MANIPULACIJE PENZIONIM ZAKONOM - NASTAVAK PLJAČKE!

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, (kome nije u opisu posla) i premijerka Ana Brnabić, (kojoj jeste), su najavili da će Zakon o umanjenju penzija biti ukinut! Istina, Vučić je rekao da se NADA, dok Ana Brnabić nije pokazala takvu nadu.

I to tek krajem ove, ili početkom naredne godine!

Ne znam kako ste vi razumeli ovu vest, ali ja imam nekoliko nedoumica.

- Nada se, ne znači i da će sigurno biti!
- Sporni, pljačkaški zakon, cak i ako se ukine, čemu ostaje da se i mi nadamo, samo će nas osloboditi dosadašnje pljačke - "privremenog" umanjena.  "Tata" i "mama" nacije nisu obećali da će vratiti ono što je četiri godine otimano!

- Sporni zakon je važio do kraja 2017. godine. Znači, ako se i ostvari obećanje o ukidanju, čitava 2018. godina je izvan zakona! Otimano, NEZAKONITO, KAUBOJSKI!
...
Ima još mnogo nejasnoća, a najproblematičnije je kako poverovati predsedniku i premijerki koji su do sada mnogo puta davali lažna obećanja. Koja mi pamtimo i osećamo njihove teške posledice. Podsetiću samo na neka Vučićeva:

- U predibornoj kampanji je mnogo puta ponovio da penzionerima ne sme da fali ni dlaka s glave i da se penzije neće dirati; a odmah potom izronio je sporni zakon!
- Neće se kandidovati za predsednika, pa istog trenutka krenuo u predsedničku kampanju,
- Neće pregovarati sa kosovskim liderima, a istovremeno prihvatio briselske sporazume,
- Iskoreniće korupciju! A korupcija nikad veća.
- Smeniće kompletne idiote sa vrha gradske vlasti, a oni, i pored kriminalnih i rasipničkih aktivnosti, ostadodše i preko četvorogodišnjeg mandata....
- Smanjenje nezaposlenosti se "dogodilo" samo u Vučićevoj priči. Prepolovljena masa onih koji ne rade, nigde se ne vidi u praksi. A ni u fondovima koji bi po osnovu rada tolikog broja novih ljudi, morali da se značajno uvećaju.

Aleksandar Vučić već sedam godina bezobzirno laže narod. Vredja i omalovažava mase koje mu daju podršku na izborima. I, očigledno, nema nameru da nešto menja. Dobro mu ide!

Ima još! Spisak bi bio veoma dug.

Što se tiče premijerke, ona do skoro ni sa čim nije imala problem. Nije se uzbudjivala ni za jedan skandal u vladi i oko nje, tolerisala je sve, verovatno po nalogu šefa SNS Vučića. Svaku svoju izjavu je "zaboravljala"  kroz nedelju - dve...

Članovi njene vlade,  nastupaju kao razuzdana navijačka skupina. Dok nas Vulin, uz Vučićev blagoslov, zavadja sa svima, Nenad Popović "gadja" i samu premijerku. Za taj napad je, vidno nezadovoljna, obećavala da će razgovarati sa ministrom. I ništa!
Kao nužnu i hitnu obećala je rekonstrukciju vlade, (za koju ću se ovog puta složiti s njom da je neophodna). I, nedelju dana kasnije, odustala.

Mojoj porodici država, po osnovu ZLOG zakona, duguje oko 7.000 evra. Do sada!

Pa, pošto država, oličena u Vučiću i Brnabićki, a uz pojačanje novog ministra finansija Siniše Malog (teško nama! izgleda da ćemo tugovati za Dušanom Vujovićem!), NEMA NAMERU DA NAM VRATI NAŠU OTETU IMOVINU,

P R E D L A Ž E M

da sav taj naš novac, kojim je, imedju ostalog, subvencionisala dovlačenje stranih investitora u Srbiju, pretvori u AKCIJE, kojima bismo mi postali akcionari i po tom osnovu delili profit tih uspešnih kompanija kojima se predsednik svakodnevno hvali.

Ako  su, kako kaže, upešni, zašto da i mi nemamo od toga korist? Finansirali smo njihov uspeh!

I nemojte se nadati spasu iz Strazbura! Čak i kada bismo, mislim oni koji prežive, za nekoliko godina dobili sporove, niko ne može da tvrdi da će te presude biti sprovedene! Jer, sankcija za to nema!

JUTUTUNSKA JUHAHAHA - CIKA JOVA ZMAJ, ZAUVEK!

JUTUTUNSKA JUHAHAHA


U kraljevstvu Jutututu¹
Kralj trinajsti Balakaha²
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.³

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.⁴

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.A štaim je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?


Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!
 ------------

i

Bože sveti, podrži nam Knjaza
zdrava, krepka, ohola i slavna,
jer na zemlji nit je kadgod bilo,
niti će Mu ikad biti ravna.

Ovaj narod vrlo dobro znade
da je stvoren samo Knjaza radi,
da Mu daje poreze i hvale,
da Ga dvori i ponizno kadi.

Bože silni s visoka žilišta,
saslušaj nam našu želju staru,
Bože sveti, ne daj nikom ništa,
da što više ostane Vladaru.

Radi Njega sva stvorenja žive,
radi Njega sunce greje s neba.
A taj narod, a tu zemlju našu,
podrži je - ako Knjazu treba.

Oduzmi nam i želje i glasa,
oduzmi nam mudrovanja kleta,
da Njegovu nameru ne preči,
da Njegovoj mudrosti ne smeta.

Daj Mu s neba najsvetlije dare,
policije, špicle i žandare,
ako neće da dušmana svali,
bar na svome nek srce iskali.

Nek narodi našu slavu znadu,
a nas puste čmavati u hladu,
al' i onda nek je straža jaka,
jera ima sana svakojaka.
 --------

KAKAV SMO MI NAROD? (primer Srdje Popovića)

Politika se danas, perom Dimitrija Bukvića, naširoko bavi bivšim otporašem Srdjom Popovićem. Osim najave na naslovnoj strani (nastavak na polovini sedme strane), pod naslovom "Na koju dužnost u Škotskoj je izabran Srdja Popović", autor "pojašnjava" da Popović jeste rektor, ali da neće rukovoditi univerzitetom Sent Endruz, nego da su ga na tu funkciju izabrali studenti. Bukvić napominje da je naš čovek preuzeo dužnost (naglašeno) na baksuz dan petak, 13., a da je javnost uznemirena, jer "Kanvas" nije dobro i potpuno objasnio o kakvoj se funkciji radi. Pa je stoga Politika u obavezi da javnosti "otvori oči", jer je, kako se u tekstu insinuira, to manje važna funkcija -  treća,a ne prva u hijerarhiji. I da to ne znači isto što je i rektor kod nas.
Pa, šta? Zbog čega bi javnost Srbije bila toliko uznemirena, što se funkcija Srdje Popovića, našeg čoveka, zove "rektor!?
Ne secam se da  je,pre ovog komentara, Politika objavila i da je Srdja izabran za rektora Sent Endruza.

Priznajem da me je prošle jeseni obbradovala vest da je jedan naš čovek izabran na važnu funkciju negde u svetu. I ne vidim razlog da se bilo ko zbog toga UZNEMIRI. (Osim onih koji priželjkuju "da komšiji crkne krava"). Naprotiv, trebalo bi da smo svi ponosni što je jedan od nas cenjen i poštovan, pa zbog toga i izabran na tako važnu funkciju poznatog i uglednog univerziteta.  Još važnije je što su ga izabrali studenti, ako znamo ko je sve studirao na tom univerzitetu.

Politika se zbog svojih čitalaca našla prozvana da obavesti javnost da to možda i nije neka funkcija.... Neće to, naravno, ugroziti karijeru Srdje Popovića, ali pokazuje tužno i ružno lice naših podela i karaktera.

Nije prvi put da se država Srbija, preko SVOJIH medija, uzbudi i negativno reaguje na uspehe naših pojedinaca. "Podmetanje noge" i pokušaj kompromitovanja smo imali i kada se Vuk Jeremić kandidovao za generalnog sekretara UN. Zavidljivci, koji, nažalost, VODE naciju, ne mogu da prevazidju svoju zavist i frustriranost. Šta god ko mislio o Vuku Jeremiću, ja i dalje verujem da bi njegov izbor za genseka UN bio ČAST ZA SRBIJU i da je naša država dužna da svog čoveka podrži, a ne srozava i podmeće klipove. Jer, da je Jeremić na Ist Riveru, možda bi i "bitka" za vraćanje Kosova išla u drugom, boljem smeru.

Podele na "naše" i "ne-naše" često imaju i  tragične posledice. Negovanje razdora medju kosovskim Srbima i favorizovanje partijske grupe, tzv. Srpske liste, na Kosovu, uverena sam, rezultiralo je tragedijom - ubistvom OLIVERA IVANOVIĆA! Neljudski je taj zločin brzo zboravljen. To ukazuje i na nalogodavce i počinioce. Nisam verovala u obećanja data posle Ivanovićevog ubistva ni u rokove koje je predsednik Srbije obećavao. Ali, je Srbija dužna da to ubistvo istraži, da nam saopšti istinu! Danas je tačno tri meseca od tog surovog ubistva.

Ovde je najvažnije da se pripada vladajućoj partiji. Da je nekim slučajem umesto Srdje Popovića, u Škotskoj izabran napr. Vladimir Djukanović ili Nebojša Stefanović, danima bi se hvalili i radovali do preterivanja. Ili da je za prvog čoveka UN bio kandidat neki esenesovac, ne bi mesecima silazio sa naslovnih strana i malih ekrana. A, takodje, da je,  ne daj bože, tragično likvidiran neki pripadnik SNS kao Ivanovic, sve snage bi se upregle u otkrivanje ubice, što je obaveza u SVIM slučajevima, bez obzira da li su članovi vladajuće partije ili njihovi politički protivnici.

Zbog toga što smo ovakvi, nećemo nikuda stići.

Umesto da se nacija prepoznaje po svojim uspešnim ljudima, da se njima ponosi, ovde je najvažnije da ona komšijska krava ckrne što pre!

Jer "nije naša"!

SPOMENIK MILOŠEVIĆU JE SPOMENIK ZLOČINU!

U svojoj dugoj borbi protiv politickih budala i zlikovaca koji upravljaju tim nesrećnicima u Srbiji, navikla sam na sva čuda, budalaštine, nemoral, agresivnost, neostatak razuma, znanja... Srbija je, otkad pamtim, bila poligon za eksperimente loših ideja. Ipak, od jedne ideje, koja se pojavila ovih dana, zanemela sam!

To je predlog da se bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, podigne spomenik. A posebno izjava Milutina Mrkonjića da je SIGURAN da Aleksandar Vučić,predsednik Srbije (koji se inače u Srbiji pita za sve i o svemu odlučuje), neće biti protiv da Milošević dobije spomenik i ulicu u Beogradu.

Priznajem, da sam iz sive mase SPS-a, izdvajala gospodina Mrkonjića kao pametnijeg, bez obzira na njegovu doslednu privrženost i odanost svom nekadašnjem partijskom šefu, koja je katkad bila za poštovanje kao doslednost, čvrstina karaktera; verovala sam da, iako u takvom društvu, iznad partijske discipline, postoji i zrno razuma.

Dok čekamo da se VRHOVNI izjasni, da potvrdi SIGURNO OČEKIVANJE Miloševićevog najodanijeg saradnika i prijatelja, kao munje u letnjoj oluji, iskrsavaju mi slike, reči i dela iz, do sada, najmračnijeg perioda srpske istorije, koje, uobičajeno, sa protekom svake godine, sve više blede. Isto kao što je zaboravljeno Aleksandru Vučiću gde je bio i šta je sve radio prokletih 90tih godina, učestvujući u vlasti Slobodana Miloševića.

Pre svih, želim da podsetim ONOG od kog se očekuje konačna reč,na samo nekoliko primera. A zatim i Miloševićeve političke naslednike koji su od tog zlog vremena lutali i tražili mesto u vladama koje su se smenjivale do danas.

Kao sada Vučić, tako je i Milošević suvereno vladao Srbijom učestvujući, sa najvećim učinkom, u raspadu Jugoslavije. Očekujem da će neki mentalno nedorasli i ostrašćeni tipovi upravo to istaći kao njegovu vrlinu. Ostavljam ih u pogresnom uverenju, jer takvima nema spasa. Jedino je opasno, što te horde bezumnih vuku sve nas u dublji ponor. Nijedan politički sistem nije savršen, pa ni tadašnji jugoslovenski.Ali, kada imamo čime da uporedimo, a, sada, nažalost, imamo, Jugoslavija je, u odnosu na ovo sto živimo, bila bajka.

Da ne tumačim istoriju, to ću ostaviti profesionalcima istoričarima, vratiću se na dogadjaje od kada je Milošević "krunisan" za vodju svih Srba, gde god da su.

Osma sednica, koja je podelila Srbiju, bila je ozbiljan nagoveštaj nesreće koja nas je ubrzo stigla. "Seča knezova" koja je usledila, završila se (a možda još nije) kidnapovanjem i ubistvom Ivana Stambolića, saborca, prijatelja, kuma....

Posle pobune naroda, 9. marta 1991. u kojoj su stradala dva čoveka, a na dalje, od posledica tog dogadjaja mnogo više, prvi put posle drugog svetskog rata protutnjali su tenkovi ulicma beograda - protiv svojih gradjana...

"Procvetao" je šovinizam. Počeli su sukobi, isprljana je do tada poštovana JNA, koja se prostrla pred novim vodjom. Milošević je govorio da "Srbija nije u ratu". Tačno, NIJE SE RATOVALO NA TERITORIJI SRBIJE! Ali su hiljade mladih ljudi prisilno odvodjene na ratišta u Hrvatskoj, BiH... I vraćani u sanducima.

Kolone izbeglica krenule su iz svih krajeva Jugoslavije, prema Srbiji....

Hiperinflacija je dostigla milijarde procenata na dnevnom nivou, što se, valjda, nije nigde i nikad dogodilo u istoriji čovečanstva, pre nas.

Uvedene su nam rigorozne sankcije, Srbija je postala geto, a u svet su raznim, najčeše ilegalnim putevima, bežale stotine hiljada mladih, koji se više nikada nisu vratili u Srbiju.

Zloglasni Zakon o informisanju pod direktnom upravom i sprovodjenjem sadašnjeg predsednika Srbije, tada ministra informisanja, uveo je informativnu diktaturu, cenzuru, ukidanje medija... A posledica je i ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, kome je upravo taj tadašnji ministar, pretio da će mu se osvetiti zbog pisanja o njegovim (zlo)delima.

Sukobi na Kosovu dobili su nesagledive razmere. Transport kovčega prema Srbiji, posle Hrvatske i Bosne, krenuo je iz bivše južne pokrajine. "Nikle" su brojne masovne grobnice... Cenzurisane su čak i čitulje, pa smo  saznavali koliko je žrtava tog sukoba, tek ako prodjemo pored policijskih stanica, koje su bile oblepljene čituljama poginulih policajaca...

"Mudra" politika onog kome se sada želi podići spomenik, direktno je dovela do bombardovanja 1999. godine.Srbija još nije sabrala žrtve te agresije. A invalidi i prisilno odvedeni u rat, još traže  svoja prava i pomoć države koju su branili.

Radio televizija Srbije, kao učesnik u Miloševićevim poltičkim i ratnim "poduhvatima" žrtvovla je 16 svojih radnika.

Oteta je štednja gradjana. A ono što je preostalo, toliko je obezvredjeno da štedna knjižica  nije ničemu služila. Sećam se scene u jednoj (ugašenoj) banci, kada su službenice, uz pomoć svoje šefice, pokušavale, čekajući hitnu pomoć, da povrate u svest jednog starijeg gospodina, kome su saopštile da njegova, pozamašna štednja, stečena radom u Nemačkoj preko 30 godina, i prodajom brojnih nekretnina, više ne postoji.

Penzije su umesto 12, isplaćivane najviše osam puta godišnje.

Srbija je od moćne i jake privrede, postala olupina.

Srebrenica će takodje ostati kao crna mrlja srpske "patriotske" istorije.
.....

Teško je pobrojati sva nedela proistekla iz vladavine tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Šta gradjani Srbije mogu da očekuju od onoga od kog Mrkonjić očekuje saglasnost i odobrenje za svoju sumanutu ideju?

Da li će Aleksandar Vučić, pre nego što prelomi, imati u vidu sve "zasluge" tadašnjeg lidera, kome je verno služio? Da li će na žrtve Miloševićeve vladavine PLJUNUTI još jednom kao što je to učinio angažovanjem za svog savetnika TONIJA BLERA,najvatrenijeg zagovornika bombarodovanja?

Da li je zboravio da su, u njegovom mandatu ministra, STRADALE KOLEGE NJEGOVE MAJKE ANGELINE, koja se, takodje, te kobne noći nalazila u bombardovanoj zgradi RTS? (imala je vise srece od svojih kolega; inace, prededniku ne bi imao ko da pravi najbolje punjene lignje, na svetu).

Neće li možda dati saglasnost da se Miloševićev spomenik nadje u blizini obeležja "ZAŠTO" stradalim radnicima RTS na Tašmajdanu, nedaleko od znamenja trogodišnjoj Milici Rakić, koja je bila simbol svih aktivnosti njegove tadašnje Srpske radikalne stranke, dok se nije dočepao vlasti?

Da li će.....

Šta će nas još  snaći sa saradnicima bivšeg predsednika Srbije i Jugolavije, čiji učinak je unesrećena razorena Srbija, koju sada vode iste one mračne sile koje su pomagale Miloševiću u svim nabrojanim zlodelima?

Milošević je, sam sebi, ZA SVA VREMENA, ostavio neizbrisiv  trag zla u istoriji Srbije.
Ideja za podizanje spomenika je izraz prkosa, moći i sile njegovih naslednika. Možda i jeftini pokušaj da spreči nezaustavljivo padanje rejtinga do sopstvenog uništenja, što je rezultat podaničke politike manje grupe ljudi iz vrha SPS. Ali, to je njihov problem.

Osim žrtava rata "koji Srbija nije vodila", bombardovanja 1999. pogroma na Kosovu, posle čega su Srbi proterani sa KiM, Srbija beleži alarmantne demografske podatke po kojima ubrzano nestajemo.Uzalud se bivša saradnica Slobodana Miloševića a sada ministarka za natalitet dr Slavica Djukić Dejanović "trudi" da raznim, uglavnom glupim sloganima "podstakne" natalitet. Neverotno je da ona, pre svega kao lekar, u svoje "akcije" ne uključuje najozbiljniji faktor - ogroman broj sterilnih mladih ljudi, generacije koja je upravo rodjena neposredno pre i u vreme bombardovanja. Što je svakako ostavilo teške posledice na njihovo zdravlje i reproduktivne sposobnosti.

Spomenik Miloševiću shvatam kao još jedan udar na preostali zdrav razum i poruku da oni mogu sve!

Videćemo kako će reagovati na Mrkonjićevu ideju Vučićevi "veliki prijatelji i poštovaoci" njegove politike iz sveta, uključujući i UN i EU, koji su, osim odluke o bombardovanju, potpisnici optužnice za ratne zločine protiv bivšeg srpskog predsednika.

I kakve mere možemo od njih da očekujemo.

Lično se bojim da im nijedan od razloga zbog kojih Srbija to ne sme da prihvati, neće biti jači od njihove namere da izguraju svoj naum formalnog priznanja Kosova, koje je zbog loše politike SM i glavni razlog našeg stradanja. Dok Aleksandar Vučić najavljuje bolne kompromise, kosovske vlasti odbijaju čak i ono što su u Briselu potpisali.

A kako  se osecaju Žanka Stojanović, porodice Bankovic, Munitlak, Rakić....i još hiljade porodica čiji sinovi su zauvek ostali, na Košarama, u močvarma Slavonije i brdima Bosne? I porodice otetih iz voza u Štrpcima i Sjeverinu, i ubijeni samo zato to nisu bili Srbi. Crvenim pred sobom što živim u ovako sumanutom okruženju. U državi kojom upravljaju oni koji su takvu politiku Slobodana Miloševića podržavali. I sada spomenikom žele da zabodu prst u oko svim tim nesrećnicima.

Normalan narod podizao je spomenike zaslužnima za opstanak čovečanstva, a ne za njegovo uništenje!

Zaista je šteta što je Milošević umro kao optuženik u Hagu, a da mu za sva zlodela nije izrečena presuda.

BEOGRADSKE ELEKTRANE - OPERATER BROJ 16

Od početka grejne sezone u Beogradu, grejanje je bilo pristojno. Nekada, kad je temperatura napolju bila i 16 stepeni, radijatori su bili vrući.Grejanje nije isključivano ni noću. Trajalo je sve do početka februara, kada se spoljna temperatura spustila.

Onda su nastali problemi. Radijatori su, dok je tempertura napolju bila -1, 0, 2, do eventualno 4 ili pet steepeni, bili sve hladniji. Jedva mlaki.

Danas sam nešto posle devet sati pozvala Beogradske elektrane. Javila mi se operterka BROJ 16!
Predstavljam se, pitam za ime, a ona mi odgovara da je politika kuće da se oni PREDSTAVLJAJU BROJEVIMA A NE IMENIMA. Uredno me upozorila da se razgovori snimaju i tražila sve moje podatke. Osim broja cipela i gaća.

Rekla sam joj svoju primedbu, na šta mi je ona odgovorila da oni greju u skladu sa spoljnim temperaturama. Ponovo tražila od mene sve prethodne podatke, uključujući i broj telefona.

- Imate ga na displeju - kažem,
- Ne nemam.
- A snimate sve razgovore, i nemate displej na telefonu?
- Ne, nemam. Da li ste merili temperaturu u stanu? pita me dalje broj 16.
- Nemam čime da merim.
- U redu, zabeležila sam. Doći će ekipa da proveri.
- Kada će doć vaša ekipa? nću moći da ih čekam neizvesno, ceo dan. Molim vas, zabeležite moj mobilni telefon. Moram da idem kod lekara, imam posao....
- Ne zakazujemo posete! Kada prijavite problem dužni ste da budete u stanu...
- Molim vas, zabeležite moj mobilni telefon.
- Ne mogu. Mi ne pozivamo korisnike.Ddužni ste da budete u stanu.
- Pa je l' vi miliste da ja treba da čekam neprekidno, na neizvesnu posetu vaše ekipe? Važno je da se ovih razgovori snimaju,da neko čuje kako radite - kažem rezignirano.

Ona ponavlja da sam dužna da budem u stanu i čekam - koga, kada, dokle.... ne kaže.

- Znači, treba da zovem Sinišu Malog da mu kažem kako mu rade komunalne službe - završavam dijalog, koji je ona već prekinula....

Eto, tako rade komunalna preduzeća aktuelne beogradske vlasti. I sad, u vreme kampanje za novi mandat.

Šta li nas tek čeka ako, ne daj, bože, ponovo pobede? Sedećemo u hladnim staanovima kao Rumuni u doba Čaušeskua.

Mislite o tome, dragi Beogradjani!!!


-

KOLIKO NAS KOŠTA KAMPANJA "BESPLATNI PREGLEDI" ??

Od jeseni prošle godine, skoro svakog vikenda Ministarstvo zdravlja organizuje BESPLATNE preglede gradjana vikendom, sa posebnim naglaskom da pacijentima nije potrebna zdravstvena knjižica.

Od uvodjenja IZIS sistema za zakazivanje specijalističkih pregleda, ima tome oko dve glodine, i pored truda mog izabranog lekara, sve vreme nije uspeo da mi zakaže nijedan pregled kod kardiologa, endokrinologa,reumatologa.... I ne samo meni. Anketirala sam skoro sve prijatelje, poznanike,užu i  širu familiju.... situacija je ista. Pitala sam i lekare kojima je to posao. Svi su odgovori isti. Nema šanse! U najboljem slučaju, ako se i nadje neki slobodan termin, čekanje nije kraće od mesec dana, a često i duže.

Pre nekoliko dana u mom domu zdravlja sam pokusala da zakažem pregled kod otorinolaringologa. Ljubazni lekar mi je rekao da termina nema ni kod njih unutar doma, ali, ako mi je hitno, da dodjem i čekam, pa, ako stignu da me prime....

Zašto se ministarstvo opredelilo za ovaj vid pomoci gradjanima,umesto da unapredi postojeće zdravstvene službe?

Da se ne zavaravamo, ono što se ovde proglasi besplatnim, plaćamo najskuplje.
A taj, ne mali novac, naš novac, mogao je da se upotrebi mnogo pametnije. Da se zaposle novi lekari, kad su već pušteni oni koji su donedavno radili, da odu u svet u potrazi za boljim radnim i životnim uslovima. Da se bolnice i ostale zdravstvene ustanove očiste, okreče, uljude, da ne liče na straćare u kojima niko ne živi. Imala sam priliku da vidim u jednoj eminentnoj bolnici kako izgleda kupatilo. Poplavljeno, neoprano, razvaljeno....plivaju fekalije....

O dečjoj bolnici u Tiršovoj već se pisalo mnogo puta.

Dijalize se obavljaju u ustanovama nedovoljne higijene, a jedna moja rodjaka je pre vise godina prilikom  dijalize zaradila hepatit C.

MMR vakcina, i pored stalnih upozorenja i preporuka da se obavi vakcinacija, i epidemije koja traje,  NEMA cak ni da se kupi, a kamoli da se dobije po osnovu zdr.osiguranja. Tek ovih dana, posle višemesečne drame i razboljevanja više desetina zdravstvenih radnika - na radnom mestu- odlučeno je da se svi zaposleni u zdravstvu vakcinišu.

Elem, akcija kojom se ministar zdravlja ponosi i stalno ističe koliki broj gradjana je uspešno obavio besplatan pregled bez zdravstvene knjižice, nije ništa drugo nego PREDIZBORNI MARKETING!
U koji se, kako vidimo, uključuje sve više lekara i rukovodilaca zdravstvenih ustanova. Jedan od tih je i prvi na listi SNS dr Zoran Radojčić.

Pa,ako je stranački marketing, zašto se ta akcija obavlja u državnim ustnovama? Koliko je Ministarstvo zdravlja opredelilo novca za to?Zašto svi plaćamo  njihove strnačke promocije?

Kada bi to stvarno bila briga za zdravlje ljudi, pametnije bi bilo taj novac uložiti u poboljšanje uslova, komfora, higijene i povećanje broja zaposlenih, koji će trajno brinuti u zdravlju gradjana. I proširiti liste lekova po osnovu osiguranja.

Ovako se, "ispod žita" provlači "DONACIJA" vladajućoj stranci, koja neće biti evidentirana i neće preći zakonom dozvoljeni limit. A neobavešteni narod će za tu "dobrotu vlasti", zauzvrat, pokloniti značajan broj glasova,verujući da su nešto zaista dobili besplatno.

OVAKO JE GOVORIO OLIVER IVANOVIĆ - INTERVJU ZA VANKUVERSKI "KIŠOBRAN" FEBRUARA 2007.

OLIVER IVANOVIĆ, predsednik Srpske liste za Kosovo i Metohiju

         Nezadovoljstvo predlogom Martija Ahtisarija za rešenje kosovske krize je očekivano. Kosovski Srbi koji podržavaju politiku odlazećeg premijera Srbije, organizovali su proteste i odbacili taj predlog. Albanci okupljeni oko nekadašnjeg studentskog lidera Aljbina Kurtija takodje su se pobunili. Rezultat njihovog nezadovoljstva: dva poginula, više desetina povredjenih i uhapšenih. Novi srpski parlament, na konstitutivnoj sednici, usvojio je skoro jednoglasno rezoluciju kojom taj predlog odbija.  Samo petnaestočlana poslanička grupa okupljena oko lidera LDP Čedomira Jovanovića, izjasnila se protiv tog teksta. Medjutim, srpska javnost je, i pored većinskog izjašnjavanja za rezoluciju, prilično podeljena o ovoj temi.  Evo kako ovaj problem vidi Oliver Ivanović, predsednik Srpske liste za KiM. Za razliku od srpskih političara, koji na problem gledaju  iz Beograda, Ivanović sa porodicom živi i radi na Kosovu.

Šta je danas kosovska realnost?

Ivanović: Situacija sa Kosovom je posledica dogadjaja iz 1999.godine, kada je naša zemlja bombardovana i kada je jednoj nacionalnoj manjini, albanskoj nacionalnoj zajednici, data prilika da formira svoju državu. To ugrožava naše interese. Učinilo nas je potpuno nebezbednim. Rezultat je 200 hiljada proteranih, mnogo kidnapovanja i ubistava. Naravno i kriza koja traje. Medjunarodno prisustvo nije nam pomoglo da budemo bezbedni na svojim ognjištima.

Marti Ahtisari je obelodanio svoj predlog za rešenje Kosovskog satusa. Kako Vam on izgleda?

Ivanović: Ahtisarijev predlog treba pažljivo prostudirati. Mislim da ga ne treba potpuno odbaciti, jer on ima neke stvari koje neznatno  poboljšavaju našu svakodnevicu. Ali, svakako ne treba prihvatiti onaj deo koji predvidja elemente nezavisnosti i koji Albancima daje atribute državnih institucija – da sklapaju medjunarodne ugovore, učestvuju u medjunarodnim organizacijama, uključujući i članstvo u UN. Mislim da bi na tome trebalo bazirati naš koncept. Kosovo ne može samostalno postati član UN, ne sme imati sopstvenu vojsku, ne sme jednostrano menjati granice. To bi, uz izvesne restrikcije u spoljnoj politici, za početak bilo sasvim dovoljno. Drugo, u njegovom paketu postoji i deo o decentralizaciji. On nije zadovoljavajući, ali za početak predstavlja mali pomak. Mislim da bi trebalo naći meru izmedju onoga što je naš pregovarački tim tražio i ovoga što je Ahtisari ponudio. To bi moglo da bude povećanje broja opština sa još nekim kompetencijama, što bi dalo priliku da se Srbi sami organizuju, da upravljaju svojom sudbinom i tako se održe ovde. U protivnom, bićemo prepušteni direktnom kontaktu sa Albancima. A to do sada nije bilo dobro.

Pomenuli ste direktan kontakt. Da li je moguć zajednički život na Kosovu?

Ivanović: Ja mislim da jeste, uz odredjene preduslove. Srpska zajednica je mnogo pretrpela. Ona je potpuno razbijena na Kosovu i Metohiji, dezorijentisana i dezorganizovana. Mora da se homogenizuje i da se ohrabri. Da proba da napravi direktan kontakt kroz zajedničke institucije. Kod Albanaca mora da se smanji agresivnost tako što će medjunarodne pravne institucije limitirati slobodu da se puca na sve i svakoga; da se ugrožava ljudstvo i imovina. Ta dva elementa će smanjiti euforiju i agresiju kod Albanaca a istovremeno će ohrabriti Srbe. Onda ćemo se negde sresti. Ne postoji alternativa, pogotovu ne da se živi u nekim potpuno zaštićenim enklavama. To nije neka budućnost, jer će se šok od izlaska iz tih enklava javiti pre ili kasnije. Prema tome, gotovo izvesno je da će, zbog te besperspektivnosti, zatvorenosti i ksenofobije  koja će nas obuzimati s vremena na vreme, Srbi odlučiti da, malo po malo, odlaze prema Srbiji, gde se osećaju mirno i lagodno. Znači, mi moramo popraviti odnose sa Albancima. Nema drugog rešenja. Ali, mi u toj komunikaciji sada nismo ravnopravni. Zato moramo imati instrumente koji će nas učiniti ravnopravnim sa njima. Samim tim i Albanci će biti zainteresovani da razgovaraju sa jakim predstavnicima naše zajednice. Naravno, uz medjunarodno prisustvo, vojno i političko. 

Skupština Srbije usvojila je rezoluciju kojom se Ahtisarijev plan odbacuje. (Vuk Drašković je rekao da je ona za domaću upotrebu). Kako Vama izgleda ta odluka parlamenta? Jesu li pregovori mogući uz taj tvrdi stav?

Ivanović: Mislim da je to zaista namenjeno domaćoj političkoj sceni. Mi Srbi smo skloni da demonstriramo, da okrećemo poruke prema nama samima. To nije dobro. Od tih poruka ne strepi niko, ni medjunarodna zajednica, ni NATO, ni EU. Ni Savet bezbednosti. Niko se zbog toga puno ne sekira. Te poruke se uvek cene prema efektima koje treba da proizvedu. Mislim da nije dobro da mi i dalje dajemo populističke izjave kao da mi imamo kontrolu nad situacijom. A ustvari mi tu kontrolu nemamo. To nam je bukvalno oduzeto još 1999.godine. Na žalost, nizom pogrešnih političkih poteza doveli smo do bombardovanja, sankcija...Bilo je pokušaja da se to popravi. Imali smo uspone i padove. Na žalost, stalno ponavljamo istu grešku, uveravajući sebe da se to neće dogoditi. Mi moramo da razgovaramo sa svetom. Naši sagovornici su Brisel, Vašington, Moskva, ali i Pariz, London, Berlin, Rim... Tu se kreira politika, a ne kod nas na ulici i u domaćim medijima.

Ima mišljenja da je za Srbiju bolja nezavisnost Kosova nego ovakvo nerešeno stanje. Šta Vi mislite?

Ivanović: To je besmisleno. Za Srbiju je bolje sve nego nezavisnost. Srbija nema nameru da upravlja Kosovom na način kako je to radio Milošević. To je greška koju smo skupo platili. Ali, Srbija nema nameru da se odrekne tog dela teritorije. To je deo našeg srpskog identiteta. To ne važi samo za Srbe na Kosovu, već za sve Srbe u svetu. To je deo naše istorije. Naša epska poezija podeljena je na tri ciklusa: pretkosovski, kosovski i pokosovski. Reč Kosovo je u svakom od njih. Niko ne pravi distancu zbog toga što živi u nekoj zapadnoj zemlji. Pre ili kasnije, kad predje tridesetu, mladi Srbin počinje da razmišlja o tome odakle je, kako to izgleda. Njegovo interesovanje raste.

Na parlamentarnim izborima i na referendumu za ustav Albanci nisu glasali. Naši političari stalno ponavljaju: ne damo Kosovo! – kao da misle samo na teritorije, a zanemaruju činjenicu da tamo živi i jedan narod. Ima li Beograd viziju kosovske budućnosti?

Ivanović: To je tačno. I taj pristup bitno slabi našu pregovaračku poziciju. Naša vlada  mora o Albancima da govori kao o svojim gradjanima ako želi da Kosovo bude deo teritorije Srbije. U protivnom, ako vodimo rasprave samo o teritorijama, onda ćemo izgubiti borbu.   Dovešćemo u opasnost još 110 hiljada Srba koji su ostali da žive ovde. Naša vlada tom pogrešnom retorikom zaobilazi tu činjenicu čime stvara kod javnog mnjenja pogrešnu predstavu. Brisanje Albanaca sa biračkih spiskova je nelegalno. Nijedan pravni akt to ne omogućava, osim ako je neko pravosnažnom sudskom presudom izgubio pravo glasa. To što oni decenijama ne žele da koriste svoje pravo, je druga stvar. Ali, to je njihovo pravo. Ja bih rado uveo zakonsku obavezu da se izadje na izbore i to bi onda dovelo do diferencijacije na one koji ispunjavaju zakonsku obavezu i one koji ne poštuju zakon. Svet nema ni malo razumevanja za bilo kakve bojkote. Mi smo doživeli mnogo osuda zbog bojkota izbora na Kosovu u novembru 2004.godine.

Da li naglašeno insistiranje na preambuli Ustava otežava nastavak pregovora?

Ivanović: Mislim da mi precenjujemo preambulu. Važno je šta mi kao narod mislimo, možemo li da prihvatimo otcepljenje Kosova ili ne. Mišljenje naroda će se pokazati na izborima. Videli smo nedavno da su Koštunica i DSS krenuli u kampanju sa punim ustima Kosova i doživeli totalni poraz. Njegov izborni rezultat je ispod deset odsto. Ne može se narod više varati na tu foru. Kada kažu da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije, narod očekuje da kažu i kako. I, ako smo deo Srbije, onda treba da kažu šta Srbija za nas ovde može da uradi. To će zadržati ljude. Uz svu tu strašnu retoriku i bubnjeve, mi nismo još čuli poruku ni premijera ni predsednika ovdašnjim Srbima. Niko im nije rekao ostanite ili idite. To je neoprostivo. Ljudi ovde nisu spremni da odluče sami. Oni su kroz dugi vremenski period onesposobljavani da sami donose odluke. Naučili su samo da slušaju nalog, naredbu, sugestiju iz vlasti Srbije, a to ovoga puta ne stiže. Neko mora da im to kaže – da ostanu i sačekaju rešenje statusa ili da pakuju kofere i idu. Mislim da je to što nema poruke neodgovornost prema ovom narodu. Oni iz Beograda ne vide dobro situaciju na Kosovu.

Da li je moguće da na Kosovu žive gradjani, a ne Srbi, Albanci...?

Da se ne prebrojavaju po nacionalnoj pripadnosti?

         Ivanović: Moguće je samo ako se prestane sa nacionalnom homogenizacijom. Ako se odustane od kriterijuma svrstavanja na jednu ili drugu stranu. Ali, to će trajati veoma dugo. Sumnjam da ćemo skoro biti u prilici da govorimo o gradjanskom društvu, a ne državi ovde na Kosovu. Mislim da je, za sada, bolje da se držimo nacionalnih opcija – ne nacionalističkih! Jer princip pripadnosti naciji predstavlja neki zaštitni mehanizam. Ako bismo se sada razbili u neke gradjanske opcije, mislim da Srbe ne bismo mogli ni organizovati, ni braniti, što su naši vitalni interesi. Viši nivo tolerancije neophodan je kod obe strane, ali će proći prilično vremena da se on postigne. A to je uslov za normalan život bez obzira kojoj naciji pripadamo.

         Albanski narod je izgledao jedinstven. Poslednji neredi, hapšenja i žrtve daju drugačiju sliku.Kakva je to poruka?

         Ivanović: Oni uopšte nisu jedinstveni, imaju mnogo razlika i sukoba. Poznato je da Albanci često svoje medjusobne političke sukobe rešavaju upotrebom oružja. Ovo što se dogodilo je borba jedne manje grupe i jednog pojedinca, koji su zakasnili za izbore, za podelu političkog kolača. Sada je procenio da će ovim agresivnim nastupom skrenuti pažnju na sebe. On igra na frustraciju onih Albanaca koji nisu zadovoljni ovim tokom dogadjaja. Te radikalne grupe Albanaca misle da nema uopšte potrebe da se razgovara sa Beogradom, a kamoli da se dogovara rešenje. Cilj Aljbina Kurtija je da krajem ove godine njegov pokret preraste u partiju i da se sa tim oreolom pokuša da animira izvestan broj glasača i dobije na izborima mesto u parlamentu. Njegova politička ambicija je jasna, ali sredstva kojima se koristi nisu ni politička ni demokratska. To nosi veliku opasnost. Jer, kada neko povuče okidač, to neminovno vodi adekvatnom odgovoru sa druge strane. Bojim se da će u tom raspletu biti više žrtava nego sada.

         Predstoji privatizacija. Šta se može očekivati?

         Ivanović: Mi na privatizaciju nemamo mnogo uticaja. Halabuka u domaćim medijima nema nikakvog smisla. Dok je Nebojša Čović vodio Koordinacioni centar mi smo u UN pokušavali, pa čak i uspeli da zaustavimo. Posle je došlo do kadrovskih promena u Koordinacionom centru. Te promene često kod nas imaju odlučujući uticaj. Sad je to više više priča za domaće medije. Kritika medjunarodnog predstavnika i medjunarodne zajednice ne proizvodi ama baš nikakav efekat. To je samo pokušaj da se domaćim biračima predstavimo kao pravi borci za srpsku stvar. Problem Kosova se, kao što sam rekao, rešava u Njujorku, Moskvi, Vašingtonu... ali i u evriopskim prestonicama. Srbija mora da ima uvid u to i treba da dobije deo od privatizacije. To je bolje nego insistirati na njenom blokiranju. Ona se, očigledno neće zaustaviti. Više od 90 odsto preduzeća je privatizovano i ne može se vratiti nazad.

         Vi sa porodicom živite na Kosovu. Kakav je život tamo?

         Ivanović:  Prilično je neizvesno i zabrinjavajuće. Svi živimo sa zebnjom, od danas do sutra i čekamo rasplet dogadjaja. Brine to što nemamo nikakvih jasnih instrukcija. Naprotiv, imamo pretnje Albanaca. I zaoštravanje sa naše strane, koje je potpuno neosnovano. U takvoj situaciji, mnogi će odlučiti da decu prebace u Srbiju. A to je najbolji put da se izgubi sve. Podsećam, Srpska Krajina je pala onda kada su porodice otišle. Jer, onaj koji se na prvoj liniji fronta borio, više nije brinuo o porodici, nego samo o kući. Kuća nije jak motiv. Zato mislim da je to loš koncept. Mi moramo ići ka smirivanju stanja a ne zaoštravanju odnosa jer će to zaoštravanje pogoditi pre svega Srbe.

         Imate tri sina. Kako oni doživljavaju tu situaciju?

         Ivanović: Svaki na svoj način. Najstariji sin ima skoro 25 godina. On ovde studira. Srednji je završio fakultet u Beogradu, a najmladji je u osnovnoj školi. Svako je u svom svetu. Kao svaki roditelj brinem o njima, ali nastojim da ih osposobim da svako brine o sebi. Ja njihove odluke poštujem i ne utičem na njih. Otac i majka su tu da pomognu.

         Ima li rešenja za Kosovo?

         Ivanović: Ja se nadam da će svet shvatiti da nema šanse da se rešenje nameće i da pregovori moraju da traju duže. Limitiranje pregovora rokovima nije dobro. Oni treba da predju u ozbiljnu fazu i da se približe stavovi. Na žalost, mislim da su obe strane ukopane u svojim stavovima, jer su obe u svom javnom mnjenju predstavile situaciju nerealno. Naša strana tvrdi da ima kontrolu nad situacijom, a ja tvrdim da nema. Kontrola je u rukama medjunarodne zajednice. Albanci su u još goroj poziciji, jer su obećali nezavisnost kao gotovu stvar. Sada se ispostavlja da to nije baš tako i da oni o tome moraju da razgovaraju sa Srbijom. A to ih potpuno dezavuiše u njihovom javnom mnjenju. Sada će biti vrlo teško rezultate predstaviti kao svoj uspeh i to će se osetiti već na prvim izborima krajem ove godine. Dakle, mislim da političke elite, koje su sada na sceni, ne mogu naći kompromisno rešenje. Biće potrebno još bar pet -  šest godina, možda deset, kada budemo svi bliži Evropskoj uniji. Tada će nove političke elite, sa više smisla za kompromis, naći neko rešenje.

         Našu situaciju komplikuju i nerealne ambicije nekih naših političara koji žele da po svaku cenu ostanu na vlasti.  Birači su rekli svoje i to svi treba da shvate. Demokratija je da se prihvati odluka birača. Ko je dobio više glasova, taj treba da formira vladu. Jedino takvu vladu svet će priznati kao relevantnog sagovornika. U protivnom, tretiraće nas kao banana državu, a takvim državama se nameću rešenja.

         Šta biste poručili kao Srbin koji živi na Kosovu?

         Ivanović: Prvo, rekao bih da se od Kosova ne sme odustati. Gubitkom Kosova, Srbija će izgubiti državu. To je sasvim sigurno. Posledicama nikako ne bismo mogli da se ponosimo. Nijedan političar, a pogotovu ova garnitura, nije izabrana da bi izgubila deo teritorije. Naprotiv, oni su izabrani da državu sačuvaju. Ono što je vrlo važno u toj borbi, moraju se koristiti samo sredstva koja svet priznaje. Moramo pridobiti većinu u Kontakt grupi i demokratskom svetu. Hoćemo li da budemo deo sveta, moramo poštovati pravila.

         Svet takodje mora da računa da će se pojaviti lanac sličnih rešenja, da će ta ideja eskalirati, bez obzira što oni o Kosovu pričaju kao o specijalnom slučaju. U tu priču oni ni sami sebe neće moći da ubede. Biće ih svuda u svetu, a pogotovo u Evropi. Oni će biti nasilni, vrlo slični Kosovu, uz upotrebu sile i veliki broj žrtava.

Treba ohladiti glave i mirno razgovarati. U protivnom, nova nestabilnost na Balkanu je sasvim izvesna..

        

                                                        Sena Todorović