OVAKO JE GOVORIO OLIVER IVANOVIĆ - INTERVJU ZA VANKUVERSKI "KIŠOBRAN" FEBRUARA 2007.

OLIVER IVANOVIĆ, predsednik Srpske liste za Kosovo i Metohiju

         Nezadovoljstvo predlogom Martija Ahtisarija za rešenje kosovske krize je očekivano. Kosovski Srbi koji podržavaju politiku odlazećeg premijera Srbije, organizovali su proteste i odbacili taj predlog. Albanci okupljeni oko nekadašnjeg studentskog lidera Aljbina Kurtija takodje su se pobunili. Rezultat njihovog nezadovoljstva: dva poginula, više desetina povredjenih i uhapšenih. Novi srpski parlament, na konstitutivnoj sednici, usvojio je skoro jednoglasno rezoluciju kojom taj predlog odbija.  Samo petnaestočlana poslanička grupa okupljena oko lidera LDP Čedomira Jovanovića, izjasnila se protiv tog teksta. Medjutim, srpska javnost je, i pored većinskog izjašnjavanja za rezoluciju, prilično podeljena o ovoj temi.  Evo kako ovaj problem vidi Oliver Ivanović, predsednik Srpske liste za KiM. Za razliku od srpskih političara, koji na problem gledaju  iz Beograda, Ivanović sa porodicom živi i radi na Kosovu.

Šta je danas kosovska realnost?

Ivanović: Situacija sa Kosovom je posledica dogadjaja iz 1999.godine, kada je naša zemlja bombardovana i kada je jednoj nacionalnoj manjini, albanskoj nacionalnoj zajednici, data prilika da formira svoju državu. To ugrožava naše interese. Učinilo nas je potpuno nebezbednim. Rezultat je 200 hiljada proteranih, mnogo kidnapovanja i ubistava. Naravno i kriza koja traje. Medjunarodno prisustvo nije nam pomoglo da budemo bezbedni na svojim ognjištima.

Marti Ahtisari je obelodanio svoj predlog za rešenje Kosovskog satusa. Kako Vam on izgleda?

Ivanović: Ahtisarijev predlog treba pažljivo prostudirati. Mislim da ga ne treba potpuno odbaciti, jer on ima neke stvari koje neznatno  poboljšavaju našu svakodnevicu. Ali, svakako ne treba prihvatiti onaj deo koji predvidja elemente nezavisnosti i koji Albancima daje atribute državnih institucija – da sklapaju medjunarodne ugovore, učestvuju u medjunarodnim organizacijama, uključujući i članstvo u UN. Mislim da bi na tome trebalo bazirati naš koncept. Kosovo ne može samostalno postati član UN, ne sme imati sopstvenu vojsku, ne sme jednostrano menjati granice. To bi, uz izvesne restrikcije u spoljnoj politici, za početak bilo sasvim dovoljno. Drugo, u njegovom paketu postoji i deo o decentralizaciji. On nije zadovoljavajući, ali za početak predstavlja mali pomak. Mislim da bi trebalo naći meru izmedju onoga što je naš pregovarački tim tražio i ovoga što je Ahtisari ponudio. To bi moglo da bude povećanje broja opština sa još nekim kompetencijama, što bi dalo priliku da se Srbi sami organizuju, da upravljaju svojom sudbinom i tako se održe ovde. U protivnom, bićemo prepušteni direktnom kontaktu sa Albancima. A to do sada nije bilo dobro.

Pomenuli ste direktan kontakt. Da li je moguć zajednički život na Kosovu?

Ivanović: Ja mislim da jeste, uz odredjene preduslove. Srpska zajednica je mnogo pretrpela. Ona je potpuno razbijena na Kosovu i Metohiji, dezorijentisana i dezorganizovana. Mora da se homogenizuje i da se ohrabri. Da proba da napravi direktan kontakt kroz zajedničke institucije. Kod Albanaca mora da se smanji agresivnost tako što će medjunarodne pravne institucije limitirati slobodu da se puca na sve i svakoga; da se ugrožava ljudstvo i imovina. Ta dva elementa će smanjiti euforiju i agresiju kod Albanaca a istovremeno će ohrabriti Srbe. Onda ćemo se negde sresti. Ne postoji alternativa, pogotovu ne da se živi u nekim potpuno zaštićenim enklavama. To nije neka budućnost, jer će se šok od izlaska iz tih enklava javiti pre ili kasnije. Prema tome, gotovo izvesno je da će, zbog te besperspektivnosti, zatvorenosti i ksenofobije  koja će nas obuzimati s vremena na vreme, Srbi odlučiti da, malo po malo, odlaze prema Srbiji, gde se osećaju mirno i lagodno. Znači, mi moramo popraviti odnose sa Albancima. Nema drugog rešenja. Ali, mi u toj komunikaciji sada nismo ravnopravni. Zato moramo imati instrumente koji će nas učiniti ravnopravnim sa njima. Samim tim i Albanci će biti zainteresovani da razgovaraju sa jakim predstavnicima naše zajednice. Naravno, uz medjunarodno prisustvo, vojno i političko. 

Skupština Srbije usvojila je rezoluciju kojom se Ahtisarijev plan odbacuje. (Vuk Drašković je rekao da je ona za domaću upotrebu). Kako Vama izgleda ta odluka parlamenta? Jesu li pregovori mogući uz taj tvrdi stav?

Ivanović: Mislim da je to zaista namenjeno domaćoj političkoj sceni. Mi Srbi smo skloni da demonstriramo, da okrećemo poruke prema nama samima. To nije dobro. Od tih poruka ne strepi niko, ni medjunarodna zajednica, ni NATO, ni EU. Ni Savet bezbednosti. Niko se zbog toga puno ne sekira. Te poruke se uvek cene prema efektima koje treba da proizvedu. Mislim da nije dobro da mi i dalje dajemo populističke izjave kao da mi imamo kontrolu nad situacijom. A ustvari mi tu kontrolu nemamo. To nam je bukvalno oduzeto još 1999.godine. Na žalost, nizom pogrešnih političkih poteza doveli smo do bombardovanja, sankcija...Bilo je pokušaja da se to popravi. Imali smo uspone i padove. Na žalost, stalno ponavljamo istu grešku, uveravajući sebe da se to neće dogoditi. Mi moramo da razgovaramo sa svetom. Naši sagovornici su Brisel, Vašington, Moskva, ali i Pariz, London, Berlin, Rim... Tu se kreira politika, a ne kod nas na ulici i u domaćim medijima.

Ima mišljenja da je za Srbiju bolja nezavisnost Kosova nego ovakvo nerešeno stanje. Šta Vi mislite?

Ivanović: To je besmisleno. Za Srbiju je bolje sve nego nezavisnost. Srbija nema nameru da upravlja Kosovom na način kako je to radio Milošević. To je greška koju smo skupo platili. Ali, Srbija nema nameru da se odrekne tog dela teritorije. To je deo našeg srpskog identiteta. To ne važi samo za Srbe na Kosovu, već za sve Srbe u svetu. To je deo naše istorije. Naša epska poezija podeljena je na tri ciklusa: pretkosovski, kosovski i pokosovski. Reč Kosovo je u svakom od njih. Niko ne pravi distancu zbog toga što živi u nekoj zapadnoj zemlji. Pre ili kasnije, kad predje tridesetu, mladi Srbin počinje da razmišlja o tome odakle je, kako to izgleda. Njegovo interesovanje raste.

Na parlamentarnim izborima i na referendumu za ustav Albanci nisu glasali. Naši političari stalno ponavljaju: ne damo Kosovo! – kao da misle samo na teritorije, a zanemaruju činjenicu da tamo živi i jedan narod. Ima li Beograd viziju kosovske budućnosti?

Ivanović: To je tačno. I taj pristup bitno slabi našu pregovaračku poziciju. Naša vlada  mora o Albancima da govori kao o svojim gradjanima ako želi da Kosovo bude deo teritorije Srbije. U protivnom, ako vodimo rasprave samo o teritorijama, onda ćemo izgubiti borbu.   Dovešćemo u opasnost još 110 hiljada Srba koji su ostali da žive ovde. Naša vlada tom pogrešnom retorikom zaobilazi tu činjenicu čime stvara kod javnog mnjenja pogrešnu predstavu. Brisanje Albanaca sa biračkih spiskova je nelegalno. Nijedan pravni akt to ne omogućava, osim ako je neko pravosnažnom sudskom presudom izgubio pravo glasa. To što oni decenijama ne žele da koriste svoje pravo, je druga stvar. Ali, to je njihovo pravo. Ja bih rado uveo zakonsku obavezu da se izadje na izbore i to bi onda dovelo do diferencijacije na one koji ispunjavaju zakonsku obavezu i one koji ne poštuju zakon. Svet nema ni malo razumevanja za bilo kakve bojkote. Mi smo doživeli mnogo osuda zbog bojkota izbora na Kosovu u novembru 2004.godine.

Da li naglašeno insistiranje na preambuli Ustava otežava nastavak pregovora?

Ivanović: Mislim da mi precenjujemo preambulu. Važno je šta mi kao narod mislimo, možemo li da prihvatimo otcepljenje Kosova ili ne. Mišljenje naroda će se pokazati na izborima. Videli smo nedavno da su Koštunica i DSS krenuli u kampanju sa punim ustima Kosova i doživeli totalni poraz. Njegov izborni rezultat je ispod deset odsto. Ne može se narod više varati na tu foru. Kada kažu da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije, narod očekuje da kažu i kako. I, ako smo deo Srbije, onda treba da kažu šta Srbija za nas ovde može da uradi. To će zadržati ljude. Uz svu tu strašnu retoriku i bubnjeve, mi nismo još čuli poruku ni premijera ni predsednika ovdašnjim Srbima. Niko im nije rekao ostanite ili idite. To je neoprostivo. Ljudi ovde nisu spremni da odluče sami. Oni su kroz dugi vremenski period onesposobljavani da sami donose odluke. Naučili su samo da slušaju nalog, naredbu, sugestiju iz vlasti Srbije, a to ovoga puta ne stiže. Neko mora da im to kaže – da ostanu i sačekaju rešenje statusa ili da pakuju kofere i idu. Mislim da je to što nema poruke neodgovornost prema ovom narodu. Oni iz Beograda ne vide dobro situaciju na Kosovu.

Da li je moguće da na Kosovu žive gradjani, a ne Srbi, Albanci...?

Da se ne prebrojavaju po nacionalnoj pripadnosti?

         Ivanović: Moguće je samo ako se prestane sa nacionalnom homogenizacijom. Ako se odustane od kriterijuma svrstavanja na jednu ili drugu stranu. Ali, to će trajati veoma dugo. Sumnjam da ćemo skoro biti u prilici da govorimo o gradjanskom društvu, a ne državi ovde na Kosovu. Mislim da je, za sada, bolje da se držimo nacionalnih opcija – ne nacionalističkih! Jer princip pripadnosti naciji predstavlja neki zaštitni mehanizam. Ako bismo se sada razbili u neke gradjanske opcije, mislim da Srbe ne bismo mogli ni organizovati, ni braniti, što su naši vitalni interesi. Viši nivo tolerancije neophodan je kod obe strane, ali će proći prilično vremena da se on postigne. A to je uslov za normalan život bez obzira kojoj naciji pripadamo.

         Albanski narod je izgledao jedinstven. Poslednji neredi, hapšenja i žrtve daju drugačiju sliku.Kakva je to poruka?

         Ivanović: Oni uopšte nisu jedinstveni, imaju mnogo razlika i sukoba. Poznato je da Albanci često svoje medjusobne političke sukobe rešavaju upotrebom oružja. Ovo što se dogodilo je borba jedne manje grupe i jednog pojedinca, koji su zakasnili za izbore, za podelu političkog kolača. Sada je procenio da će ovim agresivnim nastupom skrenuti pažnju na sebe. On igra na frustraciju onih Albanaca koji nisu zadovoljni ovim tokom dogadjaja. Te radikalne grupe Albanaca misle da nema uopšte potrebe da se razgovara sa Beogradom, a kamoli da se dogovara rešenje. Cilj Aljbina Kurtija je da krajem ove godine njegov pokret preraste u partiju i da se sa tim oreolom pokuša da animira izvestan broj glasača i dobije na izborima mesto u parlamentu. Njegova politička ambicija je jasna, ali sredstva kojima se koristi nisu ni politička ni demokratska. To nosi veliku opasnost. Jer, kada neko povuče okidač, to neminovno vodi adekvatnom odgovoru sa druge strane. Bojim se da će u tom raspletu biti više žrtava nego sada.

         Predstoji privatizacija. Šta se može očekivati?

         Ivanović: Mi na privatizaciju nemamo mnogo uticaja. Halabuka u domaćim medijima nema nikakvog smisla. Dok je Nebojša Čović vodio Koordinacioni centar mi smo u UN pokušavali, pa čak i uspeli da zaustavimo. Posle je došlo do kadrovskih promena u Koordinacionom centru. Te promene često kod nas imaju odlučujući uticaj. Sad je to više više priča za domaće medije. Kritika medjunarodnog predstavnika i medjunarodne zajednice ne proizvodi ama baš nikakav efekat. To je samo pokušaj da se domaćim biračima predstavimo kao pravi borci za srpsku stvar. Problem Kosova se, kao što sam rekao, rešava u Njujorku, Moskvi, Vašingtonu... ali i u evriopskim prestonicama. Srbija mora da ima uvid u to i treba da dobije deo od privatizacije. To je bolje nego insistirati na njenom blokiranju. Ona se, očigledno neće zaustaviti. Više od 90 odsto preduzeća je privatizovano i ne može se vratiti nazad.

         Vi sa porodicom živite na Kosovu. Kakav je život tamo?

         Ivanović:  Prilično je neizvesno i zabrinjavajuće. Svi živimo sa zebnjom, od danas do sutra i čekamo rasplet dogadjaja. Brine to što nemamo nikakvih jasnih instrukcija. Naprotiv, imamo pretnje Albanaca. I zaoštravanje sa naše strane, koje je potpuno neosnovano. U takvoj situaciji, mnogi će odlučiti da decu prebace u Srbiju. A to je najbolji put da se izgubi sve. Podsećam, Srpska Krajina je pala onda kada su porodice otišle. Jer, onaj koji se na prvoj liniji fronta borio, više nije brinuo o porodici, nego samo o kući. Kuća nije jak motiv. Zato mislim da je to loš koncept. Mi moramo ići ka smirivanju stanja a ne zaoštravanju odnosa jer će to zaoštravanje pogoditi pre svega Srbe.

         Imate tri sina. Kako oni doživljavaju tu situaciju?

         Ivanović: Svaki na svoj način. Najstariji sin ima skoro 25 godina. On ovde studira. Srednji je završio fakultet u Beogradu, a najmladji je u osnovnoj školi. Svako je u svom svetu. Kao svaki roditelj brinem o njima, ali nastojim da ih osposobim da svako brine o sebi. Ja njihove odluke poštujem i ne utičem na njih. Otac i majka su tu da pomognu.

         Ima li rešenja za Kosovo?

         Ivanović: Ja se nadam da će svet shvatiti da nema šanse da se rešenje nameće i da pregovori moraju da traju duže. Limitiranje pregovora rokovima nije dobro. Oni treba da predju u ozbiljnu fazu i da se približe stavovi. Na žalost, mislim da su obe strane ukopane u svojim stavovima, jer su obe u svom javnom mnjenju predstavile situaciju nerealno. Naša strana tvrdi da ima kontrolu nad situacijom, a ja tvrdim da nema. Kontrola je u rukama medjunarodne zajednice. Albanci su u još goroj poziciji, jer su obećali nezavisnost kao gotovu stvar. Sada se ispostavlja da to nije baš tako i da oni o tome moraju da razgovaraju sa Srbijom. A to ih potpuno dezavuiše u njihovom javnom mnjenju. Sada će biti vrlo teško rezultate predstaviti kao svoj uspeh i to će se osetiti već na prvim izborima krajem ove godine. Dakle, mislim da političke elite, koje su sada na sceni, ne mogu naći kompromisno rešenje. Biće potrebno još bar pet -  šest godina, možda deset, kada budemo svi bliži Evropskoj uniji. Tada će nove političke elite, sa više smisla za kompromis, naći neko rešenje.

         Našu situaciju komplikuju i nerealne ambicije nekih naših političara koji žele da po svaku cenu ostanu na vlasti.  Birači su rekli svoje i to svi treba da shvate. Demokratija je da se prihvati odluka birača. Ko je dobio više glasova, taj treba da formira vladu. Jedino takvu vladu svet će priznati kao relevantnog sagovornika. U protivnom, tretiraće nas kao banana državu, a takvim državama se nameću rešenja.

         Šta biste poručili kao Srbin koji živi na Kosovu?

         Ivanović: Prvo, rekao bih da se od Kosova ne sme odustati. Gubitkom Kosova, Srbija će izgubiti državu. To je sasvim sigurno. Posledicama nikako ne bismo mogli da se ponosimo. Nijedan političar, a pogotovu ova garnitura, nije izabrana da bi izgubila deo teritorije. Naprotiv, oni su izabrani da državu sačuvaju. Ono što je vrlo važno u toj borbi, moraju se koristiti samo sredstva koja svet priznaje. Moramo pridobiti većinu u Kontakt grupi i demokratskom svetu. Hoćemo li da budemo deo sveta, moramo poštovati pravila.

         Svet takodje mora da računa da će se pojaviti lanac sličnih rešenja, da će ta ideja eskalirati, bez obzira što oni o Kosovu pričaju kao o specijalnom slučaju. U tu priču oni ni sami sebe neće moći da ubede. Biće ih svuda u svetu, a pogotovo u Evropi. Oni će biti nasilni, vrlo slični Kosovu, uz upotrebu sile i veliki broj žrtava.

Treba ohladiti glave i mirno razgovarati. U protivnom, nova nestabilnost na Balkanu je sasvim izvesna..

        

                                                        Sena Todorović

"Srbija je na robiji" petar pajic 1935-2017.

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.
Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!
Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!
Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.

Аутор: Петар Пајић
Српска Историја

PREDIZBORNI REBALANS BUDŽETA - PODVALA SNS-a

I do sada smo znali da Srpska napredna stranka, njeni funkcioneri i poslanici nemaju mnogo skrupula, da bezočno pljačkaju narod, lažu, vredjaju, napadaju neistomišljenike, izmišljajući sve grozote ovog sveta, koje, kako u mom selu kažu, ni pas s maslom ne bi pojeo.

Ali, ovo što se dešava u parlamentu kroz diskusiju o budžetu, nadvisilo je i najbrutalniji horor koji se može zamisliti.

Najnovija podvala kroz predlog rebalansa budžeta za 2017. godinu, ogoljena i očigledna, jeste da se ogromnoj armiji nepotrebno zaposlenih članova SNS-a, isplati PREDIZBORNA NAGRADA iz navodnog suficita, ostvarenog u ovoj godini.

Nisu se potrudili čak ni da te laži upakuju nekakvim obrazloženjem i da odgovore na pitanja:

- koliki je suficit u budžetu,

- čime je ostvaren?

- zašto taj navodni suficit nije upotrebljen da bi se pokrio planirani deficit?

- zašto najpre nije vraćen dug penzionerima i radnicima kojima je tri godine umanjivana zarada,čime je i ostvaren taj višak u budžetu!?

- da li je tim rebalansom predvidjeno da se gladnim radnicima kojima više meseci, cak i vše godina, nije issplaćivana plata, isplati nekakva, bar simbolična novogodišnja nagrada? I oni imaju gladnu decu, bolesne članove porodice, dugove koje ne mogu da pokriju, pa im se pleni imovina....? što su "uspesi" SNS vlade.

Poslanici opozicije, ako ste prepoznali ovu podvalu, A MI,GRADJANI, JESMO!, ZAŠTO TO GLASNO, U NAŠE IME NE KAŽETE, DA JE OVA "TRINAESTA PLATA ADMINISGTRACIJI" PRAKTIČNO KUPOVINA GLASOVA ZA PREDSTOJEĆE BEOGRDSKE IZBORE?

Gradjani, osvestite se, ova vlast, koju ste greškom izabrali, vas PLJAČKA, PONIŽAVA, OBESHRABRUJE DA SE BILO ŠTA MOŽE PROMENITI.  M O Ž E ! Ako svi stavimo prst na čelo i, umesto slepog obožavanja lopova na vlasti, pogledate u svoje frižidere, novčanike, ruinirane stanove, iznemoglu gladnu decu bez užine...

MOŽEMO MI TO, AKO SVI ZAJEDNO ODLUČUJEMO RAZUMOM! NE DOZVOLIMO DA SE BILO KO DANAS PRODA ZA LITAR ULJA I KILOGRAM BRAŠNA, JER JE CENA TOG SNS POKLONA PRESKUPA! TIME PRODAJETE BUDUĆNOST SVOJE DECE!

Na kraju, pitanje ministru Dušanu Vujoviću: VREDI LI "BONUS" KOJI DOBIJATE OD ALEKSANDRA VUČIĆA više nego vaš profesionalni ugled koji ste stekli i uživali u svetu?

SLUČAJ GUJON I PRAVO NOVINARA DA PITA

Večeras se na tviteru na mene sručio pljusak uvreda, jer sam napisala da novinar koji vodi intervju, ima pravo da pita sagovornika. Povod je bio protest Arno Gujona što ga je novinarka N1 Marija Antić pitala o njegovim ranim radovima u Francuskoj, pre nego što je postao srpski humanitarac.

Preslusala sam pažljivo intervju i nisam našla ništa uvredljivo u tim pitanjima. Ni Gujon nije reagovao uvredjeno, nego je sasvim smireno objašnjavao svoje članstvo u nekoj organizaciji. Intervju je završen civilizovano.

Verovatno se naknadno setio, ili mu je neko "pojasnio" da je novinarka dirnula u osetljivi deo. Ne ulazim u detalje, jer oni nisu vidjeni u emisiji.

Mislim da Marija Antić i N1 mogu sami da se brane, bez mene. Ono zbog čega sam se oglasila je sasvim drugo: šta sve novinar sme da pita svog gosta?

Nikome, na primer, ne smeta kada novinari iste te televizije žestoko preslišavaju lidere opozicije, ulazeći u sitne detalje, sve do privatnog života. (One iz vlasti retko mogu da pitaju, jer oni odbijaju poziv za gostovanje tamo gde znaju da pitanja nisu cenzurisana).

Srpsko novinarstvo je odavno posrnulo, pa su i kriterijumi i shvatanja poremećeni. Zato nije čudo što su, uglavnom napaljeni nacionalistički botovi, ne samo u intervjuu, nego i u mom reagovanju, videli mogućnost da se razračunaju sa neistomišljenicima. Odmah su krenuli salvom uvreda i osporavanja. Podelili su nas na prve i druge Srbe.

Moj stav da novinarstvo mora da bude slobodno, da u emisiji pita novinar, a gost odgovara, ali ne pitanjem,kao što to radi Aleksandar Vučić, žestoko je napadnut. Čak su brojni, korektni tviteraši naseli na priču o nacionalnom pitanju i ugroženoti Srba na Kosovu, o čemu ja nisam pisala. Svako je iskoristio priliku da prospe žuč.

Nisam osporavala humani gest mladog Francuza, koji je za svoju humanu akciju dobio i srpsko državljanstvo.A, da sam ja vodila razgovor, imala bih mnogo šta da ga pitam. Ali, o tome cu, ako mi se ukaže prilika da sa njim razgovaram.

Ovo je večeras bio dobar test, kakav smo mi narod. Kako razumemo ono što nam se dogadja.

Masa ljudi koja se svakodnevno oglašava na ovom masovnom mediju, brzopotezno je iskoristila priliku da  jedan razgovor o novinarskoj profesiji pretvori u žestoku diskusiju o nacionalnom pitanju.  Mnogi, verujem, nisu ni procitali moju poruku, ali su se ukljucili u polemiku. To je ozbiljno upozorenje da smo OBRALI ZELEN BOSTAN!

Bilo bi zanimljivo čuti sve te branioce srpstva na Kosovu, kako gledaju na politiku Beograda, uključujući i briselske pregovore o podeli južne srpske pokrajine. Podsećam one koji su zaboravili da Kosovo i Metohiju ne čine samo nekoliko srpskih opština na severu. Znači, veći deo "svete srpske zemlje" 'ladno je poklonjen. Sada se bije bitka samo za njen manji deo i zajednicu tih opština. I kako im izgleda ciljani raskol medju Srbima na Kosovu koji se kreira iz Beograda. Jer su i tamo, po Marku Djuriću i Alekandru Vučiću, neki više a neki manje Srbi.

Očigledno je da je maniulacija medijima poremetila svest masa. Jer, mnogi su u mojoj tvrdnji da novinar treba da pita i da javnost ima pravo da zna, videli napad na srpstvo i Srbe.

Idu izbori. A sa ovakvom izmenjenom svešću, teško će se doći do promena.  Jer, kao i na tviteru, još više u masama koje čak ne znaju ni šta je internet, šta je novinarstvo... sa medijima koji podstiču zaglupljivanje i potpaljivanje, teško da će moći nešto da se promeni.

A što se tiče francusko-srpskog humanitarca, koga su nacionalisti veceras branili, možda bi  ipak bilo dobro imati u vidu sa kim je u Srbiji sardjivao. Sa nacionalističkim grupama koje su cak bile predmet pravosudne obrade. Jednom humanitarnom aktivisti to ne priliči. Hoću da verujem da nije imao informacije s kim ima posla. Ali, neznanje nije uvek opravdanje.

Još jednom ću da ponovim da humanost nema nacionalne granice, jer mu tako preti opasnost da sklizne u ekstremizam.

ČOVEK PEVA POSLE RATA, BY DUSAN VASILJEV!

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!

                                                [1920]

KAKAV PREDSEDNIK TREBA SRBIJI?

Probudila sam se jutros sa užasnom nelagodom. Nisam odmah mogla da se setim zašto, ali mi je gadjenje postajalo sve jače.  Dok smo pili kafu, Mika je započeo razgovor o sinoćnjem intervjuu Brankice Stanković sa Aleksandrom Vučićem.

To je to! Sinulo mi je! Razgovarali smo o onome sto smo sinoć slušali. Odlučila sam da sačekam još malo, da sredim utiske,pa da ih, hladne glave, večeras podelim s vama.

I odmah želim da kažem da se Brankica nije "prodala", kako su po tviteru kružile sumnje proteklih dana. Ona je odličan novinar istraživač. Učinila je koliko je  mogla! Ali, izgleda da je njeno istraživanje kriminala, korupcije i svega što je radila, dečja pesmica prema onome što se dogodilo u razgovoru sa predsednikom Srbije. Kao dugogodišnji novinar, imajući u vidu našu dramatičnu unutrašnju situaciju, imala bih mnogo još da ga pitam. I, ne bih mu dozvolila da on postavlja pitanja meni. Niti da,umesto konkretnih odgovora, iskoristi prilliku da pljuje po političkim protivnicima. Neprilično, ružno, jadno... bilo je pominjanje pištolja Saše Jankovića već na početku emisije.

Ne znam zašto ga Brankica nije pitala ništa o unutrašnjem dijalogu o Kosovu (valjda mi nije promaklo), zašto su "pravi" Srbi na Kosovu samo oni sa Vučićeve Srpske liste? Ili, na primer, da li mu je neprijatno ono što njegova većinska koalicija radi u Skupštini Srbije, naočigled čitave nacije?

Alekandar Vučić, posle Olje Bećković i Utiska nedelje, nije imao ozbiljniji novinarski test, pa se malo više zaboravio. Osim toga, u medjuvremenu je postao šef države, pa je kult ličnosti koji njegova stranka gradi, po njegovoj želji, naredbi ili očekivanju - svejedno, učinio da potpuno izgubi kriterijume, pristojnost i dostojanstvo. Njemu se, osim malobrojnih novinara na konferencijama, niko ne suprotstavlja. On ne ide na dijaloge sa političkim protivnicima. Uglavnom drži monolog, sam pita, sam odgovara. I, na pitanja novinara, odgovara pitanjima. Što je veoma ružno! Za početak morao bi bar da pita svoju majku, respektabilnu novinarku Angelinu Vučić, da li je sa njom neki političar ikada tako razgovarao. I, baš zbog profesije svoje majke, morao bi da prema njenim kolegama, posebno koleginicama, ima više poštovanja. Umesto toga, njegova bahatost je, iz dana u dan, sve žešća.

Vučić, koji je POROBIO srpske medije na razne načine, nije zadovoljan što u Srbiji postoji "američka" N1 televizija, koja, kako kaže, "vodi 24-časovnu kampanju" protiv njega. Redovno gledam tu TV i još nijedanput nisam videla da neko napada predsednika Srbije. Osim, ako Vučić izveštaje i ocene o njegovom radu, koji nisu poltronski i udvorički, nisu ulepšani, smatra kampanjom protiv sebe. A njegova politika je stvarno pogubna.

Vrhunac drskosti je izgovorio sinoć u Insajderu, kada je optužio RTS kao svog protivnika, i to, da čovek ne poveruje, zbog toga što su Natašu Jeremić, dan posle strašnog napada Vučićevog saradnika Milenka Jovanova da je supruga Vuka Jeremića "glavni diler droge za Balkan",posetile koleginice sa kojima je radila u RTS. I to "u sedištu stranke njenog muža".

Vučić, dakle, želi da kontroliše i ko su nam prijatelji? Meni to, priznajem, deluje, ne samo nepristojno, nasilno, diktatorski, nego iznad svega BOLESNO.

Opterećen sujetom, toliko se zaboravio da je televiziji N1 ozbiljno zamerio i više puta negodovao što je, na godišnjicu SNS njegov koalicioni partner Ivica Dačić "dobio" 8 (OSAM) sekundi više. To je, valjda, za njega, smrtna uvreda! Neverovatno je, apsurdno, da predsednik Srbije nema pametnija i važnija posla nego da se prepucava i bavi jednom televizijom, naglašavajući redovno da je "američka", valjda da bi gradjane ubedio da je neprijateljska. A istovremeno uporno pokušava da se dodvori i umili američkom vrhu vlasti.

Iako izbore smatram najdemokratskijim političkim dogadjajem, mislim da najnovija pretnja jos jednim vanrednim parlamentarnim, na teret gradjana Srbije, nema nikakvog smisla, ni opravdanja. Osim ako mu je poljuljano samopouzdanje, pa narod treba da mu ga povrati.

Za nešto više od pet godina Vučićeve vladavine, išli smo na izbore skoro svake godine, a vanredne parlamentarne, predsednik Srbije najavljuje i za naredno proleće. Srbija nije toliko bogata da bi mogla da finansira ovaj vid lečenja frustracija jednog čoveka, kome se, kao suverenu, svako malo prohte da mu podanici potvrde svoju odanost. Ne pita šta košta, jer plaća opljačkani narod, a ne on. Prema najnovjim podacima, Vučić je samo na poslednje izbore potrošio jedan Žeželjev most.(oko šest milijardi dinara). A prema nalazu Agencije za borbu protiv korupcije, novac koji je trošio za kampanju je sumnjivog porekla. Nije ga sramota što se medju "donatorima SNS-u" nalaze i primaoci socijalne pomoći, ljudi koji jedva preživljavaju.Ni da pocrveni dok Brankici Stanković objašnjava šemu po kojoj je primio oko sedam hiljada jednakih uplata.

U Sjedinjenim Državama, kandiduju se uglavnom ljudi koji mogu da plate svoju kampanju.

Ja mislim da bi, kad je reč  o izborima, nama bili preko potrebni VANREDNI PREDSEDNIČKI IZBORI!  Jer, ova samovolja, nekonsistentnost, nestabilnost i osionost više ne mogu da se izdrže.

Previše je!

SNS OMLADINA SE SPREMA ZA BEOGRADSKE IZBORE

Usred direktnog prenosa sednice Skupštine Srbije, koja inace traje danima, o zakonu o obrazovanju, istrčah do najbliže prodavnice "Arome" (na Vračru). Komsije u radnji vec poznajem, jer sam stalna mušterija. Mladic na kasi razgovara sa svojim vršnjakom, koji me uljudno propušta, jer je njegova korpa punija. Lep gest. I nesvakidašnji za deo danasnje omladine, koja cesto u gradskom prevozu mirno sedi dok pored njih stoji starica naslonjena na štaku ili trudnica u poodmakloj trudnoći.

Ali, dok vadim novac, privlači mi pažnju tema razgovora blagajnika sa kupcem. I, naravno, ne izdržim da ne "repliciram" blagajniku, koji drži monolog pohvala SNS-u, posebno beogradskom. Plaćam, ali ipak ostajem sa strane, dok dečko koji me propustio preko reda, plaća i odlazi. I pitam blagajnika:
- Šta se tebi svidja što SNS radi s Beogradom?
-Sve! odgovara žustro...
- I ove rskopane ulice na pragu zime...
- Da! one će jednog dana biti završene....
- Naravno! Trebalo bi! - kažem.- Ali, da li je moralo sve u isto vreme, i sad, pred zimu. Posebno,naglašavam pitanje da li je trebalo prvo praviti fontanu pa onda oko nje raskopavati? I da li nam je fontana najpotrebnija, s obzirom da je siromaštvo u Srbiji na visokom nivou....
- Pa, sad će Vučić da poveća plate i penzije... biće dobro...
- Imaš li ti penzionere u porodici?
- Da! I otac i majka.
- Da li im je penzija smanjena Vučićevom odlukom?
Posle kraćeg ćutanja, odgovara:
- Ocu je smanjena,a majka je invalidski penzioner, pa njoj nije... Ali, znate li vi da više od 70 procenata penzionera nije smanjeno....?
- Osecas li nelagodu  - pitam - zbog tog podatka da preko 70 odsto penzionera živi na granici, ili ispod granice siromaštva?
-Zašto? pita me. Jel' mislite da je za vreme demokrata bilo bolje...onih lopova što se ponose 5.oktobrom? Dečko, inače, ima negde oko 26, najviše  28 godina.
- Koliko godina si imao 5.oktobra 2000. godine? Šta pamtiš iz tog vremena. U koji razred si išao?
- Znam da su to bili žuti lopovi. Onog Tadića ne mogu očima da vidim... Tada su se prodavale diplome...
- A znaš li, - pitam dalje - da se sada prodaju doktorati, fakultetske diplome... Koju si školu završio? Kada?
- Nisam lud da učim. Kupio sam diplomu! Kad mogu drugi, što bih ja učio?
 - Šališ se?
- Ne šalim se. Ozbiljno sam kupio.
- Šta su ti radili roditelji? Jesu li oni bili saglasni sa tim?
- Otac mi je bio sudija...
- Majko, mila! Otac sudija je dozvolio da mu sin kupi diplomu trgovca? Nemoj dalje, molim te....

Izlazim sa vrtoglavicom! Jedva pogodih vrata...

Još  ne mogu da se oporavim od ovog razgovora.

To je budućnost, glasač Srpske napredne stranke na predstojećim izborima!!!



-