ČOVEK PEVA POSLE RATA, BY DUSAN VASILJEV!

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!

                                                [1920]

KAKAV PREDSEDNIK TREBA SRBIJI?

Probudila sam se jutros sa užasnom nelagodom. Nisam odmah mogla da se setim zašto, ali mi je gadjenje postajalo sve jače.  Dok smo pili kafu, Mika je započeo razgovor o sinoćnjem intervjuu Brankice Stanković sa Aleksandrom Vučićem.

To je to! Sinulo mi je! Razgovarali smo o onome sto smo sinoć slušali. Odlučila sam da sačekam još malo, da sredim utiske,pa da ih, hladne glave, večeras podelim s vama.

I odmah želim da kažem da se Brankica nije "prodala", kako su po tviteru kružile sumnje proteklih dana. Ona je odličan novinar istraživač. Učinila je koliko je  mogla! Ali, izgleda da je njeno istraživanje kriminala, korupcije i svega što je radila, dečja pesmica prema onome što se dogodilo u razgovoru sa predsednikom Srbije. Kao dugogodišnji novinar, imajući u vidu našu dramatičnu unutrašnju situaciju, imala bih mnogo još da ga pitam. I, ne bih mu dozvolila da on postavlja pitanja meni. Niti da,umesto konkretnih odgovora, iskoristi prilliku da pljuje po političkim protivnicima. Neprilično, ružno, jadno... bilo je pominjanje pištolja Saše Jankovića već na početku emisije.

Ne znam zašto ga Brankica nije pitala ništa o unutrašnjem dijalogu o Kosovu (valjda mi nije promaklo), zašto su "pravi" Srbi na Kosovu samo oni sa Vučićeve Srpske liste? Ili, na primer, da li mu je neprijatno ono što njegova većinska koalicija radi u Skupštini Srbije, naočigled čitave nacije?

Alekandar Vučić, posle Olje Bećković i Utiska nedelje, nije imao ozbiljniji novinarski test, pa se malo više zaboravio. Osim toga, u medjuvremenu je postao šef države, pa je kult ličnosti koji njegova stranka gradi, po njegovoj želji, naredbi ili očekivanju - svejedno, učinio da potpuno izgubi kriterijume, pristojnost i dostojanstvo. Njemu se, osim malobrojnih novinara na konferencijama, niko ne suprotstavlja. On ne ide na dijaloge sa političkim protivnicima. Uglavnom drži monolog, sam pita, sam odgovara. I, na pitanja novinara, odgovara pitanjima. Što je veoma ružno! Za početak morao bi bar da pita svoju majku, respektabilnu novinarku Angelinu Vučić, da li je sa njom neki političar ikada tako razgovarao. I, baš zbog profesije svoje majke, morao bi da prema njenim kolegama, posebno koleginicama, ima više poštovanja. Umesto toga, njegova bahatost je, iz dana u dan, sve žešća.

Vučić, koji je POROBIO srpske medije na razne načine, nije zadovoljan što u Srbiji postoji "američka" N1 televizija, koja, kako kaže, "vodi 24-časovnu kampanju" protiv njega. Redovno gledam tu TV i još nijedanput nisam videla da neko napada predsednika Srbije. Osim, ako Vučić izveštaje i ocene o njegovom radu, koji nisu poltronski i udvorički, nisu ulepšani, smatra kampanjom protiv sebe. A njegova politika je stvarno pogubna.

Vrhunac drskosti je izgovorio sinoć u Insajderu, kada je optužio RTS kao svog protivnika, i to, da čovek ne poveruje, zbog toga što su Natašu Jeremić, dan posle strašnog napada Vučićevog saradnika Milenka Jovanova da je supruga Vuka Jeremića "glavni diler droge za Balkan",posetile koleginice sa kojima je radila u RTS. I to "u sedištu stranke njenog muža".

Vučić, dakle, želi da kontroliše i ko su nam prijatelji? Meni to, priznajem, deluje, ne samo nepristojno, nasilno, diktatorski, nego iznad svega BOLESNO.

Opterećen sujetom, toliko se zaboravio da je televiziji N1 ozbiljno zamerio i više puta negodovao što je, na godišnjicu SNS njegov koalicioni partner Ivica Dačić "dobio" 8 (OSAM) sekundi više. To je, valjda, za njega, smrtna uvreda! Neverovatno je, apsurdno, da predsednik Srbije nema pametnija i važnija posla nego da se prepucava i bavi jednom televizijom, naglašavajući redovno da je "američka", valjda da bi gradjane ubedio da je neprijateljska. A istovremeno uporno pokušava da se dodvori i umili američkom vrhu vlasti.

Iako izbore smatram najdemokratskijim političkim dogadjajem, mislim da najnovija pretnja jos jednim vanrednim parlamentarnim, na teret gradjana Srbije, nema nikakvog smisla, ni opravdanja. Osim ako mu je poljuljano samopouzdanje, pa narod treba da mu ga povrati.

Za nešto više od pet godina Vučićeve vladavine, išli smo na izbore skoro svake godine, a vanredne parlamentarne, predsednik Srbije najavljuje i za naredno proleće. Srbija nije toliko bogata da bi mogla da finansira ovaj vid lečenja frustracija jednog čoveka, kome se, kao suverenu, svako malo prohte da mu podanici potvrde svoju odanost. Ne pita šta košta, jer plaća opljačkani narod, a ne on. Prema najnovjim podacima, Vučić je samo na poslednje izbore potrošio jedan Žeželjev most.(oko šest milijardi dinara). A prema nalazu Agencije za borbu protiv korupcije, novac koji je trošio za kampanju je sumnjivog porekla. Nije ga sramota što se medju "donatorima SNS-u" nalaze i primaoci socijalne pomoći, ljudi koji jedva preživljavaju.Ni da pocrveni dok Brankici Stanković objašnjava šemu po kojoj je primio oko sedam hiljada jednakih uplata.

U Sjedinjenim Državama, kandiduju se uglavnom ljudi koji mogu da plate svoju kampanju.

Ja mislim da bi, kad je reč  o izborima, nama bili preko potrebni VANREDNI PREDSEDNIČKI IZBORI!  Jer, ova samovolja, nekonsistentnost, nestabilnost i osionost više ne mogu da se izdrže.

Previše je!

SNS OMLADINA SE SPREMA ZA BEOGRADSKE IZBORE

Usred direktnog prenosa sednice Skupštine Srbije, koja inace traje danima, o zakonu o obrazovanju, istrčah do najbliže prodavnice "Arome" (na Vračru). Komsije u radnji vec poznajem, jer sam stalna mušterija. Mladic na kasi razgovara sa svojim vršnjakom, koji me uljudno propušta, jer je njegova korpa punija. Lep gest. I nesvakidašnji za deo danasnje omladine, koja cesto u gradskom prevozu mirno sedi dok pored njih stoji starica naslonjena na štaku ili trudnica u poodmakloj trudnoći.

Ali, dok vadim novac, privlači mi pažnju tema razgovora blagajnika sa kupcem. I, naravno, ne izdržim da ne "repliciram" blagajniku, koji drži monolog pohvala SNS-u, posebno beogradskom. Plaćam, ali ipak ostajem sa strane, dok dečko koji me propustio preko reda, plaća i odlazi. I pitam blagajnika:
- Šta se tebi svidja što SNS radi s Beogradom?
-Sve! odgovara žustro...
- I ove rskopane ulice na pragu zime...
- Da! one će jednog dana biti završene....
- Naravno! Trebalo bi! - kažem.- Ali, da li je moralo sve u isto vreme, i sad, pred zimu. Posebno,naglašavam pitanje da li je trebalo prvo praviti fontanu pa onda oko nje raskopavati? I da li nam je fontana najpotrebnija, s obzirom da je siromaštvo u Srbiji na visokom nivou....
- Pa, sad će Vučić da poveća plate i penzije... biće dobro...
- Imaš li ti penzionere u porodici?
- Da! I otac i majka.
- Da li im je penzija smanjena Vučićevom odlukom?
Posle kraćeg ćutanja, odgovara:
- Ocu je smanjena,a majka je invalidski penzioner, pa njoj nije... Ali, znate li vi da više od 70 procenata penzionera nije smanjeno....?
- Osecas li nelagodu  - pitam - zbog tog podatka da preko 70 odsto penzionera živi na granici, ili ispod granice siromaštva?
-Zašto? pita me. Jel' mislite da je za vreme demokrata bilo bolje...onih lopova što se ponose 5.oktobrom? Dečko, inače, ima negde oko 26, najviše  28 godina.
- Koliko godina si imao 5.oktobra 2000. godine? Šta pamtiš iz tog vremena. U koji razred si išao?
- Znam da su to bili žuti lopovi. Onog Tadića ne mogu očima da vidim... Tada su se prodavale diplome...
- A znaš li, - pitam dalje - da se sada prodaju doktorati, fakultetske diplome... Koju si školu završio? Kada?
- Nisam lud da učim. Kupio sam diplomu! Kad mogu drugi, što bih ja učio?
 - Šališ se?
- Ne šalim se. Ozbiljno sam kupio.
- Šta su ti radili roditelji? Jesu li oni bili saglasni sa tim?
- Otac mi je bio sudija...
- Majko, mila! Otac sudija je dozvolio da mu sin kupi diplomu trgovca? Nemoj dalje, molim te....

Izlazim sa vrtoglavicom! Jedva pogodih vrata...

Još  ne mogu da se oporavim od ovog razgovora.

To je budućnost, glasač Srpske napredne stranke na predstojećim izborima!!!



-

TWITTER JE VUČIĆEV NAJŽILAVIJI PROTIVNIK!

Više puta se neki naši saborci oglašavaju ocenom da je TWITTER umrtvio aktivnosti, da je zbog toga sve manje ljudi na ulicama, u protestima protiv diktature, nasilja vlasti i bahtosti prema gradjanima.
Medju prvima je to primetila Olja Bećković kada je ukinut Utisak nedelje. A pre neki dan je i glumac Sergej Trifunović poručio da dignemo dupe i krenemo, ne samo da tvitujemo.

Ocena je da je lakše boriti se iz fotelje tvitovanjem, umesto izaći  na ulice. Tačno je, ali samo delimično.

Nemojte da zaboravite da se tvitovanje obavlja i sa ulice, iz protestne šetnje. Naravno, veliki broj nas to radi i od kuće.

Medjutim, pri svakoj kritici, dobronamernoj, gnevnoj ili .... mora se imati u vidu da je značaj tvitovanja, u  uslovima i stanju potpuno ugušenih medija i velikog divljanja Vučićevih poslušnih novina i televizija, u vremenu OTVORENIH PISAMA svakom ko se drzne da izrazi nezadovoljstvo diktaturom i bezobrazlukom vlasti, ili, ne daj bože,poželi da se kandiduje na izborima, da kritikuje kamarilu na vlasti, kada se o njihovim malverzacijama i pljački nigde u masovnim  medijima (osim časnih primera: Danas, NIN, Vreme, Nedeljnik, N1...) ne može čuti ništa osim samohvalisanja, TWITTER je jedan od najbržih i,za sada, teško cenzurisanih sredstava obaveštavanja gradjana.

Iskustvo dosadašnjih javnih okupljanja, za koja se uvek zalažem, pokazalo je da zbog "uštrojenih" medija, mali broj ljudi sazna zašto smo na ulici, koliko nas je i šta tražimo. Slika, koju objavljuju cenzurisane televizije,često ima kontraproduktivan efekat - demorališe ljude koji se još nisu potpuno opredelili. Koji nisu još shvatili šta nam se stvarno dogadja i ko nam je za to kriv.

Zato, ne ljutite se na TW! Uzmite telefone u ruke i kada šetate ulicom, sami ili u kolonama, svejedno! I o svemu što se dogadja, javljajte. To nam je najbrži i najbolji način da o svemu što nam vlast radi (o glavi) obavestimo narod koji još živi u zabludi, gleda Pink i Studio B, čita Informer, Telegraf, Alo...

Nije nevažno naglasiti da su baš ti, i još neki tek namenski osnovani  "mediji" najviše finansijski pomognuti budžetskim, dakle, našim novcem.

Tvitujte, gde god da ste! Nije uzaludno! I nije posledica inertnosti, nego način da se probije medijska blokada nametnuta od SNS vlasti i njihovog glavnog demagoga.Ne zaboravite da smo prve informacije dobili preko tvitera o puču u Turskoj, masakru u redakciji Šarli Ebdo, terorizmu u Londonu, Parizu, Barseloni....o zemljotresima,uraganima, velikim nesrećama, ali i ljudskim podvizima. I da se važne odluke svetskih lidera prvo objavljuju na tviteru.To je nesumnjiva prednost tvitera nad svim medijima.

I kada treba da izadjemo na ulicu u što većem broju, najbrže i najbolje ćemo se okupiti obaveštavanjem i pozivom preko Twittera!

IZIS SISTEM MALTRETIRA PACIJENTE

Evo šta se dešava  pacijentima Beograda, posle uvodjenja IZIS sistema:

U pokušaju da zakažem pregled mladeža, na koje uporno upozoravaju medicinski stručnjaci, pozvala sam KBC Bežanijska Kosa - Melanoma centar. Odgovorili su mi da su termine uputili domovima zdravlja i da se javim mom ordinirajuućem lekaru. U Domu zdravlja, moj ordinirajući lekar odsutan, a njegova ljubazna zamena, ni posle dužeg pretraživanja programa, nije uspela da nadje, ne samo slobodan termin, nego bilo kakvo  obaveštenje sa rasporedom termina. Predlaže da probamo negde drugo, na primer, Gradsku bolnicu - KBC Zvezdara. Ima slobodan termin 12.10 u 11,30. Lekar: Dr Predrag Majcan.

-Može,kažem. I dr mi napisa uput.

Danas krenem oko 10,30.Prevoz usporen, ulice raskopane... vidim da cu da zakasnim. Zaustavljam taksi i - ode 350 dinara.

Pet minuta pre zakazanog termina prijavljujem se na šalter dermatologije.  Sestra me ljubazno upućuje ispred ordinacije broj jedan, kaže: doktor će vas prozvati.

A  u čekaonici ispred sobe jedan, 13 gospodja već čeka. Stanem tik ispred vrata, a jedna od sedećih protestuje.
- Ja sam ovde od sedam sati, nećete vi  pre mene!
- Gospodjo, ja imam zakazano za 11,30. nemam nkakve veze sa vašim čekanjem.
- Gospodja podiže ton. kasnije shvatim da je u pravu, ali joj je gnev pogrešno usmeren. Ne čeka mene, niti zbog mene.

I ostale babe gundjaju. Jedna mladja osoba telefonira i žali se da je imala termin u 11, ali da još čeka. U tom trenutku, oko 15 do 12, ulazi mladi par sa bebom. Naravno, bebe imaju prednost, ali i oni sačekaše desetak minuta. Iznutra čujemo zaključavanje ordinacije. Desetak minuta kasnije otključavanje, izlazi pacijentkinja i ulaze roditelji s bebom.

Babe u čekaonici gundjaju, čujem njihovo vreme dolaska: 7, 8, 9, 10.... ali su strpljivije od mene. Jedna kaže: mora se...

I bebin pregled prodje, već je 12 h, izlaze.  Dr Majcan proziva. Ali, iako je moj termin probijen već pola sata, ne čujem moje ime. Ulazim sa prozvanom gospodjom, podsećam ga da je moj termin 11,30. Doktor mi pokazuje brojeve pre mene.

- Ali, ja imam zakazan termin za 11,30,- ponovo čitam sa lekarskog uputa.
- Pa, evo vidite, i ovi pre vas....
- Doktore, da li cu ja, i kada, doci na red? Da li cete me primiti?
- Vidim da je čovek u frci, ali i ja sam. Odgovara: evo, posle ove dve (tri?) ispred vas...
- Ponavljam pitanje: za koje vreme?
- Pa, za dvadeset i .... minuta.
- Dobro, sačekaću tih 20 minuta!
- E, pa, nemoje me držati za reč. To može da zavisi od slučaja...

Naravno, slučaj može da bude komplikovaniji, da pregled potraje i duže.

Čekam još oko pet minuta i krećem na šalter.
-Molim vas, vratite mi moju zdrvstvenu karticu. Zakazan mi je pregled za 11,30, a ispred mene je puna čekaonica. Ne mogu više da čekam. Ukupno 40 minuta!

Sestra u čudu, kaže: sačekajte još malo, doktor je kasnije došao...

-Ne,molim vas, ne čekam više, dajte mi karticu. Onda se pojavi glavna sestra, uzima moju karticu i odlazi kod doktora. Vraća se, pruža mi dokument i objašnjava....
- Nema potrebe da mi pričate, ne ljutim se ja na vas, ni na doktora, kažem, ali nemam vremena da čekam. Ako je IZIS sistem uveden da poboljša uslove i smanji čekanje, onda to mora da se poštuje.

PACIJENT MORA DA SE POŠTUJE!

Ljuta sam na državu, dodajem. Taj integrisani IZIS sistem je uzalud skupo plaćen.Možda se neko od njega i ovajdio, a mi i dalje čekamo i medjusobno se svadjamo...

Da li je odgovoran moj zakazani doktor? I jeste i nije!

Nije, naravno, odgovoran za haos koji je napravilo Ministarstvo zdravja i RFZO! Lekarima je to nametnuto. Sistem je, kažu, kupljen od Makedonaca, kod kojih dobro funkcioniše... Kod nas ne!

Ali, dr Majcan je načelnik dermatovenerologije, naravno, dosta opterecen, mora da servisira i bolesnike na odeljenju bolnice. Mora da organizuje svoju službu. I još dežura u ambulanti četvrtkom.
Pa, i on mora da proceni koliko obaveza može da prihvati! Da kaže sta može a šta ne!

A ne da se kola slome na pacijentima. A više od pola njih iz čekaonice su stariji i nemoćniji od mene.

U Srbiji ima preko 2000 nezapolenih lekara. Preko hiljadu onih koji u ovde završili specijalizaciju zbrisalo je u Evropu, najviše u Nemačku. Više, kažu, nema ko da radi!

Slažem se! Ali, zašto imamo ministra i ministarstvo zdravlja?
Da organizuje i unapredi svoj sektor, a ne da prati šefa stranke po Srbiji i vodi politiku! I da po nalogu kineskih poslodavaca  kontroliše bolovanja iscrpljenih radnika koji najčešće rade i bolesni,samo da ne bi izgubili radno mesto.

A pacijenti? Ćute i čekaju, ili poneko gundja i negoduje kao ja. Umesto da svi zajedno - i doktori i gradjani, protestuju protiv haosa, koji smo skupo platili, i dalje plaćamo!

Sve dok lekari, sestre i drugo zaposleno osoblje u zdravstvu, zajedno sa pacijentima, čija je takodje obaveza da se pobune, ne izadju na ulice i traže - ne samo veće plate - nego pre svega bolje uslove i organizaciju rada, više dostojanstva i za pacijente i za zdravstvene radnike, - čekaćemo u beskrajnim redovima iako smo skupo platili sistem koji ne funkcioniše.

I, da ne grešim dušu, u Domu zdravlja Zvezdara, za razliku od bolnica, kod izabranog lekara zakazivanje uglavnom funkcioniše! Bar za sada!




- 

O MEDIJSKOM MRAKU I NOVINARSKOJ SOLIDARNOSTI

Nije dobro sto dva reprezentativna novinarska udruženja, NUNS i UNS, nisu zajedno u borbi protiv medijskog mraka! Možda nije dobro ni što imamo dve, a ne jedinstvenu, jednu esnafsku organizaciju, sa zadatkom da se kroz nju unapredjuje i brani profesija. Nešto,ipak, imamo zajedničko. To je Kodeks novinara Srbije i zgrada u Resavskoj 28, (koja je,doduše, još u sporu, ali svakako su svi pod istim krovom).

Odmah da podsetim da sam,mnogo pre svih SADAŠNJIH BRANILACA VRANJSKIH NOVINA, u vreme najžešće primene zloglasnog Vučićevog Zakona o informisanju iz 1998.godine, sa malom grupicom "mohikanaca" (procitati na ovom blogu tekst "Nepouzdana novinarska sećanja"), vrlo aktivno učestvovala u odbrani i spasavanju kolege Vukašina Obradovića i Novina vranjskih. Tog dana mnogi od sadašnjih aktivista nisu ni znali šta se dogadja, a veliki broj vidjenih predstavnika nezavisnog novinarstva i NGO aktivista se bukvalno razbežao, jer nisu smatrali da je to njihova obaveza. Dakle, i tada se pristupalo selektivno. Igralo se na poene. I sama sam bila žrtva samovolje, mobinga tadašnje interesne grupe u NUNS-u, kojima je zasmetalo moje protivljenje politizaciji ovog udruženja čiji sam osnivač. Kolege koje su sa mnom saosećale, osim časnih izuzetaka, izražavale su to tiho, meni na uvo, vodeći računa da ih neko od "moćnih" slučajno ne vidi sa mnom. I tadašnja vlast, od koje sam potražila zakonsku zaštitu, ćutala je, jer je moje protivljenje bilo suprotno njihovim željama da NUNS stave pod kontrolu. Jedino se pokojni prof.Vojin Dimitrijević, tadašnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava, pismeno obratio NUNS-u, i upozorio da je u pitanju grubo kršenje zakona i etike. I to je, naravno, ostalo bez reakcije.

Vukašin Obradović je svojom nepokolebljivošću, čvrstinom, pa, ako hoćete i tvrdoglavošću, izdržao pune 23 godine neprekidne pritiske, koji su u lokalnim sredinama mnogo teži nego ovde u prestonici. Time je nesumnjivo zaslužio svaku podršku.

Ali, nisu Vranjske jedina novina koju je vlast Aleksandra Vučića, a mnoge i prethodne vlasti, pritiskala, ugrozila do uništenja. Mnogi mediji su nestali, a da udruženja nisu ni primetila.

Ni na sudjenju NIN-u i Sandri Petrušić po tužbi ministra policije Nebojše Stefanovića zbog pisanja o vandalskom rušenju Savamale, nisu prisustvovali predstavnici ni UNS-a ni NUNS-a.

Ponoviću još jednom nešto što sam mnogo puta izgovorila: ZA STANJE U MEDIJIMA NAJODGOVORNIJI SU NOVINARI!

NARAVNO, NAJPRE SE MORA UTVRDITI KO JE NOVINAR!!!
Tu,lično, ne ubrajam propagndiste i  poslušnike koji na Vučićevim konferencijama postavljaju poltronska, zadata pitanja, kako bi dali šansu predsedniku da ispljuje one medije i kolege koji postavljaju nezgodna pitanja, koji ga ne hvale.

Mislim da je dobro što je juče postignuta tako velika solidarnost u protestu protiv vlasti. Ali, podvlačim, morali bismo u svim slučajevima biti PRINCIPIJELNI I SOLIDARNI! Ako su u pitanju napadi na novinare! Na svaki napad na medije mora da se reaguje, da se  detaljno ispita i osudi. A, takodje da se OSUDI i učešće novinara i "novinara" u političkim,kriminalnim i drugim manipulacijama.

I da se UVEK o tome obaveštava javnost, kako ne bismo bili u zabludi koga branimo. Ili da se. zbog pojedinačnih ličnih netrpeljivosti pojedinaca, ogrešimo o nekoga koga bismo morali da zaštitimo!

POVRATAK U MRAK DEVEDESETIH

Ni u najgorem snu nisam ocekivala da ćemo napraviti krug i vratiti se na početnu tačku. Isto tako nisam verovala da će se Jugoslavija raspasti i da cemo se opet ubijati, mrzeti...
Sad, u ozbiljnim godinama, moram javno da priznam da sam sve promašila. 

Ali, u jednom sam sigurna - da se politika poltronstva, podaništva i ulizištva nikada neće promeniti. I sa svakom promenom vlasti te "sportske" disccipline dobijaju na intenzitetu. 

Zašto je tako?

Ne valjamo mi - narod!

Ovih dana svedoci smo nepojmljivih skandala i sramote. Gradonačelnik Subotice izvredjao i prebio svog partijskog kolegu. SNS, umesto osude svog "uglednog" člana, iz naftalina je izvadila tvit glumca Sergeja Trifunovica kojim je negodovao zbog sramotne uloge suda koji je dozvolio zastarelost jednog tragičnog slučaja. Odmah je izmaštana žvaka i iz tog tvita "pročitana" namera da glumac želi da ubije Aleksandra Vučića.

Nije to jedini slučaj "zastarelosti" predmeta. Sve što vlast ne želi da se pravno reši, smešta se u fijoke i čeka da prodje vreme, pa se, po potrebi aktivira. Imali smo i ranije slične sudske poslušnosti, pa je tako jedan vladika pedofil oslobodjen odgovornosti jer je vreme za njegovu osudu isteklo - na sramotu pravosudja! Vladika i dalje vodi "božje stado", vernici se pred njim i dalje klanjaju, mole, ispovedaju... umesto da ga bojkotuju!

Slučaj helikopter, kada je poginulo sedam ljudi, takodje nije dobio sudski epilog.

I nasilničko rušenje Savamale će se verovatno završiti zasterelošću. Iako je jasno da iza noćnog vandalizma stoji vrh beogradske gradske vlasti, što je potvrdio i tadašnji premijer Aleksandar Vučić proglasivši ih kompletnim idiotima, ni istraga ni optužnica nisu na vidiku.
Lično sam,takodje, iskusila efikasnost pravosudja - kada je Ustavni sud, koji više godina nije funkcionisao, moju ustavnu žalbu proglasio zastarelom.

Nije prvi put da se pažnja nepismenog naroda lako usmerava na sporedni kolosek, kako bi neki veoma važni "vozovi" prošli neopaženo.Ne primetite da su vas opet preveslali. I ćutite!

"Goša" iz Smederevske Palanke, čiji radnici nisu tri godine primili platu, a jedan njihov kolega, ne nalazeći izlaz iz bede, ubio se na radnom mestu - više nikome nije zanimljiva. Ni sindikatima, ni radnicima, ni novinarima... Problem je postao hroničan i zamoran. A oni i dalje gladuju. Isto je i sa FAP-om, koji je potpuno zaboravljen. Takodje, zaboravljene su i sporne 24 privatizacije. I borba protiv korupcije, čija je direktorka "vrednim radom" zaslužila mesto sudije Ustavnog suda...
Mnogo je primera zlouporeba koje je narod prećutao, i još gore - podržao.

Profesori  svaku školsku godinu započinju štrajkom. Vlast njihove zahteve i njihov nezavidan položaj ignoriše. A ćute i gradjani - roditelji, (osim časnog izuzetka škole "Svtozar Miletić" u Zemunu)- koji bi, zarad svoje dece koju su im poverili, morali da budu u istom protestnom stroju. Ponašaju se kao da je to problem samo prosvetara.

Slično je i u zdravstvu. Iako vlada nevidjen haos, niko od pacijenata, na žalost, ni lekari, nisu se pobunili protiv uvodjenja novih koruptivnih metoda. Uglavnom, i kada protestuju, njihovi su razlozi nedovoljne plate... a uslovi rada, nestašice osnovnih sredstava za lečenje, jadno stanje bolnica, nemogućnost da pacijent dodje do lekara specijaliste za svoju bolest... nisu još nikad bile razlog za javni protest, iako je nezadovoljstvo gradjana sa razlogom ogromno. Svi ćute i pokušavaju da reše problem nekim drugim, često nečasnim sredstvima, poput mita, korupcije, ultimatuma, ucena...

Najveća podvala ove vlasti dogodila se sa slučajem Kosovo. Početkom ove godine zamalo da prekinemo diplomatske odnose sa Francuskom - državom koja je istorijski potvrdjena kao jedan od najvećih prijatelja Srbije još iz prvog svetskog rata - zbog poternice za ratnim zločincem Ramušom Haradinajem. (sad mene neko, po našem zakonodavstvu, može da optuži zbog vredjanja lidera susedne države). Mere koje je Aleksandaar Vučić tada naredio bile su drastične, na ivici diplomatskog skandala: 90 dana naši zvaničnici nisu putovali u Francusku.

Haradinaj je ne samo slobodan, nego je postao premijer Kosova, sa kojim, po nalogu Beograda, kosovski Srbi sasvim poželjno i rado saradjuju.Ponosni što su se "izborili" za još jedno ministarsko mesto u Haradinajevoj vladi.

Nije bilo tako davno kada su radikali i neoradikali-sada SNS, pretnjama i mazanjem fekalijama Borisa Tadića proglasili izdajnikom i ocrnili pred gradjanima samo zato što se, u usputnom neplaniranom susretu zbog magle, pozdravio sa Hašimom Tačijem na skopskom aerodromu. Ili što je, kad mu je mandat predsednika već preuzeo Toma Nikolić, razgovarao sa kosovskim liderima na jednom skupu u Dubrovniku. Nije se pravio da ih ne poznaje.

Narod se primio na ovu priču. I ne zaboravlja! A centrala SNS svakodnevno podgreva taj "greh" bivšeg predsednika Srbije.

Ali je iz sećanja potpuno izbrsao 90-te godine,kada smo učinkom Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i njihovih partija dobili sankcije i živeli u "karantinu" kao gubavci; kada smo zbog njihove i Miloševićeve pogubne politike opljačkani, bombardovani, okuženi...izopšteni iz civilizacije...

Svaki vlastodržac, kome se narod ovoliko prostre, zaboravi odakle je krenuo i umisli da je stvarno bog. Poveruje polronskom prostiranju i obožavanju, pomisli  da je stvarno toliko vredan. Tada, ako ga narod ne zaustavi, postaje autokrata.

A ovaj narod, ne samo da ga ne zaustavlja, nego ga i podstiče, podržava. Što je lider primitivniji i  frustriraniji - to mu obožavanje više udari u glavu...

Uskoro će beogradski, a možda i parlamentarni izbori. To će,verovatno, biti još  jedna prilika da se samo POTVRDI nesposobnost, nedostatak svesti i volje naroda da sudbinu uzme u svoje ruke. Umesto da svako od nas stavi prst na čelo, da se podseti šta mu je sve oteto, šta plaća a ne dobija... i da na osnovu tih saznanja svoje poverenje preda nekompromitovanim ljudima, kakvih medju nama jos ima, i tako im pomogne da oni pomognu nama.

To je jos jedna, možda poslednja prilika da pokušamo da izadjemo iz mraka devedesetih, u koji su nas Aleksandar Vučić i njegovi saradnici vratili.

Alternativa oslobadjanju je sve gušći mrak. Mrak, u kome će skupština i dalje izglasavati nerazumne,štetne i neupotrebljive zakone a vodjini poltroni ih primenjivati. Ili će kao i do sada,raditi mimo zakona i ustava, kao što je pomenuti slučaj Kosovo.

A mi ćemo i dalje ćutati! I sve plaćati!

NA POTEZU JE NAROD! POSLEDNJI PUT! DOK POTPUNO NE POTONEMO! IZBOR JE NA NAMA DA LI ĆEMO ČAMITI U MRAKU ILI KRENUTI PREMA SVETLU NA KRAJU TUNELA!

BITKA ZA BEOGRAD JE POČELA.