Ovo je razmisljanje i strepnja jednog beogradskog penzionera.
LAPOT,
NEGO ŠTA!
Bliži
nam se septembar – sudnji mesec za nas penzionere. Sa strahom ga očekujemo. Još
ne znamo šta će nas snaći. Kako ćemo preživeti, to ćemo tek videti. Nema se kud. Budžet mora da se popuni da bi
država preživela. Nije uteha što neki finansijski stručnjaci kažu da je ono što
će se od penzionera uzeti kap u moru deficita. Ali sta vrede ta saznanja? Moramo da prihvatamo
sve što vladini stručnjaci osmisle.
Premijer
kaže: ako izdržimo, za 4 – 5 godina čeka
nas svetlija budućnost. Malo sam skeptičan. Od nas starih verovatno će neko i
dočekati da ga obasja sunce u državi blagostanja u kojoj će svi biti zaposleni,
mladi neće bežati u inostranstvo, već će svoje znanje koristiti za dobrobit
Srbije. Naši unuci provodiće dane u pesmi i veselju, maltene teći će med i mleko.
Samo, naravno treba dotle preživeti.
Imam
dosta godina ali i dobro sećanje. Pamtim ko je iz PIO Fonda uzeo novac za Sava
centar, Vrnjačku Banju, Gazelu, … I nikada ga nije vratio. Nismo dobili ni
dividende za naš suvlasnički deo.
Svaka
vlast se trudila da očerupa penzioni fond u ime opšte dobrobiti za buduća neka
pokolenja.
Današnje
penzije nisu usaglašene sa troškovima života. Ono što je Ustavom i zakonom
zagarantovano obezvredjeno je sramotnim procentima povremenog povećanja
penzija. A država galantno, umesto jednog ili dva procenta uzima 10, 15,a možda
i 20 odsto. Uzima koliko joj treba I to od njugroženije grupe gradjana.
Penzioneri će biti do zla boga srećni ako se sve završi sa 10 %.
Razgovarajući
sa kolegama penzionerima došli smo do jedinstvenog zaključka. Osećamo se
neprijtno što toliko dugo živimo ugrožavajući napredak Srbije.
Ima
rešenja! LAPOT, NEGO ŠTA!
Dr
Miroslav Todorović
Beograd
Нема коментара:
Постави коментар