Od trenutka kada su se oglasile vatrogasne sirene, malo pre osam, do negde pola sata pre podneva, u Tržnom centru "Depo" na Bulevaru kralja Aleksandra sve je bilo gotovo. Sudbina, nade,planovi, roba, zarada... za 160 porodica sve je postalo zgarište.
Pečurka koja je u osam sati ličila na Hirošimu, nestala je, miris dima je jenjavao. Oko ostataka zgrade još razvučene cevi, parkirane vatrogasne cisterne i zapanjeni vlasnici nestalih štandova. Nemi. Gledaju u prazno. Uglavnom nisu raspoloženi za razgovor. Jedna od njih, Ruža S. ipak prihvata.
- Nas petoro je ovde radilo: sin, snaja, ćerka, zet i ja. Imam i unuke. Živeli smo od Depoa. Sad je sve nestalo. Juče smo preuzeli novu robu, jer počinje jesenja sezona, zadužili smo se 15 hiljada evra. Sve to je izgorelo. Ostao nam je dug koji moramo da platimo.
- Jeste li osigurani?
- Osigurana je samo zgrada, mi pojedinačno nismo. Bilo nam je skupo... Ne znam da li vlasnik objekta ima neke obaveze prema nama korisnicima, jer je održavanje zgrade njegova obaveza...
- Znate li šta se ustvari desilo? Kako se zapalilo?
- Niko još ne zna. Sumnjaju na elektroinstalacije. A to je trebalo da održava vlasnik.... ali, već se ovde priča da je nekome zapela za oko ova lokacija... dobar plac na dobrom mestu.... Delegacija našeg udruženja otišla je do Skupštine grada. Ne znam da li danas, pošto je subota, ima nekoga tamo...
Polazim, a Ruža mi, pozdravljajući se, kaže: napišite, molim vas, neka ljudi vide i čuju našu muku, našu nesreću. Izračunajte koliko nas je jutros ostalo bez ičega. Svaka tezga izdržavala je bar po jednu porodicu, neki i više. Mnogo nezaposlenih ljudi je ovde našlo spas. Pomnožite tih 160 sa pet, šest... Možda će se neko setiti da nam pomogne.
Pečurka koja je u osam sati ličila na Hirošimu, nestala je, miris dima je jenjavao. Oko ostataka zgrade još razvučene cevi, parkirane vatrogasne cisterne i zapanjeni vlasnici nestalih štandova. Nemi. Gledaju u prazno. Uglavnom nisu raspoloženi za razgovor. Jedna od njih, Ruža S. ipak prihvata.
- Nas petoro je ovde radilo: sin, snaja, ćerka, zet i ja. Imam i unuke. Živeli smo od Depoa. Sad je sve nestalo. Juče smo preuzeli novu robu, jer počinje jesenja sezona, zadužili smo se 15 hiljada evra. Sve to je izgorelo. Ostao nam je dug koji moramo da platimo.
- Jeste li osigurani?
- Osigurana je samo zgrada, mi pojedinačno nismo. Bilo nam je skupo... Ne znam da li vlasnik objekta ima neke obaveze prema nama korisnicima, jer je održavanje zgrade njegova obaveza...
- Znate li šta se ustvari desilo? Kako se zapalilo?
- Niko još ne zna. Sumnjaju na elektroinstalacije. A to je trebalo da održava vlasnik.... ali, već se ovde priča da je nekome zapela za oko ova lokacija... dobar plac na dobrom mestu.... Delegacija našeg udruženja otišla je do Skupštine grada. Ne znam da li danas, pošto je subota, ima nekoga tamo...
Polazim, a Ruža mi, pozdravljajući se, kaže: napišite, molim vas, neka ljudi vide i čuju našu muku, našu nesreću. Izračunajte koliko nas je jutros ostalo bez ičega. Svaka tezga izdržavala je bar po jednu porodicu, neki i više. Mnogo nezaposlenih ljudi je ovde našlo spas. Pomnožite tih 160 sa pet, šest... Možda će se neko setiti da nam pomogne.
Нема коментара:
Постави коментар