TWITTER JE VUČIĆEV NAJŽILAVIJI PROTIVNIK!

Više puta se neki naši saborci oglašavaju ocenom da je TWITTER umrtvio aktivnosti, da je zbog toga sve manje ljudi na ulicama, u protestima protiv diktature, nasilja vlasti i bahtosti prema gradjanima.
Medju prvima je to primetila Olja Bećković kada je ukinut Utisak nedelje. A pre neki dan je i glumac Sergej Trifunović poručio da dignemo dupe i krenemo, ne samo da tvitujemo.

Ocena je da je lakše boriti se iz fotelje tvitovanjem, umesto izaći  na ulice. Tačno je, ali samo delimično.

Nemojte da zaboravite da se tvitovanje obavlja i sa ulice, iz protestne šetnje. Naravno, veliki broj nas to radi i od kuće.

Medjutim, pri svakoj kritici, dobronamernoj, gnevnoj ili .... mora se imati u vidu da je značaj tvitovanja, u  uslovima i stanju potpuno ugušenih medija i velikog divljanja Vučićevih poslušnih novina i televizija, u vremenu OTVORENIH PISAMA svakom ko se drzne da izrazi nezadovoljstvo diktaturom i bezobrazlukom vlasti, ili, ne daj bože,poželi da se kandiduje na izborima, da kritikuje kamarilu na vlasti, kada se o njihovim malverzacijama i pljački nigde u masovnim  medijima (osim časnih primera: Danas, NIN, Vreme, Nedeljnik, N1...) ne može čuti ništa osim samohvalisanja, TWITTER je jedan od najbržih i,za sada, teško cenzurisanih sredstava obaveštavanja gradjana.

Iskustvo dosadašnjih javnih okupljanja, za koja se uvek zalažem, pokazalo je da zbog "uštrojenih" medija, mali broj ljudi sazna zašto smo na ulici, koliko nas je i šta tražimo. Slika, koju objavljuju cenzurisane televizije,često ima kontraproduktivan efekat - demorališe ljude koji se još nisu potpuno opredelili. Koji nisu još shvatili šta nam se stvarno dogadja i ko nam je za to kriv.

Zato, ne ljutite se na TW! Uzmite telefone u ruke i kada šetate ulicom, sami ili u kolonama, svejedno! I o svemu što se dogadja, javljajte. To nam je najbrži i najbolji način da o svemu što nam vlast radi (o glavi) obavestimo narod koji još živi u zabludi, gleda Pink i Studio B, čita Informer, Telegraf, Alo...

Nije nevažno naglasiti da su baš ti, i još neki tek namenski osnovani  "mediji" najviše finansijski pomognuti budžetskim, dakle, našim novcem.

Tvitujte, gde god da ste! Nije uzaludno! I nije posledica inertnosti, nego način da se probije medijska blokada nametnuta od SNS vlasti i njihovog glavnog demagoga.Ne zaboravite da smo prve informacije dobili preko tvitera o puču u Turskoj, masakru u redakciji Šarli Ebdo, terorizmu u Londonu, Parizu, Barseloni....o zemljotresima,uraganima, velikim nesrećama, ali i ljudskim podvizima. I da se važne odluke svetskih lidera prvo objavljuju na tviteru.To je nesumnjiva prednost tvitera nad svim medijima.

I kada treba da izadjemo na ulicu u što većem broju, najbrže i najbolje ćemo se okupiti obaveštavanjem i pozivom preko Twittera!

IZIS SISTEM MALTRETIRA PACIJENTE

Evo šta se dešava  pacijentima Beograda, posle uvodjenja IZIS sistema:

U pokušaju da zakažem pregled mladeža, na koje uporno upozoravaju medicinski stručnjaci, pozvala sam KBC Bežanijska Kosa - Melanoma centar. Odgovorili su mi da su termine uputili domovima zdravlja i da se javim mom ordinirajuućem lekaru. U Domu zdravlja, moj ordinirajući lekar odsutan, a njegova ljubazna zamena, ni posle dužeg pretraživanja programa, nije uspela da nadje, ne samo slobodan termin, nego bilo kakvo  obaveštenje sa rasporedom termina. Predlaže da probamo negde drugo, na primer, Gradsku bolnicu - KBC Zvezdara. Ima slobodan termin 12.10 u 11,30. Lekar: Dr Predrag Majcan.

-Može,kažem. I dr mi napisa uput.

Danas krenem oko 10,30.Prevoz usporen, ulice raskopane... vidim da cu da zakasnim. Zaustavljam taksi i - ode 350 dinara.

Pet minuta pre zakazanog termina prijavljujem se na šalter dermatologije.  Sestra me ljubazno upućuje ispred ordinacije broj jedan, kaže: doktor će vas prozvati.

A  u čekaonici ispred sobe jedan, 13 gospodja već čeka. Stanem tik ispred vrata, a jedna od sedećih protestuje.
- Ja sam ovde od sedam sati, nećete vi  pre mene!
- Gospodjo, ja imam zakazano za 11,30. nemam nkakve veze sa vašim čekanjem.
- Gospodja podiže ton. kasnije shvatim da je u pravu, ali joj je gnev pogrešno usmeren. Ne čeka mene, niti zbog mene.

I ostale babe gundjaju. Jedna mladja osoba telefonira i žali se da je imala termin u 11, ali da još čeka. U tom trenutku, oko 15 do 12, ulazi mladi par sa bebom. Naravno, bebe imaju prednost, ali i oni sačekaše desetak minuta. Iznutra čujemo zaključavanje ordinacije. Desetak minuta kasnije otključavanje, izlazi pacijentkinja i ulaze roditelji s bebom.

Babe u čekaonici gundjaju, čujem njihovo vreme dolaska: 7, 8, 9, 10.... ali su strpljivije od mene. Jedna kaže: mora se...

I bebin pregled prodje, već je 12 h, izlaze.  Dr Majcan proziva. Ali, iako je moj termin probijen već pola sata, ne čujem moje ime. Ulazim sa prozvanom gospodjom, podsećam ga da je moj termin 11,30. Doktor mi pokazuje brojeve pre mene.

- Ali, ja imam zakazan termin za 11,30,- ponovo čitam sa lekarskog uputa.
- Pa, evo vidite, i ovi pre vas....
- Doktore, da li cu ja, i kada, doci na red? Da li cete me primiti?
- Vidim da je čovek u frci, ali i ja sam. Odgovara: evo, posle ove dve (tri?) ispred vas...
- Ponavljam pitanje: za koje vreme?
- Pa, za dvadeset i .... minuta.
- Dobro, sačekaću tih 20 minuta!
- E, pa, nemoje me držati za reč. To može da zavisi od slučaja...

Naravno, slučaj može da bude komplikovaniji, da pregled potraje i duže.

Čekam još oko pet minuta i krećem na šalter.
-Molim vas, vratite mi moju zdrvstvenu karticu. Zakazan mi je pregled za 11,30, a ispred mene je puna čekaonica. Ne mogu više da čekam. Ukupno 40 minuta!

Sestra u čudu, kaže: sačekajte još malo, doktor je kasnije došao...

-Ne,molim vas, ne čekam više, dajte mi karticu. Onda se pojavi glavna sestra, uzima moju karticu i odlazi kod doktora. Vraća se, pruža mi dokument i objašnjava....
- Nema potrebe da mi pričate, ne ljutim se ja na vas, ni na doktora, kažem, ali nemam vremena da čekam. Ako je IZIS sistem uveden da poboljša uslove i smanji čekanje, onda to mora da se poštuje.

PACIJENT MORA DA SE POŠTUJE!

Ljuta sam na državu, dodajem. Taj integrisani IZIS sistem je uzalud skupo plaćen.Možda se neko od njega i ovajdio, a mi i dalje čekamo i medjusobno se svadjamo...

Da li je odgovoran moj zakazani doktor? I jeste i nije!

Nije, naravno, odgovoran za haos koji je napravilo Ministarstvo zdravja i RFZO! Lekarima je to nametnuto. Sistem je, kažu, kupljen od Makedonaca, kod kojih dobro funkcioniše... Kod nas ne!

Ali, dr Majcan je načelnik dermatovenerologije, naravno, dosta opterecen, mora da servisira i bolesnike na odeljenju bolnice. Mora da organizuje svoju službu. I još dežura u ambulanti četvrtkom.
Pa, i on mora da proceni koliko obaveza može da prihvati! Da kaže sta može a šta ne!

A ne da se kola slome na pacijentima. A više od pola njih iz čekaonice su stariji i nemoćniji od mene.

U Srbiji ima preko 2000 nezapolenih lekara. Preko hiljadu onih koji u ovde završili specijalizaciju zbrisalo je u Evropu, najviše u Nemačku. Više, kažu, nema ko da radi!

Slažem se! Ali, zašto imamo ministra i ministarstvo zdravlja?
Da organizuje i unapredi svoj sektor, a ne da prati šefa stranke po Srbiji i vodi politiku! I da po nalogu kineskih poslodavaca  kontroliše bolovanja iscrpljenih radnika koji najčešće rade i bolesni,samo da ne bi izgubili radno mesto.

A pacijenti? Ćute i čekaju, ili poneko gundja i negoduje kao ja. Umesto da svi zajedno - i doktori i gradjani, protestuju protiv haosa, koji smo skupo platili, i dalje plaćamo!

Sve dok lekari, sestre i drugo zaposleno osoblje u zdravstvu, zajedno sa pacijentima, čija je takodje obaveza da se pobune, ne izadju na ulice i traže - ne samo veće plate - nego pre svega bolje uslove i organizaciju rada, više dostojanstva i za pacijente i za zdravstvene radnike, - čekaćemo u beskrajnim redovima iako smo skupo platili sistem koji ne funkcioniše.

I, da ne grešim dušu, u Domu zdravlja Zvezdara, za razliku od bolnica, kod izabranog lekara zakazivanje uglavnom funkcioniše! Bar za sada!




- 

O MEDIJSKOM MRAKU I NOVINARSKOJ SOLIDARNOSTI

Nije dobro sto dva reprezentativna novinarska udruženja, NUNS i UNS, nisu zajedno u borbi protiv medijskog mraka! Možda nije dobro ni što imamo dve, a ne jedinstvenu, jednu esnafsku organizaciju, sa zadatkom da se kroz nju unapredjuje i brani profesija. Nešto,ipak, imamo zajedničko. To je Kodeks novinara Srbije i zgrada u Resavskoj 28, (koja je,doduše, još u sporu, ali svakako su svi pod istim krovom).

Odmah da podsetim da sam,mnogo pre svih SADAŠNJIH BRANILACA VRANJSKIH NOVINA, u vreme najžešće primene zloglasnog Vučićevog Zakona o informisanju iz 1998.godine, sa malom grupicom "mohikanaca" (procitati na ovom blogu tekst "Nepouzdana novinarska sećanja"), vrlo aktivno učestvovala u odbrani i spasavanju kolege Vukašina Obradovića i Novina vranjskih. Tog dana mnogi od sadašnjih aktivista nisu ni znali šta se dogadja, a veliki broj vidjenih predstavnika nezavisnog novinarstva i NGO aktivista se bukvalno razbežao, jer nisu smatrali da je to njihova obaveza. Dakle, i tada se pristupalo selektivno. Igralo se na poene. I sama sam bila žrtva samovolje, mobinga tadašnje interesne grupe u NUNS-u, kojima je zasmetalo moje protivljenje politizaciji ovog udruženja čiji sam osnivač. Kolege koje su sa mnom saosećale, osim časnih izuzetaka, izražavale su to tiho, meni na uvo, vodeći računa da ih neko od "moćnih" slučajno ne vidi sa mnom. I tadašnja vlast, od koje sam potražila zakonsku zaštitu, ćutala je, jer je moje protivljenje bilo suprotno njihovim željama da NUNS stave pod kontrolu. Jedino se pokojni prof.Vojin Dimitrijević, tadašnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava, pismeno obratio NUNS-u, i upozorio da je u pitanju grubo kršenje zakona i etike. I to je, naravno, ostalo bez reakcije.

Vukašin Obradović je svojom nepokolebljivošću, čvrstinom, pa, ako hoćete i tvrdoglavošću, izdržao pune 23 godine neprekidne pritiske, koji su u lokalnim sredinama mnogo teži nego ovde u prestonici. Time je nesumnjivo zaslužio svaku podršku.

Ali, nisu Vranjske jedina novina koju je vlast Aleksandra Vučića, a mnoge i prethodne vlasti, pritiskala, ugrozila do uništenja. Mnogi mediji su nestali, a da udruženja nisu ni primetila.

Ni na sudjenju NIN-u i Sandri Petrušić po tužbi ministra policije Nebojše Stefanovića zbog pisanja o vandalskom rušenju Savamale, nisu prisustvovali predstavnici ni UNS-a ni NUNS-a.

Ponoviću još jednom nešto što sam mnogo puta izgovorila: ZA STANJE U MEDIJIMA NAJODGOVORNIJI SU NOVINARI!

NARAVNO, NAJPRE SE MORA UTVRDITI KO JE NOVINAR!!!
Tu,lično, ne ubrajam propagndiste i  poslušnike koji na Vučićevim konferencijama postavljaju poltronska, zadata pitanja, kako bi dali šansu predsedniku da ispljuje one medije i kolege koji postavljaju nezgodna pitanja, koji ga ne hvale.

Mislim da je dobro što je juče postignuta tako velika solidarnost u protestu protiv vlasti. Ali, podvlačim, morali bismo u svim slučajevima biti PRINCIPIJELNI I SOLIDARNI! Ako su u pitanju napadi na novinare! Na svaki napad na medije mora da se reaguje, da se  detaljno ispita i osudi. A, takodje da se OSUDI i učešće novinara i "novinara" u političkim,kriminalnim i drugim manipulacijama.

I da se UVEK o tome obaveštava javnost, kako ne bismo bili u zabludi koga branimo. Ili da se. zbog pojedinačnih ličnih netrpeljivosti pojedinaca, ogrešimo o nekoga koga bismo morali da zaštitimo!

POVRATAK U MRAK DEVEDESETIH

Ni u najgorem snu nisam ocekivala da ćemo napraviti krug i vratiti se na početnu tačku. Isto tako nisam verovala da će se Jugoslavija raspasti i da cemo se opet ubijati, mrzeti...
Sad, u ozbiljnim godinama, moram javno da priznam da sam sve promašila. 

Ali, u jednom sam sigurna - da se politika poltronstva, podaništva i ulizištva nikada neće promeniti. I sa svakom promenom vlasti te "sportske" disccipline dobijaju na intenzitetu. 

Zašto je tako?

Ne valjamo mi - narod!

Ovih dana svedoci smo nepojmljivih skandala i sramote. Gradonačelnik Subotice izvredjao i prebio svog partijskog kolegu. SNS, umesto osude svog "uglednog" člana, iz naftalina je izvadila tvit glumca Sergeja Trifunovica kojim je negodovao zbog sramotne uloge suda koji je dozvolio zastarelost jednog tragičnog slučaja. Odmah je izmaštana žvaka i iz tog tvita "pročitana" namera da glumac želi da ubije Aleksandra Vučića.

Nije to jedini slučaj "zastarelosti" predmeta. Sve što vlast ne želi da se pravno reši, smešta se u fijoke i čeka da prodje vreme, pa se, po potrebi aktivira. Imali smo i ranije slične sudske poslušnosti, pa je tako jedan vladika pedofil oslobodjen odgovornosti jer je vreme za njegovu osudu isteklo - na sramotu pravosudja! Vladika i dalje vodi "božje stado", vernici se pred njim i dalje klanjaju, mole, ispovedaju... umesto da ga bojkotuju!

Slučaj helikopter, kada je poginulo sedam ljudi, takodje nije dobio sudski epilog.

I nasilničko rušenje Savamale će se verovatno završiti zasterelošću. Iako je jasno da iza noćnog vandalizma stoji vrh beogradske gradske vlasti, što je potvrdio i tadašnji premijer Aleksandar Vučić proglasivši ih kompletnim idiotima, ni istraga ni optužnica nisu na vidiku.
Lično sam,takodje, iskusila efikasnost pravosudja - kada je Ustavni sud, koji više godina nije funkcionisao, moju ustavnu žalbu proglasio zastarelom.

Nije prvi put da se pažnja nepismenog naroda lako usmerava na sporedni kolosek, kako bi neki veoma važni "vozovi" prošli neopaženo.Ne primetite da su vas opet preveslali. I ćutite!

"Goša" iz Smederevske Palanke, čiji radnici nisu tri godine primili platu, a jedan njihov kolega, ne nalazeći izlaz iz bede, ubio se na radnom mestu - više nikome nije zanimljiva. Ni sindikatima, ni radnicima, ni novinarima... Problem je postao hroničan i zamoran. A oni i dalje gladuju. Isto je i sa FAP-om, koji je potpuno zaboravljen. Takodje, zaboravljene su i sporne 24 privatizacije. I borba protiv korupcije, čija je direktorka "vrednim radom" zaslužila mesto sudije Ustavnog suda...
Mnogo je primera zlouporeba koje je narod prećutao, i još gore - podržao.

Profesori  svaku školsku godinu započinju štrajkom. Vlast njihove zahteve i njihov nezavidan položaj ignoriše. A ćute i gradjani - roditelji, (osim časnog izuzetka škole "Svtozar Miletić" u Zemunu)- koji bi, zarad svoje dece koju su im poverili, morali da budu u istom protestnom stroju. Ponašaju se kao da je to problem samo prosvetara.

Slično je i u zdravstvu. Iako vlada nevidjen haos, niko od pacijenata, na žalost, ni lekari, nisu se pobunili protiv uvodjenja novih koruptivnih metoda. Uglavnom, i kada protestuju, njihovi su razlozi nedovoljne plate... a uslovi rada, nestašice osnovnih sredstava za lečenje, jadno stanje bolnica, nemogućnost da pacijent dodje do lekara specijaliste za svoju bolest... nisu još nikad bile razlog za javni protest, iako je nezadovoljstvo gradjana sa razlogom ogromno. Svi ćute i pokušavaju da reše problem nekim drugim, često nečasnim sredstvima, poput mita, korupcije, ultimatuma, ucena...

Najveća podvala ove vlasti dogodila se sa slučajem Kosovo. Početkom ove godine zamalo da prekinemo diplomatske odnose sa Francuskom - državom koja je istorijski potvrdjena kao jedan od najvećih prijatelja Srbije još iz prvog svetskog rata - zbog poternice za ratnim zločincem Ramušom Haradinajem. (sad mene neko, po našem zakonodavstvu, može da optuži zbog vredjanja lidera susedne države). Mere koje je Aleksandaar Vučić tada naredio bile su drastične, na ivici diplomatskog skandala: 90 dana naši zvaničnici nisu putovali u Francusku.

Haradinaj je ne samo slobodan, nego je postao premijer Kosova, sa kojim, po nalogu Beograda, kosovski Srbi sasvim poželjno i rado saradjuju.Ponosni što su se "izborili" za još jedno ministarsko mesto u Haradinajevoj vladi.

Nije bilo tako davno kada su radikali i neoradikali-sada SNS, pretnjama i mazanjem fekalijama Borisa Tadića proglasili izdajnikom i ocrnili pred gradjanima samo zato što se, u usputnom neplaniranom susretu zbog magle, pozdravio sa Hašimom Tačijem na skopskom aerodromu. Ili što je, kad mu je mandat predsednika već preuzeo Toma Nikolić, razgovarao sa kosovskim liderima na jednom skupu u Dubrovniku. Nije se pravio da ih ne poznaje.

Narod se primio na ovu priču. I ne zaboravlja! A centrala SNS svakodnevno podgreva taj "greh" bivšeg predsednika Srbije.

Ali je iz sećanja potpuno izbrsao 90-te godine,kada smo učinkom Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i njihovih partija dobili sankcije i živeli u "karantinu" kao gubavci; kada smo zbog njihove i Miloševićeve pogubne politike opljačkani, bombardovani, okuženi...izopšteni iz civilizacije...

Svaki vlastodržac, kome se narod ovoliko prostre, zaboravi odakle je krenuo i umisli da je stvarno bog. Poveruje polronskom prostiranju i obožavanju, pomisli  da je stvarno toliko vredan. Tada, ako ga narod ne zaustavi, postaje autokrata.

A ovaj narod, ne samo da ga ne zaustavlja, nego ga i podstiče, podržava. Što je lider primitivniji i  frustriraniji - to mu obožavanje više udari u glavu...

Uskoro će beogradski, a možda i parlamentarni izbori. To će,verovatno, biti još  jedna prilika da se samo POTVRDI nesposobnost, nedostatak svesti i volje naroda da sudbinu uzme u svoje ruke. Umesto da svako od nas stavi prst na čelo, da se podseti šta mu je sve oteto, šta plaća a ne dobija... i da na osnovu tih saznanja svoje poverenje preda nekompromitovanim ljudima, kakvih medju nama jos ima, i tako im pomogne da oni pomognu nama.

To je jos jedna, možda poslednja prilika da pokušamo da izadjemo iz mraka devedesetih, u koji su nas Aleksandar Vučić i njegovi saradnici vratili.

Alternativa oslobadjanju je sve gušći mrak. Mrak, u kome će skupština i dalje izglasavati nerazumne,štetne i neupotrebljive zakone a vodjini poltroni ih primenjivati. Ili će kao i do sada,raditi mimo zakona i ustava, kao što je pomenuti slučaj Kosovo.

A mi ćemo i dalje ćutati! I sve plaćati!

NA POTEZU JE NAROD! POSLEDNJI PUT! DOK POTPUNO NE POTONEMO! IZBOR JE NA NAMA DA LI ĆEMO ČAMITI U MRAKU ILI KRENUTI PREMA SVETLU NA KRAJU TUNELA!

BITKA ZA BEOGRAD JE POČELA.



     

KAKAV SE DIJALOG MOŽE VODITI SA LAŽOVOM?

 DIJALOG-POSLEDNJA SLAMKA SPASA A.VUČIĆA


Za reč nedelje mogao bi se proglasiti DIJALOG! Aleksandar Vučić je prošle nedelje izbacio taj predlog kao konopac spasa davljeniku koji sve više tone.

Sa kim to i o čemu predsednik-premijer-kralj-car... Srbije želi da vodi dijalog? Moglo bi se razumeti na mnogo načina. Jedno je sigurno, vešti manipulator, svaki put kada svojom politikom zaglavi u ćorsokaku, izbacuje novu parolu, kojom uspe da i najbistrije, najoštrije kritičare svoje politike, prevesla... da politički preživi preusmeravajući naciju na sporedni kolosek.

Zašto je to Vučiću potrebno u ovom trenutku? I na planu spoljne politike i na domaćem terenu sve češći su "odroni" na njegovom putu.

Šta je unutrašnji dijalog? Sa kim Vučić želi da ga vodi? Sa poraženom opozicijom, kojoj se svaki put podsmeva i ponižava je, preteći da će ih opet pobedjivati kad mu padne na pamet? Sa "lopovima", "izdajnicima", "stranim plaćenicima", "neradnicima"... "nepatriotama"... "ubicama".... "ološem"...."? Sa gradjanima Srbije koje njegovi kerberi svakodnevno polivaju fekalijama sa skupštinske govornice, na konferencijama za novinare... a on pri svakom gostovanju na Pinku ili Hepiju? Sa ljudima koje njegovi prvi saradnici Stefanović, Martinović,Gojković, Orlić....zapljuskuju potocima pljuvačke... toliko gadno da se čoveku povraća kada prolazi pored starog zdanja parlamenta!

Ili možda sa narodom koga je opljačkao? Sa radnicima koji,kao u "Goši" dve godine nisu primili platu koju su zaradili? Sa roditeljima bolesne dece koja sa užasom odbrojavaju svaki SMS, čekajući da se prikupi novac za njihovo lečenje? Sa novinarima koje na konferencijama naziva ološem? Sa porodicama i decom ubijenih majki, koje vlast nije zaštitila iako je bila obavezna? Sa penzionerima, koje je oglobio da bi zatim njihov novac "oprao" preko Beograda na vodi? Sa nezaposlenim mladim intelektualcima koji ubrzano pakuju kofere i kupuju kartu u jednom pravcu? Ili možda sa porodicama žrtava poslednjeg rata, koje još tragaju za kostima svojih poginulih članova?...

Dug je spisak onih koji imaju mnogo razloga da sa Vučićem ne žele ni da prodju istom ulicom, a kamoli da se o nečemu dogovaraju. Da se dogovaraju o onome što je upropastio, uništio, prodao...?

Možda Aleksandar Vučić misli da unutrašnji dijalog treba voditi sa kosovskim Albancima? Unutrašnji(!) ako i dalje Kosovo smatra srpskom teritorijom? Ali, onda pre dijaloga treba rešiti još jedan problem  - jesu li oni gradjani Srbije, ili je srpska samo kosovska zemlja,bez ljudi? Uostalom, taj srpsko-albanski dijalog traje već skoro deceniju. Započeo ga je Borko Stefanović, u vreme predsednikovanja Borisa Tadića.

Vučić je preko 25 godina u politici. Nikada se nije dogovarao niti je spreman na dijalog sa bilo kim. On je sada u procepu izmedju spoljnih pritisaka da odradi ono za šta je dobio podršku da se popne na tron, jer je vreme odlaganja i laganja isteklo - i unutrašnjeg nezadovoljstva prevarenog naroda koji mu je pružio bezrezervnu podršku i poverovao njegovim obećanjima boljeg života. Štrajkovi i pobune gladnih sve su češći.

Računi sa svih strana stižu na naplatu. Sad više nije dovoljan Ivica Dačić i SPS da deo odgovornosti preknjiži na njih. Skandali, pljačke, propadanje, urušavanje države prevazilaze granice mogućeg. Treba spasti sopstvenu glavu!

Zato Vučić ponovo poseže za oprobanim modelom manipulacije - zabaviti narod temom koja će, privremeno, prekriti sve. A dok se narod ponovo osvesti - on će se već negde udomiti.

Aleksandar Vučić je mnogo puta rekao šta hoće. Zato najnoviji poziv na dijalog može da se protumači jedino kao zahtev da se njegova volja široko prihvati, legalizuje!

Ne vidim o čemu bi uvaženi predsednik SANU prof.Kostić, direktor YUCOM Milan Antonijević, Dragan Šutanovac, Saša Janković, Boris Tadić, Saša Radulović, Boško Obradović, Sanda Rašković Ivić.... vodili dijalog sa predsednikom Srbije. Razumem zašto bi to učinio Čeda Jovanović.Ali, to je druga priča.

UVEK UZ VETAR! PA, NEK' KOŠTA ŠTA KOŠTA!

Davno, na samom pocetku mog rada, kada je Komunisticka partija odlucivala o svemu, kada protesti i strajkovi nisu bili ni zamislivi,a kamoli ostvarivi, desilo mi se prvo isterivanje pravde. Direktor, narodni heroj, poslanik u Saveznoj skupstini, sa autoritetom i zaslugama koje su tom vremenu i nivou bile primerene, dobio je za službenu upotrebu,kao važan kadar, "Fiat 1800" -  limuzinu kakvu sam samo tada videla i nikad više. Moj drug iz omladinske organizacije bio je njegov licni šofer, a šoferov rodjeni brat sekretar komiteta Srebrenice.

I direktor, inače dobar čovek, odobri mom drugu Ahmedu  da isproba auto. Ovaj pravo u Tuzlu, da obidje devojku. I desi mu se maler. Negde pred sam cilj, žureći da što pre vidi dragu, sudari se s teskim kamionom. Srećom, prošao je bez ogrebotine. Ali je od limuzine ostala samo gomila lima. Nije se moglo prepoznati da je to samo minut pre bio auto za divljenje i ponos.

Iako je iste večeri  direktor, u dogovoru sa  bratom-sekretarom partijskog komiteta, naredio da se o tome ćuti,(sada se to zove državna tajna), sledeceg dana vest je ipak procurila. Ali, svima nam je bilo najvažnije da je naš drug živ i zdrav.

Popodne je održan redovni sastanak omladine, kojem je, kao i uvek, prisustvovao i direktor. Da slučajno ne zastranimo, ne zabrljamo. Pricalo se o politickoj situaciji, o planovima i obavezama, o pripremama za odlazak na radne akcije - gradio se autoput "Bratsvo-jedinstvo".

A meni ne da djavo mira. Uz iskreno zadovoljstvo sto je naš drug preživeo i što je tu sa nama, pitam: ko će da plati štetu?

Nastade muk u sali. A ispod prozora, gde se nalazila radnička menza, i upravo bila pauza za ručak, prolomi se aplauz. Rudari su čuli moje pitanje. Laknulo im svima što sam prva primetila da je car go!

Ahmed ćuti, iznenadjen, neprijatno mu. Direktor pocrveneo, pa pobeleo, traži čašu vode... a aplauz rudara traje....

Onda se direktor pribra i poče da muca... Sastanak se prekide.

Stižem kući, a moj otac, inače direktorov ratni drug, već obavešten da ja PRAVIM CIRKUS. Zamalo da dobijem batine.

Stvar sa autom je zataškana posredstvom sekretara komiteta. Ali, ja nisam prošla nekažnjeno. Iako mi je tarifni pravilnik odredio platu, direktor mi je prepolovio.

Upornost i smelost kakvu imaju samo sedamnaestogodišnjaci,a ja sam upravo napunila 17,  niko nije mogao da zaustavi; da me spreči da isteram pravdu. Presavijem tabak i sama napišem tužbu sudu, zbog smanjenja plate. Naravno, razglasim svima da idem na sud i da cu, kad dobijem spor, novac koji mi isplate dati u fond za decu Bijafre, jer se u to vreme vodila humanitarna akcija.

Dan za kad je zakazano sudjenje hladan, siv....mraz.Ja krenem pešice - samo 12 kilometara. Usput me stiže fijaker koji vozi advokata-zastupnika preduzeća,protiv moje tužbe. I, čika Moma (advokat) me poveze. Usput se šali: vidi kakva si, smrzle ti se ruke a hoćeš da se parničiš. Rano si počela....

Udjemo u sudnicu kao protivničke strane. Čika Moma se protivi tužbi po dužnosti, ali ne negira da pravilnik mora da se poštuje. Sudija Boža, očas posla, presudi u moju korist.

Kod kuće opet problemi. Direktor Mile opet zvao mog oca. Ali ja ne odustajem.

Primim razliku plate po presudi i, na opšte iznenadjenje male varoši, u kojoj se za pet minuta sve sazna, odem u poštu i uplatim pomoć za Bijafru. E, na to direktor tek poludi. Kaže, nikad nije video tako "tvrdoglavo dete".

Ja sam to obećala, neću da lažem! A on meni: mogla si bar deo da daš ocu, da popravi krov na kući koji prokišnjava.

I kaže mom tati: ova starija (to je moja rodjena sestra, zajedno smo počele da radimo u istom preduzeću) ti je zlatna! A ova mala veštica (JA!) će na robiji završiti. Ti i ja smo (on i moj tata) završili revoluciju, a ona bi da diže novu!

Direktor je bio u pravu. Kako tada, tako celog života! Uz vetar, koliko god da košta! Jedino  još nisam bila u apsu. Ima vremena!

STID ME JE!!!!!!!

Da li vam se desilo da, gledajući TV prenos iz Skupštine Srbije, pocrvenite pred sobom? Da zaželite da propadnete u zemlju od stida. E,meni jeste!

Ovo zaista može samo u zemlji Srbiji!

Poslednja sednica Skupštine Srbije, na kojoj je razmatran ekspoze mandatarke Ane Brnabić, dugo će mi ostati kao knedla u grlu.
Na stranu sve nebuloze iz ekspozea, poput zakljinjanja Brnabićke da će nastaviti Vučićev pogubni put, izbora novih-starih ministara, smešne zamene resora izmedju dvojice statista u Vučićevoj vladi (Djordjević - Vulin)... Ništa bolje nisam očekivala ni od izveštaja o dosadašnjem radu osim samohvalisanja. Nisam se mnogo začudila ni idiotskim idejama da se, posle fontane na Slaviji, uloži 330 miliona dinara u izgradnju 31 jarbola....

Ali, iako više ne bi trebalo ništa da bude iznenadjenje, ŠOKIRALA me je zloupotreba šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića, kada je, PONOSNO saopštio da je direktno iz Vojnog odseka Niša, u toku sednice, dobio faks sa zdravstvenim dosijeom poslanika Zorana Živkovića. Dosije, koji po važećim zakonima, i svuda u svetu, predstavlja strogu tajnu. "Ponosni" Martinović je pred kamerama pročitao razloge zbog kojih je  Zoran Živković oslobodjen služenja vojske, izdvajajući selektivno zaključak da je pacijent potpuno disfunkcionalan, aludirajući na taj način na njegovo mentalno stanje, iako je dobro poznato da je Živković oslobodjen vojske zbog teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći, na PEŠAČKOM PRELAZU! Mada se od čoveka koji javno kaže da je LAGAO IZ MORALNIH RAZLOGA ne može ništa normalno očekivati,ipak ne razumem toliko odsustvo svesti.

Još veći skandal napravila je predsednica Skupštine Maja Gojković, jer je dozvolila da poslanik Martinović, bez opomene, obavi svoj SRAMNI zadatak blaćenja političkog protivnika. Maja je pravnik, advokat, dakle stručnjak za pravo! Predsednica skupštine, koja će, ne daj bože, u nekom trenutku zameniti AleksandraVučića na funkciji predsednika, u slučaju njegove DISFUNKCIJE! Oćutala je i kada su se prolomili aplauzi Martinoviću posle NEMORALNOG i NENORMALNOG čina. Nije se ni naknadno izjasnila o tome. Ali je zato podelila opomene i kazne poslanicima opozicije zbog traženja reči i insistiranja na svom pravu da govore.

Ćuti o tome i predsednik Srbije i predsednik vodeće partije Aleksandar Vučić, "najbolji student prava"!!!

Zašto se stidim!? U našoj državi, čija vlast se kune u demokratiju, red i rad, jedan gradjanin, jedan poslanik sa zapaženom političkom biografijom (voleli ga ili ne), čovek koji je više od 25 godina u vrhu političkog života Srbije - bio poslanik, ministar, šef stranke, premijer.... dakle, čovek kome je u nekom vremenu većinska Srbija dala podršku i poverenje, da bi se odbranio od zlih i nemoralnih ljudi, onih koji su promenili više partija nego čarapa, MORAO JE, da bi dokazao svoju nevinost,  JAVNO da ZAVRNE NOGAVICU I POKAŽE OŽILJKE OD TEŠKE SAOBRAĆAJNE NESREĆE. Nemoćan da se drugačije odbrani od zla koje je zadesilo Srbiju, ne samo njega!

Može Zoran Živković da pravdu traži na sudu. Ali, i u sudovima Srbije sede uglavnom Martinovići, Gojkovići, Djukanovići, Rističevići.... Ili oni koji se njih plaše! Čak i kada bi sud presudio u njegovu korist, to bi ostalo samo  na papiru. Prljava bujica SNS je, u svom stilu, iskoristila direktan prenos sednice parlamenta - ubedljivo najtiražnije glasilo, da bi jednog poslanika, jednog gradjanina Srbije, provukla kroz blato i govna. Da bi diskreditovala svaku reč kritike na račun pljačkaške vlasti. I sve pod poslaničkim imunitetom!

Ako je Živković, u nemogućnosti da se izbori protiv laži, kelevta i političkih manipulacija, morao da se pred javnošću svuče i pokaže posledice svoje nesreće, šta je ostalo za nas, gradjane koje Vučićeva vlast svakodnevno kolektivno ponižava, vredja, pljačka... Kako se izboriti za svoj čist obraz i egzistencijalni opstanak.

Gradjani su toliko obeznadjeni, obezvredjeni i nemoćni da se izbore za goli život, više ne shvataju da svako od nas u nekom trenutku može postati Zoran Živković.

Danas Živković, a sutra svi mi redom, jedan po jedan... jer ne možemo da se složimo bar oko toga šta nam je zajednička nevolja!

Stid me je što živim u Srbiji koju vode LJUDI BEZ STIDA!