Danas nema srećnije osobe od Slavice Burmazović, Beogradjanke, čiju decu je pre četiri godine, posle razvoda i regularne presude da pripadaju majci, OTEO rodjeni otac i odveo u Tursku,a zatim u Iran.
Četiri duge godine trajala je drama, ne samo majke, nego i dece istrgnute iz njenog života. Otac je verovao da je sila i njegova ljubav prema deci jača od zakona, pa ih je na silu lisio majke.
Ta drama je zvanično danas okončana. Deca su stigla u Beograd. Otac je ostao negde u Iranu, Turskoj.... bilo gde. Ali, verujem da je ostao i u njihovim dečjim srcima.
Naravno, razvodi se dogadjaju svakodnevno. Neminovan su izlaz iz pakla koji nastaje kada prestane ljubav. I to uvek zavisi od stanja svesti i stabilnosti ličnosti koje su se nekad volele.
Ali, čak i u najboljim odnosima bivših supružnika-roditelja najviše od svih ispaštju deca, koja su od trenutka cepanja porodice u situaciji da se dele, da pate.
Svedok sam jednog takvog dramatičnog odrastanja i svih patnji koje su SVI učesnici preživljavali, iako je razvod bio sporazuman, ljudski. Svet deteta se srušio tog trenutka. I pored truda roditelja da se stvori privid normalnosti, nije išlo. Iako sad već u ozbiljnim godinama, tadasnje dete, nije se oporavilo. Još nosi te teške traume. Sa primesama mržnje prema onima koje je neko označio kao krivce za njegovu nesreću.
Zato je važno da roditelji ostanu PRISEBNI I JAKI. Da deci ne otežavaju već teško preživljavanje. Jer, to osećanje, (osim što utiče na formiranje njihove ličnosti i odnos prema ljudima oko njih, često i sa ogromnom dozom mržnje), oni nose čitavog života. A, nažalost,često prenose i na svoju decu.
Deca nisu kriva što su im se roditelji nekada voleli. I što su prestali da se vole.
Četiri duge godine trajala je drama, ne samo majke, nego i dece istrgnute iz njenog života. Otac je verovao da je sila i njegova ljubav prema deci jača od zakona, pa ih je na silu lisio majke.
Ta drama je zvanično danas okončana. Deca su stigla u Beograd. Otac je ostao negde u Iranu, Turskoj.... bilo gde. Ali, verujem da je ostao i u njihovim dečjim srcima.
Naravno, razvodi se dogadjaju svakodnevno. Neminovan su izlaz iz pakla koji nastaje kada prestane ljubav. I to uvek zavisi od stanja svesti i stabilnosti ličnosti koje su se nekad volele.
Ali, čak i u najboljim odnosima bivših supružnika-roditelja najviše od svih ispaštju deca, koja su od trenutka cepanja porodice u situaciji da se dele, da pate.
Svedok sam jednog takvog dramatičnog odrastanja i svih patnji koje su SVI učesnici preživljavali, iako je razvod bio sporazuman, ljudski. Svet deteta se srušio tog trenutka. I pored truda roditelja da se stvori privid normalnosti, nije išlo. Iako sad već u ozbiljnim godinama, tadasnje dete, nije se oporavilo. Još nosi te teške traume. Sa primesama mržnje prema onima koje je neko označio kao krivce za njegovu nesreću.
Zato je važno da roditelji ostanu PRISEBNI I JAKI. Da deci ne otežavaju već teško preživljavanje. Jer, to osećanje, (osim što utiče na formiranje njihove ličnosti i odnos prema ljudima oko njih, često i sa ogromnom dozom mržnje), oni nose čitavog života. A, nažalost,često prenose i na svoju decu.
Deca nisu kriva što su im se roditelji nekada voleli. I što su prestali da se vole.
Нема коментара:
Постави коментар