neuobičajena brzina i razumevanje i sestre i doktorke. Najzad nalazim trake, preuzimam i doznake. Krećem nazad. Ana me čeka na uglu Bul,kralja Aleksandra (na ovo ime nikako da se naviknem, bliži mi je raniji naziv Bulevar revolucije) i Čučuk Stanine ulice, želi da kupi desetu po redu masku za mobilni telefon. Već nervozna, jer čeka čitava četiri minuta, telefonira mi četiri puta otkako sam kod Cvetkove pijace usla u tramvaj. Ipak, silazim kod Starog djerma da na brzinu pokupujem dnevne potrebe.
Silazeći niz stepenice čujem buku. Ogromni ćelavi glavonja, jedan od pijačnih prodavaca, bije i šutira polupijanog skitnicu. Prodavci okolo svi ćute, posmatraju....
Jedino ja drečim:
- ostavi ga na miru ! Zašto ga biješ? Dosta, bre!
Glavonja i dalje mlati svoju žrtvu, ali usput stiže da i meni pripreti: Nemoj da ti dodjem tamo!
Ja i dalje vicem, dok me prodavci, kod kojih svakodnevno kupujem skoro 40 godina, tiho savetuju da se ne mešam.
- Taj koga siledžija bije je dosadan. Stalno mu sedi blizu tezge i nervira ga! - objašnjavaju mi.
- Ma, ljudi, ne sme da ga bije! Zamislite da ste svi vi meni dosadni i da krenem da vas bijem redom! kažem.
U pola glasa jedan od prodavaca za koga bih mogla reći da je i prijatelj moje porodie, kaže da je njegov otac, takodje prodavac sa Djerma, jednom pokušao da interveniše pri sličnoj situaciji i za malo dobio batine.
E, onda mi je definitivno pukao film.
- Svi ćutite kao p....! Jel vas nije sramota?! Ako pustite da jednog prebije, sledeći ste vi na redu!Kakav ste vi to narod?!
Siledžija, čija tezga je oddmah tu, okreće se i mrmlja, preti, ali tiše, sebi u bradu.
Ja i dalje vičem, pozivam mobilnim policiju, ali uzalud. Javna se samo automat.
Znoj curi s mene dok trcim prema Ani koja je već izgubila živce čekajući. Kupujemo masku a ona mi sve vreme zvoca, jer je morala da vuče i moja stara kolica za pijacu pošto ja nisam mogla da ih nosim na velikom putešestviju kroz razne administrativne prepone.
- Već je blizu pola dva, a ja tek treba da osmislim ručak.Pre toga treba da rodjakine doznake odnesem u Skupstinu Srbije, jer je danas poslednji dan za predaju da bi ušla u obračun plate za jun.
Utrčavam u trolejbus na liniji 29, (garažni broj 2068) i već s vrata primećujem da vozač zaneseno razgovara mobilnim telefonom. Kucam mu na staklo kabine i upzoravam da vozi blizu sto ljudi i da treba prekine razgovor. Čovek me pogleda, odmahnu rukom i nastavi. Baš ga briga za sve, on je zanet temom razgovora. Brojim stanice, gledam hoće li prestati, ponovo upozoravam,, ali ništa. On i dalje priča...
Na portirnici Skupštine u Kralja Milana 14 molim dežurnog portira da mi pozove nekoga iz službe za obračun da bih predala doneti papir. Čovek mi ljubazno traži ličnu kartu. Kažem: ne, ja neću unutra, samo vas molim da pozovete službenika da mu ovo predam.
- Svejedno, morate mi dati ličnu kartu.... - odgovara on.
Umesto lične karte nalazim novinarsku-dopisničku legitimaciju izdatu od Ministarstva kulture... i on onda uzima telefon, zove...
Konačno, službenica dolazi i taj posao je gotov.
Iz skupštine izlazim - pravo u pljusak koji se spustio nad Beograd.
Šta li me danas još čeka? Tek je 17 h.
