U mom dugom životu (pre tri dana zaokružila sam 72!), dešavalo mi se da me prijatelji iznevere. Nikada nisam bila ravnodušna prema toj pojavi, tačnije, uvek sam otpatila saznanje da preko nekog imena moram da povučem crtu. Da ga izbrišem! Čak i kada ta crta mora da se povuče, ostaje mi tuga, sećanje da nekoga koga sam poštovala, volela, obožavala... Vraćaju mi se dani ispunjeni tugom, srećom, besom... i svim onim što život nosi. I stalno preispitivanje, dilema da li mi se samo učinilo ili su moji prijatelji stvarno postali drugi ljudi... Nikada to prijateljstvo ne iščezne.
Ova nedelja počela mi je sa jednom takvom dilemom. Da li se moj višedecenijski drug, prijatelj, promenio ili mi se učinilo. I zašto? Nagadjam, prebiram... Ništa nisam učinila da se to naše drugarstvo istopi. Jedino što mi pada na pamet je da više nismo politički istomišljenici. On je za, a ja protiv Vučićeve politike.
Naše prijateljstvo prošlo je mnoge teške trenutke i iskušenja. Nismo se uvek slagali o svim stvarima. Svako je često ostajao pri svome, a vreme je pokazalo ko je bio u pravu a ko u krivu. Na žalost, i on i ja smo skupo plaćali svoju principijelnost. Ali smo ostali prijatelji.... Čak i onda kada je u ratnoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji, to bilo veoma opasno.
Vreme će, nadam se, i ovog puta pokazati pravo stanje stvari. Bilo bi mi veoma žao da se potvrdi da sam distancu, koja je nastupila iz tih odvratnih političkih razloga, dobro shvatila. Da je političko opredeljenje presudilo i razrušilo sve.
Tužna sam, vrlo, vrlo tužna!
Ali, šta se može?! I to će proći! Idemo dalje!
Нема коментара:
Постави коментар