DIS - ZAUVEK!!!

DIS - ZAUVEK!

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К'о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

ZID I NOĆNA DIPLOMATIJA

Da li ste razumeli ovaj rašomon oko zida u Kosovskoj Mitrovici?

Da ne podsećam na briselske dogovore, jer bi to zamaralo one koji prate i pamte dogadjaje, moram ipak da istaknem ocenu Marka Djurića (5 prema 0) posle jednog iz niza razgovora u Briselu. Posle te izjave, moglo se poverovati da je Srbija dobila bitku za Kosovo.

Onda su usledile razlicite izjave srpske i albanske delegacije. Svako je navodio "vodu na svoju livadu". Zatim duži zastoj u pregovorima.

A za to vreme, često smo slušali pomenutog Djurića i Aleksandra Vučića, da je Srbija na putu velikog uspeha; da su evropski posrednici naklonjeni srpskoj strani.... i jos mnogo optimističnih predvidjanja. Sve uz tri poljupca sa posrednicom... Paralelno s tim dogadjanjima sve vreme slušamo predsednika države da Srbija nikada neće priznati  Kosovo.

A posle dva poslednja dijaloga, koji su, po zahtevu evropske posrednice proglašeni poverljivim, uz ZABRANU javnog komentarisanja i obraćanja medijima, na iznenadnom noćnom sastanku, Marko Djurić je "POSTIGAO DOGOVOR"! Rezultat: rušenje spornog zida koji Kosovsku Mitrovicu deli na srpsku i albansku!

Gradonačelnik srpskog dela Goran Rakić, koji je sve vreme izražavao oštro nepristajanje, posle sastanka sa Vučićem u Raškoj, (premijer nije mogao da udje na "svoju" svetu zemlju), odjednom je promenio retoriku, a odbornici koji su bili jedinstveni PROTIV, posle noćnog dogovora jednoglasno su bili ZA rušenje ZIDA RAZDORA.

Šta je stvarno bila funkcija tog zida? Zbog čega je bilo Srbima važno da opstane, a Albancima da se sruši? Još čudnije je da će taj, brzopotezno srušeni zid biti  podignut na istom mestu - dva metra dalje!

Ko je ovde lud,a ko se pravi lud?

Odavno je jasno da je Srbija faktički priznala Kosovo, onog trenutka kada je pristala na pregovore samo o severnom delu, osnivanje zajednice srpskih opština... kada predsednik, premijer, ministri.... nisu dobili  dozvolu (!) za ulazak u bivšu srpsku pokrajinu. I činjenica da su srpski predstavnici postali zamenici, potpredsednici,ministri i drugi funkcioneri u kosovskoj vladi. Da su prihvatili kosovske zakone i kosovsko pravosudje, svejedno da li su sudije koje te zakone sprovode Srbi ili Albanci...

Sudeći po ponašanju Aleksandra Vučića, koji se sve redje oglašava otkad je politika ocuvanja zida pretrpela fijasko, jasno je da je njegova politika o Kosovu PORAŽENA. Ali mu je valjda bitno da to ne prizna pre predsedničkih, a verovatno i parlamentarnih i lokalnih izbora. Jer, oni koje je varao "patriotizmom prema Kosovu", koliko god da mu slepo veruju, ipak će se jednog dana probuditi i upitati: gde nam je Kosovo?

Elem, mislim da je došao trenutak da se otvore karte i obznani šta je naš državni vrh prihvatio u Briselu; šta su "prodali" zarad neizvesnog ulaska u umiruću Evropsku uniju.

Zašto su vojska i naoružavanje postali glavna tema?

Ako i misle da Srbija treba da se naoruža, da to ne rade kao da su tek napustili duševnu bolnicu; da, ako nisu konsistentni sami sa sobom, tu temu ne stavljaju u vrh  svog predizbornog političkog marketinga. Jer, u Srbiji postoje i normalni, obrazovani, stručni, zdravi i nezavedeni ljudi, koji, ne samo da vide, nego se zgražavaju nad ovim ludilom. Zdravoj pameti nije blisko da će se Srbija, krntijama od rashodovanih migova dobijenih na "poklon" od Rusije, odbraniti od NATO saveza. Čak i ako platimo skupi remont!

Dakle, ko nema snagu da se brani, MORAO bi, ako teži da vodi državu i narod, da ima PAMET i MUDROST. Državna politika nije buvljak, gde se može lupetati šta kome padne na pamet.

Srbi koji su ostali na Kosovu, ili se vratili posle rata, shvatili su, najzad, da je vreme da se integrišu u zajednicu u kojoj žive. Jer, politika da se Kosovo brani iz Beograda, nije dala nikakve rezultate, osim bogaćenja pojedinaca koji su iz te njihove muke dobro profitirali. I uporebe tih ljudi u izbornoj prevari.

Vreme je da se prizna da su Srbi na Kosovu u istom statusu kao Srbi u Čikagu, Sent Andreji, Sidneju...

Bolje je da živimo kao dobre komšije, nego kao supružnici koji se mrze u nerazvedenom braku.

U tome nam nikakav ZID neće pomoći!

GENERAL VLADO TRIFUNOVIĆ - POSLEDNJI PATRIOTA

U jesen 1991. dok su stizale samo loše vesti sa ratišta bivše Jugoslavije, stigla je i jedna dobra: general JNA Vladimir Vlado Trifunović spasao oko 300 vojnika Varaždinskog korpusa.
Dan - dva kasnije, ta DOBRA  VEST pretvorila je generalov život u pakao, koji je trajao sve do ovih dana.
General je od Miloševićeve vlasti i vojnog vrha optužen za izdaju, jer je spasavao vojnike, a ne vojnu opremu.

Još sam radila u Informativnoj redakciji RTS. Ubrzo posle stavljanja generala na listu izdajnika televiziji su počeli da se javljaju preživeli vojnici, zahvaljujući mu što im je spasao život. Ali, nijedan od njih, baš nijedan, nije smeo da ostavi svoje podatke i kontakte. Što bi generalu bilo veoma značajno.

Dogadjaji su se vrtoglavo ubrzavali, pa smo i mi, zaposleni u Radio-televiziji Srbije,  ubrzo došli na red - kao izdajnici i strani plaćenici. U prvim danima 1993. nas preko hiljadu dobilo je kartu u jednom pravcu - proterani smo s posla.
Ubrzo potom sam počela da radim na NTV Studio B. Bila sam zaboravila na septembar 1991. jer su nesreće i vesti o njima svakodnevno stizale.

Jednog dana pozvala me telefonom koleginica Nada, koja je dugo radila za vojnu emisiju "Dozvolite da se obratimo". Ispričala mi je šta se dogadja sa generalom Trifunovićem. Zajedno smo zaključile da bi bilo dobro da se o  slučaju Varaždinskog korpusa nešto uradi, jer je sudjenje Trifunoviću i njegovim oficirima uveliko pripremano.

Novinar Vladan Alimpijević je na Studiju B u to vreme uredjivao seriju LIČNIH PUTOPISA. Dogovorili smo se da kontaktiramo generala koji je privremeno (ispostavilo se do kraja života) smešten u hotel "Bristol". Tako su nastale dve odlične emisije - generalove ispovesti. On je, bez obzira na optužbe i pretnje dugogodišnjom robijom, ostao pri svome da je NAJVAŽNIJE spasavati i vratiti mladiće koji su se u nesrećno vreme zatekli na odsluženju obaveznog vojnog roka. I sad mi odzvanja jedna Vladina rečenica, kojom je citirao svog klasića, tadašnjeg čelnika generalštaba: "Vlado, nama su potrebni  grobovi...". Nadam se da u arhivi Studija B te emisije još postoje. Da nisu uništene.

Vreme je prolazilo. General je preživljavao  u "Bristolu" daleko od svoje porodice, pokušavajući, ne samo da dokaže svoju nevinost, nego da odbrani svoju čast i stav da su ljudi NAJVAŽNIJI. Svraćao je više puta u Medija centar, u Staklenac na Trgu Republike, gde smo imali priliku da razgovaramo o svemu.

Sudjenja i presude su se redjali. Teško je prihvatao nepravde i optužbe. Posebno je patio za porodicom koja se rasula po Evropi. Mislim da je većina boravila u Nemačkoj.

Posle njegove višegodišnje bezuspešne borbe, u jednom razgovoru sam mu predložila da zatraži azil negde... Uvredio se... Više nije dolazio. Pratila sam dalje njegovu sudbinu kroz medije.

General Vladimir Vlado Trifunović bio je,valjda, poslednji ISTINSKI, NEPOKOLEBLJIVI, NEUSTRAŠIVI PATRIOTA!

Živeo je i umro za svoju istinu koju, u mutnim vremenima, niko nije želeo da čuje.

SLAVA MU I  HVALA!

PRESUDJENO! SANDRA PETRUŠIĆ I NIN OSUDJENI PO TUŽBI MINISTRA POLICIJE

Kao što se očekivalo, poslednjeg dana minule godine, sudija Višeg suda u Beogradu Slobodan Keranovic je doneo presudu po tužbi Nebojše Stefanovića protiv Sandre Petrušić i redakcije NIN-a.

  O S U Đ E N I    S U!  


Ministrova čast OBEŠTEĆENA je sa 300.000 dinara!

Presuda je tempirana tacno na trenutak kada počinju praznici i veliki broj medija i gradjana ne radi, kako se javnost ne bi uznemiravala.

A pisani primerak će biti dostavljen osudjenima tek kad se završe sva slavlja.

SUDJENJE SANDRI PETRUŠIĆ PO TUŽBI MINISTRA POLICIJE

U Višem sudu u Beogradu jutros je održano ročište po privatnoj tužbi Nebojše Stefanovića, ministra policije, protiv NIN-a povodom teksta u tom nedeljniku "Nebojša Stefanović glavni fantom iz Savamale". 

U 8,45 se ispred sudnice već okupilo mnogo ljudi. Već prilazeći sam primetila da su okupljeni podeljeni u dve grupe. Prilazim koleginici - optuženoj Sandri Petrušić, koja sasvim pribrano, bez nervoze čeka dozvolu za ulazak. NAŠA strana, oko Sandre i mene, izgleda mi brojnija.

I na drugoj strani, prilican broj botova. Primećujem Gorana Vesića dobro okruženog  svojima. Prilazim mu i pitam:

- Da li me se sećas iz Đinđicevog vremena? Nije baš bio srećan sto me vidi.

- Da.- odgovara prilično uzdržano.

- A što si ti ovde? Jesi li učesnik u sudskom procesu? pitam dalje.

- Ne. Ja sam... dosao... da podržim svog druga...

- A ko je tvoj drug? Da li si došao da podržiš novinare NIN-a? insistiram.

- Mog druga Nešu Stefanovića.

- A, tako? Ja sam dosla da podržim tuženu koleginicu Sandru Petrušić i kolegeiz NIN-a.

On sleže ramenima. Ja sam mislila da se podrška daje samo optuženom, ugroženom, a sada  vidim da partija daje podršku tužiocu.

U tom trenutku se pojavljuje transparent sa natpisom STOP TERORU VLASTI, koji botovi otimaju i cepaju. Nailazi ministar policije - tužilac Nebojša Stefanović. Okupljeni SNS-ovci gromoglasno aplaudiraju. Sa njim u društvu je i državna sekretarka Jana Ljubičić, obezbedjenje i brojni saradnici.

Ulazimo. Veliki broj prisutnih je ostao napolju, jer obezbedjenje pušta unutra selektivno. Zaustavljaju Sandru na prolasku njene torbe kroz rengen, jer je unutra imala kasetofon, koji je morala da privremeno ostavi kod obezbedjenja.

Ispred sudnice na drugom spratu ministar policije okružen obezbeđenjem i saradnicima. Stiže i Siniša Mali. Sudnica je mala za veliki broj zainteresovanih, pa je obezbeđenje i ovde rigorozno. Ja se ipak nekako provlačim.

I već na početku zanimljivo. Nebojša Stefanović nema ličnu kartu. 

Njegov zastupnik obećava da će doneti za desetak minuta. (Za nenošenje lične karte, Stefanovićeva policija i komunalci gradjanima izriču kazne i podnose prijave. Podsećam, jednu gradjanku su zbog toga prošle godine komunalni policajci izvukli iz autobusa i pred gradjanima na ulici maltretirali).

Ipak,  sudjenje počinje. Prvi govori Stefanović. Ostaje u svemu prema navodima u tužbi, jer je, kaže, zbog teksta u NINu "pretepeo veliki duševni bol". Na pitanje sudije odgovara da je za rušenje u Savamali saznao tek narednog dana izmedju 12 i 13 časova.

"Ja sam te, izborne, noći bio u Republičkoj izbornoj komisiji (?), a zatim sam otišao da se odmorim. Tek oko  12 - 13, javili su mi ..."

Sudija pita: Da li ste Vi pročitali tekst objavljen u NIN-u ili vam je to neko rekao?

- Delimično sam pročitao i....

Zatim objašnjava da to nije deo posla ministra policije i da on sa tim nema nikakve veze. Insistira da je povredjena njegova čast i ugled... "Nije mi bilo dobro dok sam čitao tekst u NIN-u!" Rekao je i da njega niko nije o tome pitao iz redakcije NIN-a. Nije mu data prilika da se brani.... Citirao je neke delove teksta , i tvrdio da ga je novinarka optužila da je on rušio u Hercegovačkoj ulici.

Ministru je naročito smetalo što se novinarka u tekstu pozvala, izmedju ostalog, i na izveštaj ombudsmana Saše Jankovića o Savamali, pa je pokušao da celu raspravu preusmeri protiv njega i da ospori njegovu nadležnost. Sudija je to odbio i vratio ga na temu.

Na pitanje sudije da li je uputio demanti,rekao je da nije, jer je bio siguran da ga neće objaviti, pa se zato odlučio za tužbu.

Sandra Petrušić je bila veoma ubedljiva. Rekla je da je više puta slala mejlove ministrovoj pres službi sa pitanjima, na koja nije dobijala odgovore, osim da je predmet kod tužioca i da se čeka rezultat tužilačke istrage. Podsetila je da se ministar oglašavao o noćnom rušenju za brojne medije. Izjavila je da ona kao novinar, i kao građanin, smatra ministra policije odgovornim zato što on ne zna ono što bi MORAO da zna. I da je čudno da ministar tako dugo nije obavešten da njegove službe nisu reagovale na pozive gradjana. Da ovu tužbu shvata kao pokušaj odgovornosti za mišljenje. Naglasila da ona nije nigde u tekstu napisala da je Stefanović rušio Savamalu, nego da ga smatra odgovornim za to nelegalno rušenje. Pojasnila je da "fantom" u njenom tekstu predstavlja čoveka koji se pojavljuje i nestaje, jer se čitavih sedam meseci ne zna ko je odgovoran za noćno rušenje. Podsetila je da je i premijer Vučić izjavio da su za rušenje Savamale odgovorni  kompletni idioti i vrh gradske vlasti. Insistirala na svom pravu na mišljenje, na osnovu dogadjaja i informacija koje su sledile, a na koje Stefanović, iako pozivan, nije odgovarao. "Rušenje u Savamali uključivalo je više različitih struktura: državne i nedržavne i više nivoa vlasti po vertikali. Otuda je odgovornost gradskog vrha nesporna. Jedino što nije dovoljna. Jer, takav posao nije bio moguć bez znanja i pomoći ministra policije. - smatra novinarka Petrušić.Takodje je kao primer,istakla odgovornost ministra zdravlja u slučaju smrti osmogodišnjeg deteta,koji je brzopotezno smenio direktora lozničke bolnice, ne čekajući rezultate istrage, i svoje očekivanje od ministra policije da isto tako postupi.

Glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk je na optužbu ministra zbog naslovne strane, izjavio da preuzima odgovornost za naslov, a Sandra je potvrdila da se sa tim naslovom i ona kao autorka složila.

Ćulibrk je odbacio sve optužbe i naglasio da će i dalje raditi kao do sada, a da ministar, kao javna ličnost, mora da računa na kritiku medija i široke javnosti. I da je to morao da ima u vidu pri stupanju na javnu funkciju. Naglasio je da bi sporni tekst od 16. juna i sada mogao da objavi bez izmena, jer se ni posle sedam meseci nije maklo od početka.

U medjuvremenu je stigla i ministrova lična karta.

Sudija je saslušao završne reči obe strane i najavio presudu najdalje za 30 dana.

Tokom suđenja, ispred zgrade suda došlo je do incidenta kada su se sukobile dve grupe građana - jedna u kojoj su pristalice Stefanovića i druge koje su nosile transparent "Protiv terora vlasti".

Po izlasku iz sudnice krećem niz stepenice za ministrom. Jedan od nejgovih čuvara mi diskretno pokazuje da zastanem, da ne bih išla baš iza njega. Pitam zašto, a on mi rukom pokazuje diskretno na ministra.... 

Pa, baš hoću! ovde je kretanje slobodno! a vi radite svoj posao- kažem i nastavljam u istom stroju. 

Napolju opet bučno. Botovi aplaudiraju: Jedna nafrakana baba, mojih godina, vrišti od sreće:"Nešo, majstore!"...

Pitam je: a šta vam je taj majstor Neša napravio? Decu....?  Baba pobeže. 

Ni u sudnici, ni u publici, nisam primetila predstavnike  nijednog novinarskog udruženja.

Sudeći prema brojnim pristalicama jedne i druge strane, moglo bi se zaključiti da su nam šanse na izborima skoro izjednačene. Jedina razlika je što je u ministrovoj nadležnosti SILA. A kome zakon leži u topuzu....

 

"NISU GLASALI..." - KVARNO IZBEGAVANJE ODGOVORNOSTI PRED BIRAČIMA

Da li ste primetili da u Skupštini Srbije, predsedavajuća Maja Gojković sve češće, pri glasanju o predlozima opozicije,saopštava da NIJE GLASALO (napr.) 155, ‚152,  134, ..... većina uvek! I tako u dnevni red zasedanja nikad ne ulaze ODLIČNI predlozi i amandmani. Jer, za naprednjke je važno ko, a ne šta predlaže!  Ništa ne prolazi dok Maja Gojković je da znak da se glasa.

Ali, da li poslanici imaju pravo da ne glasaju? Zašto oni sede u Skupštini? Narod ih tamo nije poslao i ne plaća ih da bi ravnodušno posmatrali i čekali signal (zvonce) predsedavajuce.

Časno je biti PROTIV, (isto kao i ZA) ako za to postoje razlozi! I svoj stav javno braniti!

Ne znam, i nije me ni briga, šta piše u Poslovniku parlamenta. Ali se ne sećam da se to dogadjalo dok naprednjaci nisu dobili većinu.

Očekujem da će svako od naprednjaka na ovo pitanje odgovoriti da su Poslovnik o radu Skupštine pisali demokrate, ako je tako nešto i predvidjeno tim aktom. Ali znam da sadašnja većina vrlo brzo (po hitnom postupku!), menja sve što im ne odgovara. Pa, tako može da izmeni i Poslovnik.

Nisu poslanici izabrani da bi ćutali! Morali bi da se izjasne! To "NISU GLASALI" je perfidan način odbijanja, ali da narod to ne shvati, da ih niko ne pita zašto su protiv rešenja egzistencijalnih problema gradjana. "Nisam ja bio protiv" - odovoriće svako od njih.

ALI, NISI BIO NI "ZA"!

Ako bi se ćutanje tumačilo na uobičajeni način, kao znak odobravanja, onda bi se moglo shvatiti i da nemaju ništa protiv predloga. Ali, u parlamentu se broji samo "ZA" ili "PROTIV"! A ispadne presudno ovo treće - NISU GLASALI!

E, zbog toga je nužno da se Poslovnik o radu IZMENI PO HITNOM POSTUPKU, što je postala redovna praksa u njihovom radu.

DA SE OBAVEZE POSLANIKA PRECIZIRAJU! DA GRADJANI ZNAJU KO JE  ZA, A KO PROTIV NJIH!

Ovakvo ponašanje je  NEMORALNO! To u narodu ima sasvim precizno ime, koje za moj rečnik nije pristojno, ali, na žalost, tačno.

Znači, GRUPA "NISU GLASALI" praktično ne ispunjava svoju radnu obavezu, pa bi trebalo da ne postoji ni na platnom spisku Skupštine, koji finansiramo mi, gradjani!A ni u sastavu parlamenta. Jer, na ovako malo gradjana, previše je 250 poslanika. Čak i da su mnogo savesniji i odgovorniji prema svojoj izbornoj bazi.

DRŽAVNA BRUKA - KO JE SMISLIO ATENTAT U JAJINCIMA?

U nedelju je Aleksandar Vučić rekao da će DNK analiza pokazati ko je želeo da ga ubije. Ako ima tragova, kaže premijer, onda je to oružje slučajno ostavljeno. Ali, ako nema.... onda će biti jasno šta se želelo... Danas su analize pokazale da ima mešanih tragova  od najmanje tri osobe.

Nema sumnje da su Vučićevi ministri i ostali saradnici PALI NA ISPITU!  A pošto oni nikad ništa ne rade bez njegovog odobrenja, onda se može zaključiti da je za ceo cirkus odgovoran upravo VUČIĆ!

Naravno da nije ni malo naivno kada se čuje da je premijeru ugrožen život; da je neko pripremao atentat. To uvek treba shvatiti ozbiljno. Sećamo se incidenta kod hale Limes 2003. godine, kada je Bagzi kamionom presekao put automobilu koji je vozio tadašnjeg premijera Zorana Djindjića.  Bezbednosne službe se nisu mnogo uzbudjivale, a kako se kasnije ispostavilo, nisu ni radile svoj posao. .

Ali, ako se dogadjaji oko nadjenog oružja u Jajincima slože hronološki onda to izgleda tragikomično. Najpre je bilo reči o kutiji, pa sanduku, pa više sanduka, sve do arsenala. (Arsenal (fr.) magacin za smeštaj ratne spreme, naročito u morskim pristaništima). Kako je krenulo, za očekivati je da ministar Stefanović objavi da su tamo nadjeni topovi i tenkovi, možda i  citava ratna mornarica, iako ni na vidiku nema ni potoka. Jedino je premijer nonšalantno glumio supermena. Njemu je bila najvažnija "briga za narod".

Kako je noć odmicala, tako se i panika povećavala. Zato sve ove priče i liče na jeftine, loše režirane  performanse. Ko je čitao Marka Tvena, seća se verovatno priče o limburškom siru.

Premijer ima više nivoa obezbedjenja, vojne kobre, policijsku pratnju i sve što sleduje. Što gradjani skupo plaćaju. Zvuči neverovatno da sve te službe ne primete ARSENAL na putu do njegove kuće. Ministar je za slučaj saznao,kako kaže, od savesnog gradjanina koji je, prolazeći, primetio nešto sumnjivo.

Oko 16 sati u subotu, Stefanović je premijera obavestio SMS-om!!! (Zanimljiva poverljiva  komunikacija). Vidoviti Vučić je odmah pogodio na kom se tačno mestu nalazi sumnjivi paket. A onda je premijer hitno sklonjen na bezbedno mesto. Bezbednosne službe, po svemu sudeći, o tome nisu ništa znale, jer se komunikacija, kako je rekao Vučić na KZN, završila na liniji: savesni gradjanin - ministar -premijer!

Vučić je najpre rekao da ne misli da je neko planirao atentat na njega. Ali su njegovi ministri (Vulin, Mihajlović,Dačić...)iskoristili priliku da potvrde svoju odanost vodji.

 Posle objavljivanja rezultata DNK, premijer  više nije kategoričan. Nedorečenim izjavama je ostavio  mogunost da se i dalje sumnja. Značajno vrti glavom. Ne veruje da će se utvrditi istina.

Stručnjaci za bezbednost analizirali su i objašnjavali da su bezbednosne mere takve, da je praktično nemoguće da se dogodi atentat. Jer, kako na TV Prva reče jedan ugledni profesor bezbednosti, protokol predvidja da se, pre svakog prolaska premijera, mora teren precizno istražiti, i ako nije sigurno, on se ne pušta da podje u tom pravcu.

Večeras je ministar policije najavio novi dramski zaplet. Brojna "bezbednosno interesantna lica", njih 97, su dva dana pre nego što je oružje nadjeno,vidjena u blizini. Zamislite, prepun gradski autobus! Vulin, ministar za rad i socijalu odmah je ZNAO da su to ubice, iako niko nije uhapšen. I još kaže da je neko targetirao premijerovu Ahilovu petu - brata Andreja. Interesantno  je da su sumnjivi ljudi vidjeni, čak prebrojani, ali oružje nije primećeno od policijskih službenika.

Vlast se igra našim strpljenjem. I ugledom Srbije. Svakoga dana izmišjaju se afere, istovremeno pljušte izjave da je bezbednost u državi značajno podignuta - u odnosu na vreme demokrata. A nema  dana da neko ne pogine u vatrenom obračunu.

A pošto je mnogo puta vikao "Vuci, vuci, pomagajte, ljudi!", kada jednog dana stvarno bude ugrožen, niko neće verovati.

P.S. Čujem da će Vučić da podnese ostavku na funkciju šefa za kontrolu bezbednosnih službi. I treba da odstupi, jer je šef uvek najodgovorniji. Ako te službe ne uspevaju da sačuvaju premijera, kako će nas, gradjane!? Kako će sačuvati Srbiju?!